БИТКА ЗА АЗИЈСКИ БАЛКАН

фото: Иванка Поповић

Пише ФИЛИП ЖИВАНОВИЋ

„Ако дрво не поједу инсекти који у њему живе, дрво ће живети хиљаду година“, каже се у древној пословици туркменске етничке групе која насељава неколико држава Централне Азије. То је упозорење да једном друштву опасност највише прети од унутрашњих сукоба. Када овој пословици, која је плод историјског искуства, додамо и геополитичку заинтересованост „спољних“ актера, схватамо да је простор „унутрашње Азије“ изузетно експлозивно окружење

Регион Централне Азије историјски је био изузетно значајан у геополитичким играма великих европских и азијских империја, почевши од периода старог века и освајања Александра Великог, преко освајања Кине од Ву Ху племена и упада Хуна у Европу, па до касније „Велике игре“ између британске и руске империје из 19. века и савременог „Рата против тероризма“ који траје од почетка 21. столећа. Изложени константним империјалним ветровима и детерминисани својим номадским етничко-културолошким карактеристикама, народи који насељавају овај простор никада нису успели да формирају дуготрајну и стабилну државотворну заједницу, те су стога у једном историјском континуитету заузимали улогу геополитичког оруђа у борби за превласт и контролу готово читавог азијског континента.
Не чуди зато огромно интересовање представника америчке политичке елите, која по инерцији наставља англосаксонски правац и тежњу за утицајем у овом региону, пратећи трасиране стазе геополитичког утицаја који је на овај простор имала Британска империја, са својим лордом Едвардом Еленбором, дипломатом, политичарем и гувернером Индије из средине 19. века. Управо овај намештеник британске круне покренуо је геополитичко такмичење с британским архисупарником, Руском империјом, на простору Централне Азије, познато као „Велика игра“ са циљем успостављања контроле над копненим рутама снабдевања и комуникације које спајају Индију са западним светом.

[restrict]

ХОГЛАНД–БЛИНКЕН ДОКТРИНА Пратећи овакав вектор спољнополитичког деловања, један од најзначајнијих твораца америчке пројекције моћи с краја 20. и почетка 21. века Збигњев Бжежински у својој књизи манифесту „Велика шаховска табла“ посебну пажњу посвећује простору Централне Азије. Конкретно, његов фокус бачен је на простор познат као Ферганска долина, што обухвата водоток реке Сир Дарје и повезује Узбекистан, Таџикистан и Киргистан. Анализирајући историјске, културолошке и етничке особине овог региона, Бжежински га именује као „Евроазијски Балкан“ додељујући му пресудну улогу у утицају и значају за азијски континент. Управо та етничка хетерогеност састављена од Туркмена, Таџика, Казаха, Киргиза, Ујгура, Узбека, Руса… чини Централну Азију подложном за манипулацију у оквиру геополитичких супротстављања великих сила, традиционално заинтересованих за овај простор. С тим у вези уочљив је и најновији приступ америчког Стејт департмента, обликован у оно што се у спољнополитичким круговима назива Хогланд–Блинкен доктрина.
Ричард Е. Хогланд, бивши први заменик секретара у Бироу за Јужну и Централну Азију (сада на позицији потпредседника Минске групе при ОЕБС-у надлежне за питање Нагорно-Карабаха), и Ентони Блинкен, бивши заменик државног секретара САД, за време мандата у оквиру Обамине администрације посебну пажњу посветили су управо региону Централне Азије. Како је наведено у прокламованој доктрини, повећана пажња САД изазвана је „геополитичком љубомором“ и повратком утицаја традиционалних такмаца Русије и Кине, али и чињеницом да на том простору границе деле Авганистан, Иран, Русија и Кина, што по речима аутора представља „у најмању руку интересантан комшилук“. Након повратка Крима у уставно-правни поредак Руске Федерације, у Стејт департменту је упаљен аларм да би враћање Русије на Кримско полуострво могло значити најаву повратка утицаја и на бивше совјетско пространство, пре свега на простор Централне Азије. Посебно подозрење изазивају интегративни процеси у оквиру Еворазијске уније, што потврђују и речи бивше државне секретарке Хилари Клинтон, која је још 2012. године изјавила: „Постоје покушаји ресовјетизације региона (Централне Азије), који неће бити тако назван. То ће бити названо царинском унијом, Евроазијском унијом или некако слично, али немојмо грешити у вези с тим. Ми знамо шта је циљ и ми покушавамо да нађемо ефикасан начин да то успоримо или спречимо.“
Када је реч о Кини, „геополитичка љубомора“ је актуелна нарочито у контексту експанзије и реализације пројекта „Један појас – један пут“, посебно у делу Централне Азије који се колоквијално назива „Лапис лазули коридором“. Реч је о простору који спаја западну авганистанску провинцију Херат, Туркменистан и целокупни басен Каспијског мора с Кавказом и даље с Турском, а који Кина настоји да интегрише у оквиру енергетског пројекта ЦАСА-1000. Хогланд у вези с тим каже: „Кинеско развијање енергетске и транспортне инфраструктуре у Централној Азији може бити компатабилно с америчким интересима само под условом да се обезбеди да корпорације које раде на овим пројектима поштују међународне инжењерске стандарде.“ Другим речима, Кина треба да отвори простор и за компаније с друге стране Пацифика. У оквиру кинеског нарастајућег утицаја амерички званичници посебно указују и на све већи утицај Азијске развојне инвестиционе банке чији су чланови однедавно Казахстан, Узбекистан и Таџикистан, а која треба да обезбеди финансирање и уплив кинеског капитала као интегративно везиво простора Централне Азије.

