Анатомија једне обмане

О кризи Института за филозофију и друштвену теорију у Београду

Пише Мирјана Радојичић

Како је за само неколико година Институт (ИФДТ) прешао пут од оазе идејног плурализма, толеранције према другачијем мишљењу, привржености аргументованом дијалогу до институције ригидног, идејно искључујућег и милитантног „грађанистичког“ и евроатлантистичког светоназора, и саприпадне му „научне“ праксе

Ових дана нашу јавност наново потреса већ дуго трајући и епидемијом смртоносног вируса само привремено хибернирани случај Института за филозофију и друштвену теорију у Београду (ИФДТ), чије органе управе Влада Србије и њено ресорно Министарство просвете, науке и технолошког развоја већ петнаестак месеци не успевају да формирају. У вези с тим, сарадници Института су се, како извештава немачки Франкфуртер алгемајне цајтунг, недавно обратили иностраној научној јавности апелом за подршку у њиховим настојањима да одбране аутономију научног рада Института, угрожену, према њиховим тврдњама, именовањем др Зорана Аврамовића за председника његовог никад конституисаног Управног одбора, а др Веселина Митровића за в. д. директора.
А шта је, заправо, истина о дешавањима у овој универзитетској научној институцији у протеклих десетак година, а која су овим најновијим догађајем само на медијски атрактиван начин кулминирала?

УСТОЛИЧЕЊЕ НАЧЕЛА ИДЕОЛОШКЕ ПОДОБНОСТИ Пре покушаја да се одговори на то питање, упутно је подсетити да је Институт настао осамдесетих година прошлог века као институционално уточиште групе професора Филозофског факултета у Београду одстрањених из наставе због противљења Брозовом аутократском режиму и идеолошком монополу КПЈ, и у наредне две деценије се профилисао као средиште слободне мисли различитих идеолошких усмерења: од ултралевог преко умеренолевог до умеренодесног, „конзервативног“, национално и „патриотски“ јасно дефинисаног.
Године 2010. доласком на његово чело Петра Бојанића отпочиње једно ново и по свему судећи закључно поглавље историје Института које протиче у знаку потпуног редефинисања његовог истраживачког идентитета, пословне праксе, добрих обичаја у опхођењу руководећих органа према запосленима.
За само неколико година Институт прелази пут од оазе идејног плурализма, толеранције према другачијем мишљењу, привржености аргументативном дијалогу у који се улази с намером да се унапреди знање о социјалним и политичким феноменима, до институције ригидног, идејно искључујућег и милитантног „грађанистичког“ и евроатлантистичког светоназора, и саприпадне му „научне“ праксе. Таква, сада већ не сазнајно него превасходно јавно-активистички конципирана програмска оријентација Института, према споља се реторичко-фразеолошки представља као „друштвено ангажована мисао“, а 2015. г. добија и своје субинституционално отеловљење у виду тзв. Групе за студије ангажованости која се оснива при Институту.
Један такав, сасвим нов, псеудонаучни и криптополитички лик Института морао је, разуме се, да буде подржан и адекватном кадровском политиком. Тако, њено руководеће начело у време Бојанићевог управљања Институтом постајe и све време остаје начело идеолошке подобности кандидата, управо оно које је, другачијим садржајем испуњено, осниваче Института својевремено и прогнало с Београдског универзитета и мотивисало их да се целог свог стваралачког живота залажу за један другачији, идеолошки „отворен“ и инклузиван концепт друштвенонаучног рада. Њихове недостојне наследнике у Институту Бојанић, руковођен својом визијом његовог истраживачког идентитета, регрутује углавном из најекстремнијих ешeлона „друге Србије“ и невладиних организација које делују у њеној орбити, пре свих Жена у црном, Хелсиншког одбора за људска права у Србији и више овдашњих ЛГБТ и queer удружења, што кардинално сенчи све програмске садржаје Института и објашњава изразито негативан имиџ који он временом стиче у академским круговима. А довођењем у његове редове најпроказанијег овдашњег историчара млађе генерације и члана председништва опскурне Лиге социјалдемократа Војводине, антинационална и антидржавна црта у пословању Института, евидентна још од Бојанићевог доласка на његово чело, драстично добија на јасноћи.
Будући да су сви други критеријуми при избору оних који ће се наћи на радним местима на којима су некада седела најзначајнија имена српске хуманистике – Михаило Марковић, Светозар Стојановић, Љубомир Тадић… – укључив и критеријум стручности јасно дефинисаног, филозофског или социолошког профила под Бојанићевим управљањем Институтом постали другоразредни, а временом и сасвим ирелевантни, данас у кадровској структури Института филозофи и социолози чине тек нешто више од трећине запослених, а остатак „стручњаци“ какве ни они са најбујнијом маштом нису могли да замисле на местима њихових славних претходника: дипломирани криминолози, дипломирани медиолози, професори страних језика, музиколози, а више година с почетка Бојанићевог мандата и један, некадашњој Демократској странци близак, доктор метеорологије. Као такав – кадровска креатура Бојанићеве заумне пословне филозофије – Институт у академским круговима врло брзо постаје предмет подсмеха и поруге, а за још увек немалобројне његове пријатеље који чувају у сећању слике из његовог „златног“, предбојанићевског доба – разлог констернације, огорчења, па и истинске туге.
Уз све наведено, пословање Института у реченом периоду обележава зјапећа нетранспарентност извора и токова новца кроз њега; магловит статус Бојанићевог приватног Центра за право, етику и примењену филозофију који од 2011. г. фигурира као суорганизатор свих дешавања у Институту; нејасан правни оквир симбиозе између њега и ИФДТ-а као државног института, који се финансира новцем из републичког буџета; никад расветљена веза између Института и Центра за напредне студије Универзитета у Ријеци чији је Бојанић један од оснивача и кодиректора; никоме докучив основ по коме је све ово време у свим институтским активностима ангажована Бојанићева супруга, стално запослена на том универзитету.

ПОГУБНА ПОСЛОВНА ПОЛИТИКА Шта за све то време, упитаће се пажљивији читаоци, чини донедавни Управни одбор Института у чијој надлежности је надзор и контрола његовог рада, а како би исти вратио у законске оквире и привео узусима бар минимално дефинисаног пословног морала?
Врло мало, или, сасвим прецизно, готово ништа. Штавише, његови чланови, сви одреда чврсто интересно „увезани“ с Бојанићем лично и самим ИФДТ-ом, чије трибинске и конференцијске програме интензивно користе за своју професионалну промоцију, институтски новац за штампање својих књига и зборника, а Институт као установу за удомљавање свршених студената факултета чији су оснивачи и декани, пружају Бојанићу здушну подршку у спровођењу зацртане и погубне пословне политике која Институт све време води ивицом провалије. А 2015. године, упркос изостанку већинске сагласности Научног већа Института за то, поново га бирају на место директора обезбеђујући му још четири, а укупно девет година управљања Институтом (у првој од њих био је у статусу в. д. директора у којем се нашао због афере покренуте актом тешког рачунарског криминала почињеним против његове конкуренткиње за ту функцију др Гордане Ђерић, недуго потом због тих својих „грешних“ амбиција и прогнане из Института).
Тих дана именовани председник претходног Одбора, иначе редовни професор Правног факултета у Београду и, као и сви остали његови чланови, Бојанићев пријатељ, особа је чије ће име, засигурно, бити црним словима уписано у ово поглавље историје Института. Уз његову „стручну“ помоћ у виду креирања сваких неколико месеци нових и нових верзија Правилника о раду Института настајалих само зато да би се у њих унеле одредбе којима се умножавају и пооштравају дисциплинске и казнене мере према запосленима које се стављају у надлежност директора, Бојанић креће у сурове обрачуне са сарадницима који се противе његовом чудовишном пословном вјерују и идеолошком обзорју под којим га реализује. Тако, у наредних неколико година он изриче десетине и десетине таквих мера бројним, углавном најугледнијим и најцитиранијим сарадницима Института (индекс цитираности радова 57-годишњег Бојанића је, nota bene, око 20 позитивних хетероцитата!), а само потписници ових редова невероватних осам, не рачунајући закључну – отказ уговора о раду који јој, након вишегодишњег системског мобинга, уручује средином прошле године.
Најзад, догодило се да једног од лојалних сарадника Газелу Пудар Драшко средином прошле године он најављује државном секретару у Министарству просвете, науке и технолошког развоја као своју наследницу на том месту, рачунајући на заостале кадрове бившег режима у структурама тог министарства који, по трећи пут за десет година, треба да му омогуће да крајем године противзаконито предложи и Владина четири члана Управног одбора, а исти након тога изабере формално њу, а de facto њега за новог/старог директора Института. А да би Министарство и Владу ставио пред „свршен чин“ у овој ствари, и то по истеку свог мандата, на правно волшебан начин, он Газелу Пудар Драшко именује за помоћницу директора Института и овлашћује је да потписује институтске акте.

РАМПА И „ВЕЛИКО СПРЕМАЊЕ“ Актуелна управљачка гарнитура у Министарству, с министром Шарчевићем и државним секретаром Владимиром Поповићем на челу, прва је која након безмало десет година одлучује да „стави рампу“ оваквом Бојанићевом поигравању с државом, узурпирању њених надлежности у управљању институцијом чији је оснивач и финансијер, изругивању законским и подзаконским актима који уређују ту материју, и коначно крене у „велико спремање“ једне, дуго година с њиховог радара уклоњене овдашње научне институције.
Први у низу планираних корака било је именовање четири доиста Владина, од Бојанића независна члана Управног одбора Института, што ово државно тело и чини априла месеца прошле године. Након првобитног шока и панике Бојанић и његова клика убрзо консолидују своје редове и крећу у нову „ангажовану“ акцију, овога пута сопственог самоспасавања. Оно што се од тада до данас дешава у медијском простору „друге Србије“, пример је интелектуалног и људског бешчашћа какво се ретко виђа и на овим, њему нимало несклоним просторима.
Претходно писмено обавестивши ресорног министра, Владу, премијера и председника Србије да не пристају на састав именованог Одбора и да ће неприсуствовањем његових институтских чланова конститутивној седници онемогућити да он буде формиран, Бојанић и његови јуришници, руководећи се оним пословичним „напад је најбоља одбрана“, крећу у медијску харангу против његових чланова, у првом реду др Зорана Аврамовића и др Драгана Симеуновића. Лажи, клевете, политичке дисквалификације речених колега месецима циркулишу по свим „њиховим“ медијима, онима за које су сигурни да се не обраћају другој страни у оваквим замешатељствима, не загледају у наличја политички им допадљивих „медаља“.
НЕЗАПАМЋЕНА ХАРАНГА Професор Симеуновић против којег се у међувремену улаже и пријава за аутоплагијат надлежном телу Београдског универзитета, и два од остала три Владина представника у Одбору убрзо потом се, саблажњени размерама бестидности и беспризорности Бојанићевих харангиста, сами повлаче из његовог састава, а Влада именује у њега три нова своја члана. Али, авај, готово у целини промењен, бар када је реч о овом његовом, за Бојанића & со. неприхватљивом „Владином“ делу, он и даље није по вољи њему и његовим послушницима, па рачунајући да ће, уколико буду довољно дрски, довољно бескрупулозни и довољно упорни победити у овој „игри“, крећу у медијски обрачун и с новоименованим члановима, не презајући ни од срамног задирања у њихове приватне животе у којима би се, држе они, можда могло наћи нешто што их дисквалификује за ту функцију и коначно отвара простор за именовање њихових изабраника.
Чекајући да се Одбор конституише, што се испоставља равним „чекању Годоа“, Влада крајем јануара месеца именује др Веселина Митровића за в. д. директора како би Институту обезбедила бар један функционалан орган власти и пословање у колико-толико легалним оквирима.
Јавни линч против њега, а, разуме се, у непрекинутом континуитету и против именованог председника Одбора Зорана Аврамовића, могла је да заустави, и зауставила је само нетом окончана пандемија, након које, не губећи време, ифдетеовци настављају тамо где су уочи њеног избијања стали. И тако се ових дана, рачунајући да у полусувереним државама каква је – према њиховом виђењу – и данашња Србија сваки налог са иностраних адреса има снагу заповести, реченим апелом обраћају групи углавном оних научника које је, под геслом „афирмишимо инострану, а сатримо домаћу друштвену науку“ Бојанић у протеклој деценији позивао да говоре пред најчешће празном конференцијском салом Института.
Они који су целу протеклу деценију уживали у Србији не само потпуну аутономију у свом „научном“ раду већ и „право“ да на махом противзаконит, узурпаторски и отимачки начин управљају једном њеном научном институцијом, својим иностраним пријатељима је, дакле, денунцирају за атаковање на њих, њихову слободу у истраживачком раду, и одавно прекорачена и злоупотребљена законска права. А неупућени у meritum ствари и приправни да се хитро ставе на страну свих оних који безочном медијском манипулацијом успеју да се јавности представе као жртве „злоћудних“ орбановско-вучићевских режима, они на тај папир стављају свој потпис, чега ће се, ако једног дана одлуче да се исцрпније информишу о „случају ИФДТ“, засигурно стидети.
Закључимо – да се актуелна гарнитура у српском Министарству просвете, науке и технолошког развоја, и свеколика данашња Влада Србије не би у будућности стидели начина на који су се носили са овим случајем (уз наду да су га, након десет дугих година га коначно разрешили), речени папир би требало да игноришу и да наставе путем којим су, поводом ИФДТ-а пре неколико месеци, одлучно и храбро кренули.

Ауторка је у ИФДТ-у била запослена од 1993. до 2019. године, а сада је сарадница Института за политичке студије у Београду

Писмо о писму

Поводом обраћања ИФДТ-а интелектуалној заједници за солидарност, мај 2020

Морам да будем задовољан када ме састављачи овог писма представљају великим именима друштвене науке у свету. Нисам ни сањао да ћу ући у њихово друштво, да ћу постати lumen mundi. То што су додате неке мале лажи о мени, није страшно, јер оне ће отпасти, као што се блато скида са ципела. Лако ће сазнати шта је истина а шта лаж.
Али право питање је: шта су ови велики умови потписали? На какву солидарност су позвани са једним институтом у Србији? Ово су потписали:
Супротстављање праву оснивача (државе) да формира орган управљања, у складу са законом. (Да ли би у својим државама допустили такво супротстављање научној установи чији је оснивач држава или приватна корпорација?)
Подршку групи запослених да спречава одлуку оснивача и да институт ради ван закона дуже од годину дана – без Управног одбора и без извештаја о раду. (Да ли би у својим државама подржали рад установе ван закона?)
Подршку политичкој дискриминацији научника и грађана. (Да ли би у својим државама подржали спречавање обављања јавних функција по основу „контроверзне политичке личности“?)
Подршку ксенофобији према в. д. директору. (Да ли би у својим државама подржали узурпацију и затварање института за друге научнике? Шта је јавни конкурс?)
Подршку претварању државног научног института у „контраинституцију“, под изговором „политичке и институционалне независности“. (Да ли би у својим државама подржали претварање научног института, чији је оснивач држава, у политичку организацију?)
Подршку једном институту од 70 државних института у Србији. (Да ли су се питали како то да нико од филозофа и социолога у Србији не даје подршку ИФДТ?)
Састављачи писма солидарности из ИФДТ-а, насловом „Прикривени напад на јавну науку“ (право би написали: „Отворени напад на законитог оснивача“ или „Покушај узурпације државног института“), нарушавају углед Србије. Оваквим обраћањем интелектуалној заједници у свету они учествују у обнављању дијаболизације Србије, што следи и из њихове изјаве да ће мешањем у рад ИФДТ-а држава бити крива што Србије више неће бити. И то све они чине за државне паре, за паре пореских обвезника! Они тешко обмањују светске интелектуалце да су у Србији демократија и наука и образовање све угроженији. И да је мало слободних медија. Одбрана незаконитости није демократија. А ова група из ИФДТ била је на две опозиционе телевизије неколико пута, у недељним и дневним новинама преко десет пута. Колико је била у медијима друга страна која брани интересе државе?
Посебно је безочна обмана иностране јавности довођењем у везу 1980. и 2020. године. Те 1975. године (некадашњи и моји професори) били су уклоњени са радних места. Ове, 2020. године нико није уклоњен већ се ради о покушају групе из ИФДТ да, без законитих ингеренција, одређује целокупан састав оснивачу кога да бира у УО и – да врати, како пише њихов млађи сарадник, „научно самоуправљање“.
Дакле, сада, када су ме повезали са великим именима светске науке, и потписницима овог писма, ред је и да им се обратим на овакав начин, овим питањима.
У Београду, 28. маја 2020.
П. С. Тешко је разумети обраћање уваженог научника Ноама Чомског председнику Републике Србије због унутрашњег кадровског питања и примене закона у области науке.
* * *
Проф. др Зоран Аврамовић, научни саветник, аутор 26 научних монографија, укупно 225 радова у часописима и поглавља у монографијама (118 поглавља у монографијама и зборницима радова, 107 радова у часописима националног и међународног значаја). Учешће и излагање на међународним и националним научним скуповима: 76. Објавио је и преко 90 радова различитог жанра (прикази, есеји, полемике, критике, рецензије). Увршћен је у Српску енциклопедију.

 

4 коментара

  1. Avatar

    Hvala na informativnom članku. Imam nekoliko pitanja vezanih za temu. Možete li da istražite vezu dodeljivanja počasnog doktorata BU Majklu Volceru (ideolog Nato bombardovanja Jug. i zagovarač kopnene okupacije) sa postavljanjem Bpjanića za v.d. 2010. Ima li J. Babić ulogu u tome, kakvu ? Je li je od Bojanićevog nameštenja izašla značajnija knjiga, tekst.. s tog instituta? KOja, čija? Koliko još (brojem) danas ima zaposlenih u tom institutu u odnosu na početak 2010, dok je direktor bio Gredelj? Koliko su “apelom solidarnosti” s proleća 2020. Bojanić i ekipa skupili potpisa članova domaće akademske zajednice? Brojem, ako možete. I ko je postavio, na čiji predlog, članove poslednjeg UO, pre dva dana?

    12
  2. Avatar

    Ako je i samo mali deo ovoga o čemu je reč u tekstu istinit, na taj institut je odavno trebalo staviti katanac, a sve aktere ove zapanjujuće priče krivično goniti. Umesto toga, oni su, kako juče saznah, po nalogu iz jedne zapadne ambasade dobili upravo onakav UO kakav su želeli, sa “znamenitim” I. Vejvodom, desnom rukom Sonje Biserko, na čelu. Platiće to Vučić poprilično na predstojećim izborima, ali “sam pao, sam se ubio”.

  3. Avatar
    Јована С.

    Да ли је можда ауторки текста познато да ли су надлежни из министарства науке слали у тај институт државног ревизора, инспекцију рада, да ли су покренули питање одговорности чланова досадашњег управног одбора за сва та чуда која су се у њему дешавала?

  4. Avatar

    Prema mojim saznanjima gospođa Radojčić je u tom institutu teško postradala, bila izložena stravičnom mobingu, godinama onemogućavana da poslovno napreduje i na kraju oterana iz instituta. A svaki njen tekst koji sam pronalazio uglavnom na NSPM za mene je bio praznik (stila, misaonosti, temeljnosti sa kojom pristupa temama koje obrađuje…). Ali, ne trebaju Vučiću takvi intelektualci, njemu su potrebni Bojanić, Vejvoda i njima slični. Kakav režim, takva mu i “elita”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *