Босна на респиратору

Садашња сарадња између две најјаче странке хришћанских народа у БиХ диктирана је прагматичним заједничким интересима супротстављања бошњачкој хегемонији

Ново заоштравање односа у „босанском троуглу“ уследило је након хапшења председника Владе Федерације БиХ Фадила Новалића, који је осумњичен за нелегалну набавку респиратора из Кине. И поред захтева Тужилаштва БиХ да се Новалићу одреди једномесечни притвор – као и другој двојици осумњичених, директору Федералне управе цивилне заштите Фахрудину Солаку и власнику компаније „Сребрна маслина“ Фикрету Хоџићу – суд им је одобрио да се бране са слободе, уз забрану састајања и контактирања са сведоцима Тужилаштва.

ЕЛЕМЕНТИ ДРЖАВНОГ УДАРА Привођење председника владе већег ентитета БиХ изазвало је жестоку реакцију Странке демократске акције која је оценила да је „реч о добро смишљеној и координираној акцији, са свим елементима државног удара, чији је циљ да се елиминишу премијер СДА, односно бошњачки фактор, те да ХДЗ преузме контролу унутар владе и над животом људи у Федерацији“.
Најјача бошњачка партија је ову тврдњу образложила „аргументом“ да су „из истраге у афери ’респиратори’ изостављени кадрови ХДЗ-а“, али је занимљиво да се са овом њеном оптужбом на рачун прве странке у Хрвата није сложио досадашњи коалициони партнер Фахрудин Радончић.
Лидер Савеза за бољу будућност (СББ) такође је саопштио да подноси оставку на место министра безбедности БиХ, с образложењем да се на такав потез одлучио због различитих ставова које у погледу на мигрантску кризу има у односу на члана Председништва БиХ Шефика Џаферовића и министарку спољних послова Бисеру Турковић. Други разлог за његово одступање су „лоши односи између СДА, ХДЗ-а и СНСД-а у којима се не може направити добар амбијент за рад Савета министара“, а на одлуку о демисији је, како истиче, утицала и афера „респиратори“.
Видеће се какав ће бити епилог ове афере (и судбина Новалића), али и како ће актуелни унутарбошњачки сукоби, као и даље погоршавање односа између СДА и ХДЗ, утицати на функционисање органа власти у БиХ и њеном већем ентитету. Према спекулацијама присутним у сарајевским политичким круговима уследиће прекомпензација власти у Федерацији БиХ и неким кантонима (попут сарајевског) у којој ће СДА бити гурнута у опозицију, док ће нову већину, заједно са ХДЗ-ом, формирати Радончићев СББ и неколико формално левих и грађанских партија предвођених СДП-ом.

СРПСКО-ХРВАТСКА ВЕЗА За разлику од ових, као и деценијама антагонизираних српско-хрватских односа, у дејтонској творевини већ дуже време добро функционише веза између Срба и Хрвата, тачније, њихових главних политичких странака, СНСД-а и ХДЗ-а. Јасно је да та сарадња многима може, најблаже речено, изгледати чудно с обзиром на страшну (ближу и даљу) прошлост која дели ова два народа, али и непромењену антисрпску политику званичног (и незваничног) Загреба, те „цркве у Хрвата“ према главној препреци за остваривање геополитичких циљева лијепе њихове.
Милорад Додик је због ових односа са лидером ХДЗ-а Драганом Човићем и његовом партијом на мети критика опозиције, која га оптужује за „издају интереса Републике Српске“.
Замерке му понекад упућују и забринути искрени патриоти који, страхујући да би на овом курсу могао отићи предалеко или на крају бити изигран, подсећају на епилог сарадње Радована Караџића и Мате Бобана током првих година рата у БиХ. Први председник РС и лидер тадашње Херцег-Босне су – и поред непремостивих разлика између Срба и Хрвата у погледу постојања Републике Српске Крајине – често проналазили заједнички језик у супротстављању Алији Изетбеговићу и такозваној Армији БиХ. А онда је Туђман, под притиском Вашингтона, проценивши да му је „реинтеграција РСК“ важнија од Херцег -Босне, потписао 1994. Вашингтонски споразум о стварању Федерације БиХ. Бобан и хрватска државна творевина у некадашњој централној југословенској републици отишли су у историју, док су дотадашњи припадници Херцег-Босне, заједно са јединицама војске Хрватске и Алијиним „аскерима“, кренули у офанзиву на Републику Српску.
Подсећање на не тако далеку прошлост је корисно и поучно, па, ипак, верујемо да су оваква страховања, а поготово оптужбе о „Додиковој издаји“ коју изричу опозиционари у мањем ентитету БиХ – неосновани. Садашња сарадња између две најјаче странке хришћанских народа у БиХ диктирана је прагматичним заједничким интересима супротстављања бошњачкој хегемонији, при чему државник из Лакташа и његови сарадници (као уосталом и друга страна) немају никаквих илузија о томе да би овај привремени, и у погледу постављених циљева строго ограничени савез икада могао да превазиђе све постојеће разлике између два народа и прерасте у трајно савезништво искрених пријатеља.

БРИСЕЛСКА НАДОГРАДЊА ДЕЈТОНА Додик се више пута јавно заложио за измену Изборног закона који би омогућио Хрватима да избегну мајоризацију од стране Бошњака при избору њиховог члана Председништва БиХ (случај Жељка Комшића), те подржао идеју стварања трећег ентитета у Босни Херцеговини. При томе је, међутим, увек наглашавао како тај ентитет треба да буде искључиво ствар договора партнера у Федерацији БиХ, односно да он никако не може да доводи у питање дејтонску територијалну целовитост и степен аутономије РС.
Мада сам Човић никада јавно није доводио у питање садашњу територију Српске, неспорно је да су се за процес „распакивања Дејтона“ на штету РС мање или више отворено залагали неки други хрватски фактори. Тако је на Хрватском народном сабору јануара 2019. године (на коме је лидер ХДЗ-а изабран за председника) донета резолуција у којој се захтева „бриселска надоградња“ Дејтонског споразума, тачније, „нова и рационалнија административно територијална организација земље како би се на једнак начин уважила сва три конститутивна народа“.
Тешко је веровати да би испуњење њихових жеља прошло без „черупања“ територије РС, о којој је отворено говорио функционер ХДЗ-а и, од хрватског становништва изабрани потпредседник мањег ентитета БиХ Јосип Јерковић. Он је 2017. изразио наду да ће у састав будуће хрватске федералне јединице ући „већи део Посавине који се сада налази у Републици Српској“.
Проблем Хрвата је не само у чињеници да су – без обзира на то што им је матица чланица Европске уније и НАТО-а – као најмање бројан народ најслабији фактор у БиХ већ и у постојању различитих интереса између херцеговачког и босанског дела овог етноса. За разлику од територијално компактних и на свом простору већинских херцеговачких Хрвата који се отворено залажу за обнову Херцег-Босне, њихови сународници у енклавама средње Босне, а поготово мањинско становништво у великим градовима (попут Сарајева, Тузле, Зенице) у далеко су неповољнијем положају, због чега преферирају друге опције. Страхујући да ће у случају формирања трећег ентитета (п)остати незаштићена мањина у бошњачком „пашалуку“, они се залажу за регионализацију државе или заговарају неостварљиву „грађанску Босну и Херцеговину“. Сличне ставове имају и тамошњи представници цркве у Хрвата који се противе „подели државе“ и осуђују сарадњу са Србима, па тако бањалучки бискуп Фрањо Комарица не пропушта прилику да осуди политику Додикове власти.

ОЗБИЉНЕ РАЗЛИКЕ И поред сарадње у борби против бошњачке доминације, партнере из Бањалуке и Мостара деле озбиљне разлике око важних тема, као што је, конкретно, улазак БиХ у НАТО. Иако, за разлику од СДА, није условљавала формирање Савета министара Додиковим пристанком на пут у Северноатлантску алијансу, јасно је да Човићева странка жели (баш као и њена матица) да се БиХ нађе у породици чланова западног војног савеза. Због ове, али и неких других тема, сасвим је реална могућност да – чак и у мало вероватном случају избацивања страних арбитара из Уставног суда БиХ – овај орган гласовима бошњачких и хрватских судија доноси пресуде на штету интереса Републике Српске.
Пошто интереси диктирају стварање али и раскидање политичких савеза, није уопште незамислив сценарио у коме би Хрвати, након делимичног испуњења њихових жеља, поново променили страну и обновили брак с већим партнером из Федерације БиХ. При томе није уопште толико важно да ли би се на престројавање одлучили самостално или под утицајем Загреба и неких његових западних пријатеља који би им, рецимо, могли сигнализирати да ће у случају „упокојавања“ Републике Српске бити награђени делом њене територије.
Све ово не значи да руководство РС не треба да настави сарадњу с Хрватима, наравно у складу с реалном проценом својих интереса. Искуства из бурне прошлости некадашњег Босанског пашалука (као и ширег простора бивше Југославије) показују да оваква сарадња има ограничен рок трајања, као и да у њој партнери најчешће покушавају да од друге стране добију далеко више од оног што су сами спремни да дају.