Америка гори

Убиство Џорџа Флојда запалило је самозвани светионик слободе и демократије. Ко ће угасити ватру?

Незапосленост у Сједињеним Америчким Државама, прва директна последица пандемије вируса корона, у само девет недеља које су за нама порасла је за скоро 39 милиона особа и досегла ниво незабележен још од Велике депресије из тридесетих година прошлог века. И можемо само да покушамо да замислимо колико је то муке, патње и беса изазвало у земљи, најбогатијој на свету, у којој скоро 40 одсто грађана – и то прошле године, када је америчка економија самоуверено марширала ка свом врхунцу – није могло да приушти непредвиђени трошак од 400 долара. Тежак је то притисак за било који систем, био то и овај који себе сматра најбољим на свету.
А онда је, прошлог понедељка, бели полицајац Дерик Шовин, са тројицом својих такође белих колега, у Минеаполису у држави Минесота убио црнца Џорџа Флојда. „Тренутно је 40 милиона људи незапослено у Сједињеним Државама, ако сте један од њих… зашто нисте на улицама?“, упитали су „Анонимуси“ своју милионску публику на Твитеру. И, заиста, ето га. Експлодирао је тај лако запаљиви микс расних и социјалних тензија. Америка је – речима њеног министра одбране Марка Еспера – постала „бојно поље“.

ПОЛИЦИЈСКА БРУТАЛНОСТ Снимак Флојдове смрти – аутопсија је показала да је смрт наступила гушењем, након што га је полицајац Шовин коленом притиснуо на земљу и тако га држао девет минута иако је несрећни Флојд запомагао јер не може да дише – брзо је обиграо друштвене мреже и послужио је као окидач за протесте широм земље.
Све иако је вишеслојан, није нарочито тешко наслутити одговор на питање због чега је један тако локални инцидент изазвао толику количину реакције.
Прво, статистика. Која показује да, како наводи портал „Аксиос“, „полиција убије много више људи у САД него у већини других богатих земаља“ – 1.004 особе само током прошле године, сабрао је „Вашингтон пост“; па се зато донекле може разумети преосетљивост јавности на полицијско насиље. Друга пак страна ове медаље показује и да у Америци током вршења дужности настрада више полицајаца него другде у цивилизованом свету – 44 полицајца убијена су током 2019. године – те се може разумети и зашто су амерички полицајци, све и ако занемаримо дивљачке традиције Дивљег запада, лакши на обарачу него њихове колеге у другим развијеним деловима света.

РАСНЕ ТЕНЗИЈЕ Статистика исто тако показује – а сада долазимо до расног момента – и да амерички црнци имају два и по пута већу шансу да буду убијени од стране полиције него белци, и чак три и по пута већу шансу ако су при томе ненаоружани. А опет, једна студија Универзитета Харвард показала је и да, у упоредивим приликама, полицијско поступање не показује симптоме расних предрасуда; то би онда значило да, једноставно, црнци имају више шанси да се нађу у тако неугодним ситуацијама од белаца.
Што нимало не може да чуди ма кога ко је имао прилике да проведе време у Америци а уз то није био заслепљен блештавилом њених светала и неонских реклама.
И иначе је сва та мулти-култи прича, када се преведе на обичан живот, углавном само реклама; потписник ових редова био је искрено шокиран када је, боравећи у градићу Оксфорд у Мисисипију пре скоро две деценије, схватио да тамошњи белци и црнци живе, буквално, у два одвојена и паралелна света, од дечјих вртића до погребних завода, без икаквог песничког претеривања. Црначка пак гета, само неколико блокова удаљена од Беле куће, уверила су нас коју годину касније – док смо туда пролазили у патролном аутомобилу вашингтонске полиције, а мала деца нам показивала средњи прст – и да расна подвојеност, са свим припадајућим тензијама, није изузетак него правило, додуше, замаскирано обиљем пропаганде. Али упркос пропаганди остаје чињеница да једни с другима имају мало везе осим што настањују исти простор и зависе од долара да би живели. Што никако не може да има благотворан утицај на тамошњу друштвену кохезију.

РЕВОЛУЦИЈА ИЛИ ГРАЂАНСКИ РАТ? У очи пак упада – са статистике и личних утисака напокон прелазимо на терен политике и актуелног тренутка – сазнање да су ови подаци, макар када је о њиховом међусобном односу реч, непромењени годинама уназад. Више-мање све је исто у овом погледу било и у време Барака Обаме као што је и сад у време Доналда Трампа. Па оваквих призора на улицама америчких градова није било. Али то је ваљда цена непрекидне четворогодишње медијске баражне паљбе којој је изложен актуелни председник САД. Чији је нуспроизвод додатно подстицање ионако присутних тензија у америчком друштву.
„Ово нису нереди, ово је револуција“, описаће те призоре уметница Шерил Ен Болден у изјави за „Франс 24“.
У овом тренутку, међутим, хаос у Сједињеним Америчким Државама више подсећа на почетак грађанског рата него романтичне револуције. Но могло је тако нешто да се наслути још када је руља демонстраната – руља, јер шта су тамо тражили кад је он већ био ухапшен – дошла пред кућу полицајца Дерика Шовина, да би се тамо суочили са живим зидом његових колега.
Уследиће оно што је, можда, било и неизбежно у оваквим околностима. Протести су се раширили од једне до друге обале САД и били су мирни све док нису постали насилни. Запаљена је полицијска станица у Минеаполису, запаљена Црква Светог Јована надомак Беле куће, пљачке продавница постале су уобичајен начин одласка у шопинг… Рањени су полицајци у Сент Луису, у Ричмонду у Вирџинији, у Бафалу у држави Њујорк, у Бронксу, један је убијен у Лас Вегасу… С друге стране снимци полицијске бруталности какви су, када би се догодили другде у свету осим ако је о америчким савезницима реч, изазивали хитру забринутост Стејт департмента, али он за ово насиље није надлежан.
Но нису сучељени само, како би се то рекло да је нека друга земља у питању, грађани и снаге режима, већ и грађани између себе, и то не (само) по расној линији већ (и) по линији идеологије и власништва. „Блек лајвс метер“ (БЛМ – „Црни животи су важни“) и за црнце и за белце који су с њима, али њима се не супротставља само полиција већ и тамнопути сопственици породичних бизниса који, с оружјем и уз своје беле колеге, покушавају да заштите своју имовину од насилних демонстраната и обичних пљачкаша који користе гужву.
А вреди споменути и да су, као у Филаделфији на пример, уочене и (беле) присталице Доналда Трампа како, наоружане бејзбол палицама и сличним реквизитима, у групама патролирају улицама.

АНТИФА ТЕРОРИСТИ Посебну пак пажњу привукла је анархистичка организација „Антифа“, чији се маскирани припадници налазе у првим редовима оружане борбе против полиције и излога продавница.
„Сједињене Америчке Државе означиће АНТИФА као терористичку организацију“, твитовао је председник САД Доналд Трамп, најављујући и могућу употребу војске ако се употреба Националне гарде и увођење полицијског часа не покажу довољним.
„Њујорк тајмс“ описује „Антифу“ као „лабаво повезану групу антифашистичких активиста с крајње левице“, организацију која „нема лидера нити дефинисану структуру“ чији „припадници признају да је покрет тајан и сачињен од аутономних локалних ћелија“. Покрет је, наводи даље „Њујорк тајмс“, нарочиту популарност почео да стиче после избора Доналда Трампа за председника САД, а у борби за заштиту разноразних мањина, од расних до ЛГБТ+, често је преплетен с организацијама као што је БЛМ.
Нимало неважан детаљ, јер међу финансијерима разних активности БЛМ-а нарочито се истиче злогласни филантроп Џорџ Сорош кога Трампове присталице сада, без имало зазора, оптужују за подстицање нереда, а они су се збиља окренули (и) против Трампа. Тек, уколико је ово иоле тачно, а имајући у виду и да је Сорош истовремено један од виђенијих финансијера опозиционе Демократске партије, текући хаос, илити револуција, илити замеци грађанског рата а грађански сукоби несумњиво су већ у току, могли би да буду класификовани и као својеврсни покушај политичког пуча. Тим пре што се поставља и питање зашто су америчке безбедносне службе (досад) толерисале рад ове тајновите организације, што нас враћа на питање њихове улоге у опструисању Трамповог председничког мандата, као и улоге ноторне дубоке државе у свему томе…

НЕВЕСЕЛА ПЕРСПЕКТИВА Шта ће сав овај неред донети Сједињеним Америчким Државама, разуме се, моћи ће да се оцени тек када неред буде претворен у какав-такав ред. Уосталом, расних нереда је у америчкој историји, укључујући и недавну, било напретек, и увек су се смиривали и ништа се после њих није променило а сви су се враћали зарађивању долара до неке наредне прилике за исказивање незадовољства.
А опет, није се до сада, колико нам је познато, догодило да је председник САД пред демонстрантима морао да бежи у бункер испод Беле куће, као што се то догодило Трампу. А и иначе је снажан утисак да је ситуација у САД данас много радикализованија него што је била барем од шездесетих година прошлог века наовамо, ако не и још од претходног америчког грађанског рата.
У сваком случају, унапред је јасно да ће садашњи сукоби само додатно продубити све постојеће фрактуре у америчком друштву. Исто ће му, и истовремено, учинити и тензије које ће неминовно расти како се буде ближио 3. новембар и председнички избори, као и економска криза која ће тек показати своје ружно лице. Смеши ли се Америци прилика да постане неуправљиво друштво?