ПИТАЊЕ РУДНИХ БОГАТСТАВА Анализирајући природна богатства држава „унутрашње Азије“, аутори наводе следеће: Туркменистан поседује четврте највеће резерве природног гаса на свету; Казахстан има друге по реду највеће резерве нафте на простору бившег Совјетског Савеза; Узбекистан је највећи произвођач уранијума на свету и с Таџикистаном дели прво место по резервама природног гаса, што се не пресликава на стандарде када је реч о америчком поимању демократије и владавине права. Стога је највећа пажња у оквиру Хогланд–Блинкен доктрине посвећена управо економским питањима, али и традиционалним темама америчке спољне политике – питањима демократије и људских права. Такав наступ конципиран је у две главне идеје: прво, америчка безбедност ће бити унапређена ако се унапреди и стабилизује безбедносно окружење Централне Азије а она допринесе у борби против тероризма. Друго, стабилност ће се најпре обезбедити ако државе Централне Азије буду суверене и независне, у потпуности способне да осигурају своје границе и да се међусобно повежу и интегришу у развијено економско тржиште.
„Стабилност“ је, дакле, кључни појам ажурираног америчког наступа у Централној Азији и то стабилност по мерилима америчке меке моћи. Као одговор на „геополитичку љубомору“ аутори доктрине Хогланд–Блинкен предлажу повећање културолошког, дипломатског и политичког утицаја САД. При томе, аутори изричито и наглашено негирају да нов амерички ангажман у ствари представља стварање инфраструктуре за „обојене револуције“ и дипломатским речником појашњавају да је реч о америчкој подршци „народима Централне Азије који желе бољи живот за себе, своју децу и унуке“. Обезбеђивање стабилности би се спровело кроз „промоцију људских права и добре управе и напорима да се обезбеди сувереност и независност централноазијских држава“. Овакав еуфемистички наратив у Москви и Пекингу већ изазива забринутост и призвук мешања у унутрашње ствари централноазијских друштава, посебно имајући у виду недавна историјска искуства Балкана, Јужне Америке, Блиског истока и Источне Европе. Нарочито ако се фокус баци на Ричарда Мајлса, једног од водећих планера и архитеката петооктобарског пуча 2000. године у СРЈ и потоње „Револуције ружа“ у Грузији, а који је именован за отправника послова у Киргистану. Ричард Мајлс је пре тога обављао дужност директора Центра за лидерство отвореног света, чија се делатност заснива на образовању и формирању проамеричких политичара на простору бившег Совјетског Савеза.
Зашто је Киргистан одабран као нови плацдарм за стварање повољног амбијента за „демократски преврат“, не треба много одгонетати. Киргистан представља кључну државу Централне Азије, како за руски пројекат регионалне безбедносне интеграције оличен у Организацији договора о колективној безбедности, тако и за кинеске инфраструктурне пројекте у оквиру Лапис лазули коридора и пројекта ЦАСА-1000, односно шире иницијативе „Један појас – један пут“. Као држава која се налази у узводном току река које Узбекистан снабдевају пијаћом водом и које формирају Ферганску долину, ова земља има велики потенцијал за остваривање утицаја на традиционалног проамеричког савезника какав је Узбекистан. С друге стране, Узбекистан има улогу главног „посредника“ преко којег САД виде могућност остваривања својих регионалних интереса. Посебно је значајно постојање фундаменталистичких исламистичких групација какав је Исламски покрет Узбекистана, преко којих је врло лако дестабилизовати читав регион. Оваква улога Узбекистана се савршено уклапа у спољнополитички концепт САД, формиран у оквиру принципа Leed from behind, који подразумева постојање држава које су у сваком погледу у вазалном односу према метрополи – Сједињеним Државама.
Тако, играјући на карту Узбекистана и потенцијалне дестабилизације Киргистана, с реалним изгледима да се социјални немири прошире и на простор Таџикистана, уз константну нестабилност у суседном Авганистану, САД имају задовољавајуће карте у рукама – могу да поруше безбедносну конфигурацију коју стрпљиво и пажљиво изграђује Русија и осујете мегаломански инфраструктурни пројекат „Један појас – један пут“, којим Кина обезбеђује свој цивилизацијски додир с Европом. Стога, управо на простору Ферганске долине, односно „унутрашње Азије“, као још једну потврду геополитичких процеса дугог трајања, треба очекивати додатна заоштравања и реактивизацију „Велике игре“ између америчког, руског и кинеског цивилизацијског дискурса.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *