Епилог мора бити на Ловћену

Страни налогодавци и домаћи извршиоци мислили су да је православни народ у Црној Гори увелико „препариран“, да је већ довољно „преумио“, да су прилике „сазреле“, али пре свега суочили су се са чињеницом да време „цури“ и да глобална динамика постаје за њих све неповољнија због јачања супарника Запада

Црна Гора се „умирит’ не може“. После краткотрајног, нестабилног примирја услед корона-пошасти, подгорички режим и православни народ поново су „у клинчу“.
Власт, која је донела дискриминаторски Закон о слободи вјероисповијести, покренула процес изгона СПЦ и почела привођења њених епископа, монаха, свештеника и верника, за сада не показује намеру да одступи, направи истински компромис и промени спорне одредбе. Штавише, како би показала да се консолидовала и да мисли озбиљно, недавно је тешким машинама, и у присуству специјалних снага полиције, срушила започети конак манастира Св. Василија на Бриској гори код Улциња.

[restrict]

ПОЛИТИЧКИ ДУГОВИ И УЛАГАЊА Власт је тим чином желела да манифестује не само жилавост и намеру да иде до краја по сваку цену већ и да одужи дуг и стекне нови кредит код улцињских Арбанаса, који су листом дали подршку независности на референдуму 2006. и гласали „како треба“ на свим досадашњим изборима, а то ће учинити и на предстојећим. По истој матрици, обновила је претњу крстионици на Михољској превлаци код Тивта како би се допала тиватским Хрватима и обезбедила њихову лојалност. Уз већ доказану муслиманско-бошњачку и арбанашку приврженост на североистоку и истоку земље (Тузи, Плав, Рожаје, делови општина Беране и Бијело Поље), те критичну масу сопствених партијских следбеника и пословични „бирачки менаџмент“, рачуна да ће на антисрпској основи успети да оствари изборну победу, настави владање и оконча национално-цивилизацијску конверзију Црне Горе. Друга страна пак одговара обнављањем силом прилика прекинутих литија унеколико инвентивнијег и ефикаснијег формата, будући да је оне из предепидемијске фазе политичка номенклатура сигурно помно проучила и припремила се да парира. И – где је, онда, „светло на крају тунела“?

ВИШИ ЦИЉЕВИ Крајње је време да се отворе карте! Није главни разлог што је подгорички режим донео онакав закон само да би СПЦ претворио у „страно тело“, ставио је под контролу уз помоћ имовинске уцене и на крају је одстранио као „реметилачки фактор“. Такође, ни литијски отпор верног народа не може се свести само на страх да ће древни манастири и цркве бити „прекњижени“ на цркву етничких Црногораца, коју најaвљује да ће основати Господар атеиста (sic!). Ради се, с једне стране, о настојању Запада под америчким вођством да „доврши посао“ на Балкану, сведе српство на ужесрбијанство, окружи Србију потпуно непријатељским окружењем и дефинитивно елиминише било какав уплив Русије. Отуда налог малој, али добро позиционираној натоидној творевини клијенту да то конкретизује сопственим троструким преобраћањем – националном монтенегринизацијом, цивилизацијском вестернизацијом и геополитичком атлантизацијом. С друге стране, народ и верници СПЦ схватили су да је дошло време прелома и да би даља равнодушност према систематском антисрпском деловању власти водила не само потпуном расрбљивању Црне Горе, рушењу њених историјских темеља и неминовном унутрашњем конфликту већ и трајном антагонизовању у односу на Србију, те стављању у функцију великохрватског и великоалбанског експанзионизма.

ТРКА С ВРЕМЕНОМ Страни налогодавци и домаћи извршиоци мислили су да је православни народ у Црној Гори увелико „препариран“, да је већ довољно „преумио“, да су прилике „сазреле“, али пре свега суочили су се са чињеницом да време „цури“ и да глобална динамика постаје за њих све неповољнија због јачања супарника Запада. Изгледало је да одавно започет титоистички пројекат формирања атеистичког Црногорца као „новог човека“ различитог од православног Србина не може да се заустави и да се формирао идеалан амбијент за његово претапање у римокатоличког Хрвата. „Каменчић у ципели“ остала је само СПЦ, која је у последњих тридесетак година успела да се опорави и поново постане идентитетски стожер. Власти су је доживљавале као претњу, покушавајући да јој доскоче чак и манипулативним промовисањем црногорског световасилијевског духа као сепаратног у односу на српско светосавље. До бесмисла тенденциозно (ра)ширена и банализована заклетва „Острога ми!“ требало је да што више заживи у народу и потенцира црногорску дивергентност. Као да световасилијевске вредности не проистичу из светосавских!? Калкулација је, у ствари, била прагматична, макијавелистичка: ако то не успе да интегрише читав демос – или барем у целини онај православни – у црногорску политичку (државну) нацију, онда ће пресудно деловати на оне који се осећају и на пописима изјашњавају као Црногорци да се конституишу као етнос.

НИКАКО „ЖЕДНИ ПРЕКО ВОДЕ“ С разлогом се надајући потпори Запада, политичка номенклатура Црне Горе тражи кавгу. Дугорочно, она би, нарочито ако падне крв, послужила да се ископа дубок, никада више премостив ров између Срба и Црногораца. Краткорочно, била би идеално употребљива за предизборно, а следеће године и за претпописно збијање редова. По опробаном рецепту, могла би да буде проглашена за мешање споља, тј. за „покушај дестабилизације и заустављања евроатлантске оријентације Црне Горе“, „ширење руског малигног утицаја“ и „неугасле великосрпске претензије“. Мада, не би требало искључити и ширење лепезе измишљених претњи – на пример, од Кине, све омиљенијег америчког непријатеља, а партнера Русије и Србије. Све то изазива наоко разумљиву политикантску реакцију и реторику да на „истрагу Срба“ треба одговорити „истрагом Црногораца“, што опет иде у корист подгоричком врховништву. Није спорно да су литије и више вапај него поклич „Не дамо светиње!“ на величанствен, узвишен и саборан начин из пепела вратили српско-православно самопоштовање и самопоуздање, али куда и како даље? Ако се крене путем јаловог одуговлачења и погубне тактике „крени-стани“ – мало литија, па мало преговора; мало протеста и сукоба с полицијом, па мало трагања за (квази)компромисом; мало молитвених окупљања, па мало надгорњавања у вези с одлагањем примене закона – све ће се разводњити, колективна енергија испумпати и народ осетити изневереним. И много времена ће проћи да се опет покрене, ако се икада више покрене. Стога, шта јесте и шта мора бити крајњи циљ?

ОДГОВОР НА ЈЕЗЕРСКОМ ВРХУ Спорни закон је само непосредан повод, тј. „бачена коска“ за гложење, али није прави узрок. Одбрана храмова СПЦ је немерљиво важна, иако суштински није ништа више од парцијалног, краткорочног заједничког подвига. Формирање ЦПЦ и/или украјинолике Православне цркве Црне Горе могло би да буде лукаво подметнуто „кукавичје јаје“ да није карикатурални игроказ. Чак ни смена изразито антисрпског режима и његовог челника неће имати сврхе ако они који дођу наставе досадашњим путем. Решавању треба приступити радикално – „на љуту рану, љуту траву“. Завршница идентитетске битке симболички мора бити на Ловћену. На Ловћен се мора вратити Његошева заветна капела, коју је сам подигао 1846, а коју су, као симбол православног српства, аустријске окупационе снаге рушиле 1916, италијанске оштетиле 1942, а коначно уклонила комунистичка црногорска врхушка 1972, да би на њеном месту 1974. подигла Мештровићев маузолеј и ловћенског Тајновица „утамничила у тај зиндан пагански“ (митрополит Амфилохије). Останак маузолеја дугорочно би значио да Црногорци постају не само несрпска већ екстремно антисрпска „инстант нација“, а васкрс капеле да остају Срби, што су одувек и били. Неће бити сврсисходно капелу обновити мало даље, на новом месту, а маузолеј задржати „као свједочанство једнога времена и односа према Његошу“, како попустљиво предлаже митрополит. И маузолеј и капела, једно поред другог, симболизовали би саморазарајући, аморфни, флотантни, јанусовски, тзв. двојни идентитет – „и Србин, и Црногорац“ – који би неминовно водио ка унутрашњој растрзаности, конфликтности, можда отвореном братоубилачком сукобу и на крају оштрој коначној подели. Да Црна Гора није „венчана са Хрватском“ већ да и даље баштини славу „српске Спарте“, доказаће једино уклањање скаредног маузолеја и враћање капеле баш на њено старо место – на Језерски врх. Ако се тако не уради, кад-тад ће се поново активирати кобни конвертитски вирус. А душебрижници који ће гракнути како би рушење маузолеја било вандалски чин, нека се сете да титоисти нису имали скрупула. Они нису капелу оставили, а у њеној близини градили маузолеј.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *