Америка гори

Убиство Џорџа Флојда запалило је самозвани светионик слободе и демократије. Ко ће угасити ватру?

Незапосленост у Сједињеним Америчким Државама, прва директна последица пандемије вируса корона, у само девет недеља које су за нама порасла је за скоро 39 милиона особа и досегла ниво незабележен још од Велике депресије из тридесетих година прошлог века. И можемо само да покушамо да замислимо колико је то муке, патње и беса изазвало у земљи, најбогатијој на свету, у којој скоро 40 одсто грађана – и то прошле године, када је америчка економија самоуверено марширала ка свом врхунцу – није могло да приушти непредвиђени трошак од 400 долара. Тежак је то притисак за било који систем, био то и овај који себе сматра најбољим на свету.
А онда је, прошлог понедељка, бели полицајац Дерик Шовин, са тројицом својих такође белих колега, у Минеаполису у држави Минесота убио црнца Џорџа Флојда. „Тренутно је 40 милиона људи незапослено у Сједињеним Државама, ако сте један од њих… зашто нисте на улицама?“, упитали су „Анонимуси“ своју милионску публику на Твитеру. И, заиста, ето га. Експлодирао је тај лако запаљиви микс расних и социјалних тензија. Америка је – речима њеног министра одбране Марка Еспера – постала „бојно поље“.

ПОЛИЦИЈСКА БРУТАЛНОСТ Снимак Флојдове смрти – аутопсија је показала да је смрт наступила гушењем, након што га је полицајац Шовин коленом притиснуо на земљу и тако га држао девет минута иако је несрећни Флојд запомагао јер не може да дише – брзо је обиграо друштвене мреже и послужио је као окидач за протесте широм земље.
Све иако је вишеслојан, није нарочито тешко наслутити одговор на питање због чега је један тако локални инцидент изазвао толику количину реакције.
Прво, статистика. Која показује да, како наводи портал „Аксиос“, „полиција убије много више људи у САД него у већини других богатих земаља“ – 1.004 особе само током прошле године, сабрао је „Вашингтон пост“; па се зато донекле може разумети преосетљивост јавности на полицијско насиље. Друга пак страна ове медаље показује и да у Америци током вршења дужности настрада више полицајаца него другде у цивилизованом свету – 44 полицајца убијена су током 2019. године – те се може разумети и зашто су амерички полицајци, све и ако занемаримо дивљачке традиције Дивљег запада, лакши на обарачу него њихове колеге у другим развијеним деловима света.

РАСНЕ ТЕНЗИЈЕ Статистика исто тако показује – а сада долазимо до расног момента – и да амерички црнци имају два и по пута већу шансу да буду убијени од стране полиције него белци, и чак три и по пута већу шансу ако су при томе ненаоружани. А опет, једна студија Универзитета Харвард показала је и да, у упоредивим приликама, полицијско поступање не показује симптоме расних предрасуда; то би онда значило да, једноставно, црнци имају више шанси да се нађу у тако неугодним ситуацијама од белаца.
Што нимало не може да чуди ма кога ко је имао прилике да проведе време у Америци а уз то није био заслепљен блештавилом њених светала и неонских реклама.
И иначе је сва та мулти-култи прича, када се преведе на обичан живот, углавном само реклама; потписник ових редова био је искрено шокиран када је, боравећи у градићу Оксфорд у Мисисипију пре скоро две деценије, схватио да тамошњи белци и црнци живе, буквално, у два одвојена и паралелна света, од дечјих вртића до погребних завода, без икаквог песничког претеривања. Црначка пак гета, само неколико блокова удаљена од Беле куће, уверила су нас коју годину касније – док смо туда пролазили у патролном аутомобилу вашингтонске полиције, а мала деца нам показивала средњи прст – и да расна подвојеност, са свим припадајућим тензијама, није изузетак него правило, додуше, замаскирано обиљем пропаганде. Али упркос пропаганди остаје чињеница да једни с другима имају мало везе осим што настањују исти простор и зависе од долара да би живели. Што никако не може да има благотворан утицај на тамошњу друштвену кохезију.

РЕВОЛУЦИЈА ИЛИ ГРАЂАНСКИ РАТ? У очи пак упада – са статистике и личних утисака напокон прелазимо на терен политике и актуелног тренутка – сазнање да су ови подаци, макар када је о њиховом међусобном односу реч, непромењени годинама уназад. Више-мање све је исто у овом погледу било и у време Барака Обаме као што је и сад у време Доналда Трампа. Па оваквих призора на улицама америчких градова није било. Али то је ваљда цена непрекидне четворогодишње медијске баражне паљбе којој је изложен актуелни председник САД. Чији је нуспроизвод додатно подстицање ионако присутних тензија у америчком друштву.
„Ово нису нереди, ово је револуција“, описаће те призоре уметница Шерил Ен Болден у изјави за „Франс 24“.
У овом тренутку, међутим, хаос у Сједињеним Америчким Државама више подсећа на почетак грађанског рата него романтичне револуције. Но могло је тако нешто да се наслути још када је руља демонстраната – руља, јер шта су тамо тражили кад је он већ био ухапшен – дошла пред кућу полицајца Дерика Шовина, да би се тамо суочили са живим зидом његових колега.
Уследиће оно што је, можда, било и неизбежно у оваквим околностима. Протести су се раширили од једне до друге обале САД и били су мирни све док нису постали насилни. Запаљена је полицијска станица у Минеаполису, запаљена Црква Светог Јована надомак Беле куће, пљачке продавница постале су уобичајен начин одласка у шопинг… Рањени су полицајци у Сент Луису, у Ричмонду у Вирџинији, у Бафалу у држави Њујорк, у Бронксу, један је убијен у Лас Вегасу… С друге стране снимци полицијске бруталности какви су, када би се догодили другде у свету осим ако је о америчким савезницима реч, изазивали хитру забринутост Стејт департмента, али он за ово насиље није надлежан.
Но нису сучељени само, како би се то рекло да је нека друга земља у питању, грађани и снаге режима, већ и грађани између себе, и то не (само) по расној линији већ (и) по линији идеологије и власништва. „Блек лајвс метер“ (БЛМ – „Црни животи су важни“) и за црнце и за белце који су с њима, али њима се не супротставља само полиција већ и тамнопути сопственици породичних бизниса који, с оружјем и уз своје беле колеге, покушавају да заштите своју имовину од насилних демонстраната и обичних пљачкаша који користе гужву.
А вреди споменути и да су, као у Филаделфији на пример, уочене и (беле) присталице Доналда Трампа како, наоружане бејзбол палицама и сличним реквизитима, у групама патролирају улицама.

АНТИФА ТЕРОРИСТИ Посебну пак пажњу привукла је анархистичка организација „Антифа“, чији се маскирани припадници налазе у првим редовима оружане борбе против полиције и излога продавница.
„Сједињене Америчке Државе означиће АНТИФА као терористичку организацију“, твитовао је председник САД Доналд Трамп, најављујући и могућу употребу војске ако се употреба Националне гарде и увођење полицијског часа не покажу довољним.
„Њујорк тајмс“ описује „Антифу“ као „лабаво повезану групу антифашистичких активиста с крајње левице“, организацију која „нема лидера нити дефинисану структуру“ чији „припадници признају да је покрет тајан и сачињен од аутономних локалних ћелија“. Покрет је, наводи даље „Њујорк тајмс“, нарочиту популарност почео да стиче после избора Доналда Трампа за председника САД, а у борби за заштиту разноразних мањина, од расних до ЛГБТ+, често је преплетен с организацијама као што је БЛМ.
Нимало неважан детаљ, јер међу финансијерима разних активности БЛМ-а нарочито се истиче злогласни филантроп Џорџ Сорош кога Трампове присталице сада, без имало зазора, оптужују за подстицање нереда, а они су се збиља окренули (и) против Трампа. Тек, уколико је ово иоле тачно, а имајући у виду и да је Сорош истовремено један од виђенијих финансијера опозиционе Демократске партије, текући хаос, илити револуција, илити замеци грађанског рата а грађански сукоби несумњиво су већ у току, могли би да буду класификовани и као својеврсни покушај политичког пуча. Тим пре што се поставља и питање зашто су америчке безбедносне службе (досад) толерисале рад ове тајновите организације, што нас враћа на питање њихове улоге у опструисању Трамповог председничког мандата, као и улоге ноторне дубоке државе у свему томе…

НЕВЕСЕЛА ПЕРСПЕКТИВА Шта ће сав овај неред донети Сједињеним Америчким Државама, разуме се, моћи ће да се оцени тек када неред буде претворен у какав-такав ред. Уосталом, расних нереда је у америчкој историји, укључујући и недавну, било напретек, и увек су се смиривали и ништа се после њих није променило а сви су се враћали зарађивању долара до неке наредне прилике за исказивање незадовољства.
А опет, није се до сада, колико нам је познато, догодило да је председник САД пред демонстрантима морао да бежи у бункер испод Беле куће, као што се то догодило Трампу. А и иначе је снажан утисак да је ситуација у САД данас много радикализованија него што је била барем од шездесетих година прошлог века наовамо, ако не и још од претходног америчког грађанског рата.
У сваком случају, унапред је јасно да ће садашњи сукоби само додатно продубити све постојеће фрактуре у америчком друштву. Исто ће му, и истовремено, учинити и тензије које ће неминовно расти како се буде ближио 3. новембар и председнички избори, као и економска криза која ће тек показати своје ружно лице. Смеши ли се Америци прилика да постане неуправљиво друштво?

3 коментара

  1. Avatar
    Нестор

    Иако Врзић има донекле нијансиранији став од других десничарских тумача друштвене стварности, и он понавља нетачне информације о америчким антифашистима, чак и онда када цитира дефиницију Њујорк Тајмса. Наиме, антифа НИЈЕ организација, не пише се великим словом и није у женском роду и не чита се онако како то раде необавештени Американци и домаћи новинари и аналитичари који преписују од њих – дакле, не изговара се као нпр. кадифа, него равно анти-фа; анти се изговара као и у сваком другом случају (антикапитализам, антиимперијализам, антирасизам…) и само се дода суфикс фа.

    Даље, антифа не само што није организација, она није анархистичка. Срамота је да Врзић и овај медиј који настоје да баштине антифашистичку традицију не знају основну карактеристику сваке антифашистичке коалиције па и данашњег друштвеног покрета, субкултуре, антифашиста. Дакле, не ради се о унисоном идеолошком пројекту, већ је то широк терен за све антифашистички настројене појединце и групе – међу којима се својом радикалношћу и бројношћу више истичу анархисти и марксисти – и то може значајно да варира од земље до земље, од једне до друге политичке културе, сходно историјском контексту.

    Па шта је то што онда повезује те људе? Спремност на отпор фашизацији, укључујући и физичку конфронтацију. ТО је све. Дакле, спремност на директну акцију против фашиста. Нема ничег другог. Никакве Организације, никаквих спонзора, никаквог конспиративног плана. Људи из локалних заједница покушавају да се заштите од расистичких, фундаменталистичких и екстремно националистичких силеџија, шовиниста и убица и њихових помагача и, за разлику од либерала који само причају и уздају се у корумпирани систем да реши ствар, они преузимају ствари у своје руке и пружају отпор и фашистичким силеџијама и корпумпираном систему који структурно и даље подржава расистичку експлоатацију.

    И да цитирамо самог Врзића кад цитира „Њујорк тајмс“, антифа је: „лабаво повезана група“ – ја бих рекао: мрежа – „антифашистичких активиста с крајње левице“, „нема лидера нити дефинисану структуру“ чији „припадници признају да је покрет тајан и сачињен од аутономних локалних ћелија“ – дакле не може бити организација и самим тим нема име попут неке странке. Ако и ово није довољно за социополитичку имагинацију аутора и разних аналитичара, нека антифа покрет доживе као овадшње навијаче. Знам да поређење није најадекватније, али неке се паралеле могу повући. Навијачи – обична именица а не властито име – немају формалну структуру, представлајју лабаву мрежу појединаца и група окупљених око истог циља идт.

    Јел то толико тешко да се схвати!?

    Узгред, савремени антифа покрет у Америци постоји од раније (вуче корене од Антирасистичке акције, ARA) и није избор Доналда Трампа пресудно утицао на њега. Оно, његова видљивост је далеко већа, али то има везе и са пропагандистичким медијима који су блиски демократском естаблишменту. То што такви медији инструментализују антифа покрет говори искључиво о њима, а не о покрету, тако да тлапње о утицају Сороша на радикалне активисте (либерални људскоправаши су друга прича) су пуцањ у празно.

  2. Avatar
    Unutrašnji dijalog

    Amerika gori

    Ubistvo pri pokušaju hapšenja crnca Džordža Flojda zapalilo Ameriku, sa masovnim demonstracijama i izvesnim nasiljem širom Amerike i u mnogim državama sveta. Postavlja se pitanje zašto je rasističko ubistvo kada pogine crnac, a nije rasističko ubistvo kada pogine belac? Karakteristično je da se nigde ne navodi motiv hapšenja, i da li je policajac čuo Džorda da ne može da diše? I policajac je imao strah da se ne digne crnac koji može da bude opasan. U svakom slučaju ubistvo se dogodilo prilikom hapšenja i trebalo je da se tretira kao „ubistvo prilikom hapšenja“ od strane policije – a ne da se tretira kao „rasističko“ ubistvo koje je izazvlo rušilačke demonstracije nevidjenih razmera. Pre 20 dana sam gledao video snimak gde isto u Americi 4 policajca pokušavaju da uhapse snažnog crnca koji ih je svu četvoricu tukao jer su bili slabiji od njega (verovatno policajci nisu imali pravo da koriste oružje na nenaoružano lice).

    NEVEROVATNO SNAŽNO JEDINSTVO crnačkog stanovništva u Americi, sa demonstracijama nevidjenih razmera u kojim učestvuju pored crnaca, i mnogo belaca – većinom žene. Pitanje je da li ti belci, žene belkinje tako demonstriraju kada se ubije belac? Naravno ne sme niko nikog da ubija! NIJE JASNO, u čemu se sastoji taj „američki rasizam“ prema crncima kada su oni u demografskom, političkom, statusnom položaju u ekspanziji širom Amerike, pogotovo u demografskom statusu prilično nadmoćniji nad belcima? Gde je enormni natalitet – tamo je stanovništvo siromašnije, za to nisu krivi belci (isto kao i na Kosovu, Albanci-šiptari sa enormnim natalitetom, zulumima nad Srbime, etničko čišćenje u mirnodopsko doba – oteli teritoriju KiM od Srba. – Zašto civilizovani Madžari nisu oteli Vojvodinu – zato što nisu primenivali šiptarske separatističke metode). …
    POUČAN FILM na TV o buntu crnačkog stanovništva davnih 70-tih god prikazan je skoro. Film je ostavio snažan utisak o neverovatnom jedinstvu crnačkog stanovništva, njigovom strategijom, metodama i duhovnom snagom kroz crkve – da ostvare svoje ciljeve do pobede. O tome sam pisao-komentar-članak, i bio sam u pravu – to su pokazali današnji dogadjaji u Americi. Strateška snaga CRNACA prvenstveno je delovala kroz muziku i najpopularnijih ličnosti koje su imale ogroman uticaj na mase. U prvom planu to je bio legendarni bokser Kasijus Klej (promenio ime i prezime pod uticaj islamista u Mohamed Ali, očigledno mržnja prema belcima). A od muzičara je bio Džejms Braun i njegov svetski muzički hit „Seks mašina“. Ta numera se vrtela po diskotekama širo sveta, i kod nas naravno, imala odličan ritam za džuskanje. Crnci su preko muzike zavodili-indoktrinirali ogroman broj belaca prvenstveno devojaka i žena – pridobili ih na svoju stranu. Statistički mislim da se preko 80 posto više intimno druže belkinje sa crncima, a crnkinje sa belcima možda 5-10 posto, što nije dobro, i takva dijametrala stvara nepoverenje i izvesnu mržnju. Zato ta dijametrala postoji i u demonstracijama danas u Americi: priličnom većinom bele žene su u demonstracijama u odnosu na bele muškarce. Strategija za stvaranje etničkog JEDINSTVA NARODA je drukčija kod američkih crnaca u udnosu na albanaca-šiptara na Kosovu (KiM)? U nastavku…
    … Hvala na ustupljenom prostoru!

    3
    2
  3. Avatar
    Unutrašnji dijalog

    Nastavak: Amerika gori, protesti i van granice (aludira na osvetnički karakter…)

    SNAŽNO JEDINSTVO I SLOGA crnačkog stanovništva na etničkoj (verskoj, nacionalnoj) osnovi proizvodi se kroz njihove crkve javno, na atraktivan način kroz muziku-pevanje, kroz svojstven tradicionalizam. Uz to oni uspevaju da privuku i belce na svojoj strani prvenstveno preko muzike, kao što sam spomenuo Džemsa Braunsa, Džimi Hendriksa…(ranije)? Sličnu popularnost preko muzike proizvode i Romi u Srbiji (u zadnje vreme vidljivo po ugledu na američke crnce): Ogroman broj Srba vole romsku muziku na raznim zabavama, primer Guča, u rijalitiima. Snimaju se i dosta pesme sa porukom da se pale srpske devojke i žene na rome-cigane: Na primer „Bela ciganka“ (srpkinja želi da postane bela ciganka – da je oženi ciganin), ili ona: … Ako pita tvoj otac… tvoja majka, reci da sam ciganin al najlepši. Vidi se i po statistici da veliki broj srpkinja udaje se za cigane, dok se ne vide cigančice da se druže i zabavljaju sa Srbima. To je veliko recipročno odstupanje koje proizvodi nepoverenje i netrpeljivost (neramnopravan odnos po etničkoj liniji).
    JEDINSTVO I SLOGA Albanaca-Šiptara se ispoljava na drugačiji način: Prvenstveno kroz verske džamije koje nisu ograničavane u svom propovedanju kao srpske crkve odvojene od države (što je uticalo na nejedinstvo i neslogu Srba), islamskog tradicionalizma, zabrane mešanja muslimanskih devojaka-žena sa nemuslimanima (dok muslimani-muškarci imaju pravo da žene devojke druge vere), kroz enormne trgovinske radnje i lokale po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, što pridobijaju velike simpatije (dobrih Albanaca) u medijskoj propagandi: Kada Srbin sa KiM priča o albanskom šovinizmu – mnogi mu u Srbiji prilepe etiketu da mrzi šiptare (zaboga, oni prave najbolje kolače u poslastičarnicama, najbolji burek…). Nikoga ne zanima statistika da za 50 godina možda ima 10 hiljada albanskih trgovinskih radnji u Srbiji (po Jugoslaviji) – a za to vreme nijedan srbin iz Srbije nije otvorio radnju-lokal u šiptariju na KiM? Isto je i sa mešovitim brakovima! Za Srbiju principi pariteta i reciprociteta u medjunacionalnim odnosima ne postoje. Dok su Albanci strogo sprovodili recipročne mere po svim osnovama – i mnogo više od toga: Na primer, na KiM je primenjivan nacionalni ključ pri zapošljavnju, na jednog srbina zabošljavali 10 albanca prema broju stanovništva, bez obzira na obrazovne uslove? Na sve je Srbija žmurila – a danas gubi-predaje celu teritoriju KiM Albancima-Šiptarima? KADA ĆE JEDNOM SRBIJA DA STEKNE NACIONALNO, VERSKO JEDINSTVO I SLOGU – Osnovne poluge da se sačuva snaga nacije, nacionalni identitet i teritorijalni integritet?…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *