БОЈКОТ У ПРАЗНО

ДА ЛИ ОДБИЈАЊЕ УЧЕШЋА НА ИЗБОРИМА ВОДИ ДО КОНАЧНЕ ПОБЕДЕ?

Највећа непознаница управо одржаних избора није било то, као што обично бива, ко ће победити и ко ће колико гласова освојити. Због тога се најозбиљнија борба водила око тога колико ће грађана изаћи на изборе и хоће ли бојкот нанети ударац легитимитету власти, или не

Опозиционе снаге, верујући да не постоје услови за одржавање „фер и поштених“ избора, одлучују да не учествују у изборној трци називајући је фарсом. Избори се одржавају и резултат је такав да владајуће структуре задржавају власт и, услед неучешћа великог дела опозиције, само је још више учвршћују. Опозиција саопштава да „председник може себе прогласити победником, али да његова влада неће имати кредибилитет и легитимитет“. Све ово вам звучи врло познато и верујете да се ради о почетку текста о управо одржаним изборима у Србији, али не. Ово је (мало парафразирани) почетак текста стручњака са чувеног америчког Брукингс института Метјуа Френкела „Бојкот избора није делотворан“, написаног још 2009. године поводом одлуке опозиционог кандидата на председничким изборима у Авганистану Абдулаха Абдулаха да се повуче из изборне трке и препусти победу Хамиду Карзаију.
Френкел наводи да се Абдулах у својој одлуци могао повести за примером перуанског опозиционог лидера Алехандра Толеда, који је 2000. одлучио да му је паметније да не учествује на председничким изборима спрам Алберта Фуџиморија и тако му омогући глатку победу, али да му накнадно загорчава живот ванинституционалним средствима политичке борбе. Повео је масовни покрет протеста који је у року од шест месеци довео до Фуџиморијеве оставке и обезбедио му победу на изборима 2001. године.

[restrict]

БОЈКОТАШКА АУТОДЕСТРУКТИВНОСТ Абдулах Абдулах, међутим, није ни у сличној ситуацији као што је то био Толедо, указује Френкел, и због тога не може очекивати ни сличан резултат. А у позицији у којој је био Толедо не налази се ни домаћа опозиција која је заговарала и предводила бојкот. „Случај Перуа је изузетак, а не правило. Моја независна истраживања и анализе више о стотину значајнијих бојкота избора од 1990. године указују да док претња бојкотом готово увек доводи до уступака власти, сам бојкот углавном бива катастрофичан за оног ко га спроводи. Личности и странке које бојкотују изборе како би изразиле протест спрам политике режима надају се да ће бирачи одлучити да не изађу на гласање и тако изборе учинити нелегитимним у очима света. Последњих 20 година показало је, међутим, да се такав резултат постиже само у ретким случајевима и да заговорници бојкота најчешће бивају потпуно одсечени од органа власти и отварају простор за будуће сопствене неуспехе“, навео је Френкел у тексту од пре 11 година који је, очигледно, требало да прочитају и наши опозиционари пре него што су донели одлуку какву су донели.
Кључна разлика између Толеда 2000, с једне стране, и Абдулаха 2009. и Савеза за Србију 2020, с друге стране, јесте у томе што је први имао значајну подршку и на домаћем, и на међународном терену, а потоњи немају ни једно, ни друго. Можете ли да замислите организовање масовних опозиционих протеста у овом тренутку у Србији? Протеста који би угрозили функционисање државе на много вишем нивоу од пуког стварања саобраћајне гужве суботом између 18 и 20 часова? Тешко. Ни протест „1 од 5 милиона“ у свом зениту није успео да на улице изведе масу ни близу оној критичној, а сада су изгледи за тако нешто само још мањи. Међународна подршка? Ни она не постоји ни у назнакама. То што се неколицина посланика Европског парламента буни нема никакав значај спрам саопштења највиших функционера Европске комисије који се „радују сарадњи са будућом владом“ Србије. О Вашингтону, Москви, или Пекингу да и не говоримо. У Србији, дакле, тренутно нису испуњена два основна предуслова за успех успешног бојкота, а ни сам бојкот се, по свему судећи, не може сматрати успешним.

ИСПУЊЕЊЕ СЕРГЕЈЕВОГ ПРОРОЧАНСТВА Играћете се сами, написао је опозициони лидер Сергеј Трифуновић у једном твиту док се још залагао за бескомпромисни бојкот избора. Испоставило се да је био потпуно у праву и да ће се владајуће странке (СНС и СПС) заиста у највећој мери играти саме уз асистенцију Александра Шапића, чији је покрет успео да пређе цензус. То да се владајуће партије „играју саме“ можда би и била нека срамота или, у најмању руку, нелагодност да је бојкот успео, али није. Како се успехом бојкота може сматрати готово козметичко смањење излазности у односу на просек у Србији?
С обзиром на то да је просечна излазност на парламентарне и председничке изборе у последњих десет година у Србији по званичним резултатима износила 53,51 посто, смањивање на 50,32 одсто, колика је излазност била по Републичкој изборној комисији, па чак и на између 48 и 49 одсто, што је процена опозицији наклоњене Црте, или 47,7 посто, на колико је излазност проценио ЦеСИД, не може се сматрати некаквим успехом, а посебно оним који би оспорио легитимитет будућих власти. Подсећања ради, на другом кругу председничких избора 2012, када је Томислав Николић победио Бориса Тадића, излазност је била 46,28 одсто, што је мање и од најстроже процене овогодишње излазности, а нико му легитимитет оспоравао није. Ни на међународној, ни на домаћој сцени.
Овакав „резултат“ бојкота не може се никако сматрати успехом ни ако свеукупно смањење излазности припишемо искључиво и само присталицама „бојкоташких“ партија и покрета. Нека буде да сва разлика од просека до најпесимистичније процене изласка буде њихова, ради се о 5,81 посто бирачког тела, што је, имајући у виду половичну излазност, у најбољу руку 11,62 посто гласова, а то се за „главну опозициону снагу“ не може сматрати никаквим изборним успехом. Интересантно је што „бојкоташи“ у најбољем маниру љубави према комшијским кравама највећу пажњу посвећују сеирењу над неуспехом опозиционара који су изашли на изборе, а нису прешли цензус, уместо да се замисле над невероватним успехом СНС-а који може да се „игра сам“ до миле воље и да му нико не недостаје.
По логику „бојкоташа“ још је гора чињеница да све и да им је бојкот успео и да је излазност смањена на 40, па чак и на 30 одсто, то опет тешко да би имало било каквог ефекта на међународни легитимитет избора (онај домаћи би био смањен чињеницом да се толико грађана одазвало позиву на неизлазак на изборе). Више него јасан пример за то су сада већ легендарни прошлогодишњи локални избори у Албанији које је читав свет признао (укључујући и ЕУ) иако је на њих изашло свега око 20 посто бирача.
Сви аналитичари слажу се око чињенице да се успех бојкота мора мерити помоћу два аршина – краткорочног и дугорочног. Што се краткорочног тиче, већ видимо озбиљан неуспех. Поред тога што излазност није значајније смањена, бојкот је опозицији омогућио да изгуби и оно мало бастиона што их је имала на локалном нивоу – у Шапцу, Старом граду и у Параћину, а претходно искуство нас је научило да је управо „локал“ полазна тачка за рушење владајућег режима. Краткорочно, дакле, опозиције нема на локалу, нема је у парламенту, а неће је бити ни на улици, макар не у већем броју и макар не у неко догледно време. Што се дужег рока тиче, ту се наши „бојкоташи“ најчешће позивају на бојкот из 1997. године који је, како тврде, био кључна тачка за обарање Слободана Милошевића са власти три године касније. Ни ту се услови, међутим, не подударају и заиста је натегнуто тврдити да је Милошевићевом краху највише допринео бојкот, а не, на пример, сложност опозиције, јак лидер, или снажна спољна помоћ опозицији равномерна притиску вршеном на режим. Ничега од овога сада нема, а мало је вероватно да ће га бити и на дуже стазе. Па симбол опозиционог деловања у Србији, Демократска странка, одавно се већ више не бори ни за цензус, него за потпуно безвредне унутарстраначке позиције. С обзиром на самоизолацију спрам било каквих државних институција, слично расипање и разједињавање могло би се очекивати и у осталим странкама и покретима.
А страни фактор? Још једном ћемо се вратити на Френкелову процену будућности Абдулаха Абдулаха која се показала као тачна: „Да ли Абдулаха одлука да председништво препусти Карзаију без супротстављања ставља у одличну позицију? Ни близу. Пре свега, Абдулах нема тај ниво народне подршке за изазивање постојеће власти који је Толедо имао, а присуство више од 80.000 НАТО војника који за циљ имају подршку влади и промовисање стабилности на терену ствара много неповољније окружење за грађанску непослушност. Корумпиран, или не, Карзаи је и даље наш момак.“

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *