АМЕРИЧКА (КОНТРА)РЕВОЛУЦИЈА

Многи аналитичари тренутна немила дешавања у Сједињеним Државама називају „револуцијом“. На први поглед би се и могло помислити да је реч о догађајима који би се протоком времена могли у то претворити, али озбиљније сагледавање читавог контекста указује да се пре ради о зачетку грађанског рата. Најпрецизнији опис ситуације је, ипак, контрареволуција

Умирем. Полако, али незаустављиво. Исцрпљен сам и много сам смршао. Самица у Белмаршу ме убија. Контакт са спољним светом је реткост. Све то јер сам обелоданио ратне злочине. Да бих отворио очи друштва и показао оно о чему власти ћуте. Умирем. И страхујем да заједно са мном умиру и слобода штампе и демократија – порука је упозорења коју је свету новембра прошле године послао Џулијан Асанж. Да су се хиљаде људи окупиле, пркосећи забранама везаним за пандемију вируса корона у Лондону, протестујући због злочиначког односа своје државе према том човеку, то би, на пример, била револуција. Да су грађани САД изашли на улице својих градова и масовно протестовали због неправде и убијања тог човека које Вашингтон подстиче, то би, на пример, била револуција. Али нису.
Овако и с овим мотивима, пре се може говорити о грађанском рату (за сада) у покушају. Убиство Џорџа Флојда, колико год оно било трагично и страшно, није плод системске репресије, нити је он, колико год у овом случају био невина жртва, мучеником постао због своје борбе за слободу других и изградњу бољег и праведнијег друштва. Не, Флојд је жртва „претерано ревносног“ полицајца каквих има свуда и у сваком систему, јер људска је психа таква да се кад се обуче униформа и стави значка, у већини случајева стиче и некакав комплекс супериорности. Сетите се само чувеног „Стенфордског затворског експеримента“ са истоименог универзитета из давне 1971. године. Тада су насумично изабрани студенти који су добили моћ играјући улогу затворских чувара показали сасвим неочекивану суровост над другим исто тако насумично изабраним студентима који су имали улогу затвореника.

ЧИЈИ СУ ЖИВОТИ НЕВАЖНИ? Убиство Џорџа Флојда, нажалост, није ни први, а свакако није ни последњи овакав случај. Статистика је неумољива. Према подацима организације „Мапирање полицијског насиља“, у 2019. полиција је у САД убила 1.098 људи, али за прошлу годину немају детаљније податке. По последњим њиховим детаљно обрађеним статистикама, у 2017. години полиција је убила 1.147 људи, од чега је њих 149 било ненаоружано. Међу ненаоружаним жртвама њих 51 су били белци, 49 црнци, а 34 Латиноамериканци, док је друге, или непознате расе било њих 15. Према агенцији „Статиста“, од почетка године до 4. јуна полиција је убила 429 људи, међу којима су 172 белца, 88 црнаца, 57 Латиноамериканаца, док су остали непознате, или друге расе. Присталице теорије о посебном угњетавању црнаца воле да истакну да иако је број убијених белаца већи, црнци имају веће шансе да буду жртве, јер у САД белци чине око 60 посто становништва, док је црнаца око 13 одсто. Када се, међутим, погледа статистика о почињеним кривичним делима, уочава се да су и ту Афроамериканци несразмерно заступљени у односу на белце. По подацима ФБИ за 2016. годину, белци су били одговорни за 44,7 посто убистава, док су црнци починили 52,6 одсто ових злочина. Сличан однос је и када су у питању пљачке – 43,4 спрам 54,5 одсто у корист црнаца. С друге стране, белци предњаче у ненасилним злочинима као што су провале (68,4% белци, 29,1% црнци) или преваре и крађе (69 одсто / 27,7 посто), али је и ту проценат црнаца знатно већи од њиховог удела у укупном становништву. Стога је сасвим очекивано да ће у већем проценту бити и жртве полицијске репресије, односно насиља.
Као што видимо, црнци нису посебне жртве полицијског насиља, па се тешко чињеница да су убијани у нешто већем обиму може приписати „системском расизму“, а још мање „мржњи коју шири Трамп“, што пропагирају готово сви страни, али и домаћи глобалистички медији. Нису полицијска убиства црнаца почела од Трамповог доласка на власт. Напротив. Чак ни нереди због ових догађаја нису почели сада, него их је било доста и у време администрације Трамповог претходника Барака Обаме, црнца за којег се не може рећи да је ширио мржњу према „сабраћи“. Због полицијских убистава црнаца нереда је, на пример, било 11. марта 2013. у Бруклину, у Њујорку, током августа, октобра, новембра и децембра 2014. у Фергусону, Сент Луису, Њујорку и неколико других градова, па у Балтимору и поново Сент Луису 2015. Све је то било пре доласка Доналда Трампа на власт. Занимљиво је и да је покрет „Црни животи су важни“ (Black Lives Matter) настао 2013. године, много пре доласка Трампа на власт, баш негде на половини осмогодишње владавине Барака Обаме, којег би тешко оптужили за расизам, макар онај спрам црнаца.
Такође, ако је тачно оно што говоре домаћи и страни глобалисти – да је за садашњу ситуацију крив Доналд Трамп, односно „радијација“ коју шири из Беле куће, његова „националистичка политика“ и генетска склоност ка Кју-клукс-клану (за шта га је сасвим неосновано оптужио један домаћи стручњак за међународну политику) – како је онда могуће да је злочин који је изазвао садашње нереде почињен баш у Минеаполису, највећем граду Минесоте, државе којом убедљиво доминирају демократе и либерали. На ово указује и амерички конзервативни мислилац Патрик Бјукенан: „Минесота је била политички дом потпредседника Хјуберта Хамфрија и Волтера Мондејла, као и сенатора Еугена Мекартија и Пола Велстона, а сви они су либералне иконе. Та држава није гласала за републиканског председника од 1972. Чак ни Роналд Реган никада није освојио Минесоту. Па ипак, гувернер Волц је о својој држави, цитадели либерализма, прошле недеље рекао следеће: ’Морамо се позабавити системским расизмом уколико желимо да обезбедимо сигурност, правду, мир и поредак за све грађане Минесоте.’ Питање: Како то да ’системски расизам’ прожима државу којом деценијама владају либералне демократе? Како објаснити да демократе које дуго владају Минесотом нису успеле да искорене расизам? Зашто либерали не успевају да се изборе са расизмом у местима где владају? Да ли је разлог можда то што су и добри минесотански либерали заражени овим вирусом?“ Заиста, како може Трамп да буде одговоран за полицијско убиство црнца у Минеаполису? Па није га он тамо запослио него је то пре учинио либерални гувернер из редова Демократске странке Тим Волц или његов партијски колега Џејкоб Фреј.

УВОД У ГРАЂАНСКИ РАТ? Ако Обама није био крив за полицијска убиства црнаца за време своје владавине, зашто је то сада Трамп? Ако кандидат за председника Демократске странке Џозеф Бајден није осећао потребу да се извињава и да клечи због тих злочина у време када је био потпредседник, зашто то чини сада? Такође, важно питање је и како то да, ако је и раније било немира, сукоба с полицијом, паљења, пљачке и свега осталог, никада пре тако нешто није обухватило читаву државу него је углавном било локалног карактера. Још важније је зашто медији главног тока то раније нису подржавали као што данас чине. Ствар је врло једноставна – оно што је у почетку био разумљиви локални бунт због бруталног полицијског убиства суграђанина, претворено је манипулацијом противника Доналда Трампа из Демократске странке и остатка, рецимо то отворено и директно, „дубоке државе“ – у политички догађај првог реда проширен не само по читавим САД већ и по свету, помоћу техника које су не из „руског приручника“, као што је то на Си-Ен-Ену рекла бивша Обамина саветница за националну безбедност Сузан Рајс, него оног који је помоћу америчких стручњака за обојене револуције под називом „Мустра за револуцију“ саставио и објавио некадашњи вођа Отпора Срђа Поповић. Ствар је толико очигледна да се и у САД сада поново користи чувена стиснута песница из отпоровог асортимана.
Зашто се овде пре ради о покушају изазивања грађанског рата, а не револуције? Зато што се не ради о класном, па чак ни расном него чисто политичком сукобу. На једној страни су изворни конзервативци свих боја (и у расном, и у уже политичком смислу) из различитих друштвених слојева, иако за Трампа већински гласају припадници ниже и средње класе, док су на другој либерали и левичари исто тако расно шароликог састава, а класно мало униформнијег вишег средњег слоја уз подршку црнаца из гета. Што се тиче оптужби да Трамп изазива грађански рат, дели друштво и изазива мржњу, оне надилазе оквире здраве логике. Да ли су, на пример, грађански рат у Шпанији изазвали републиканци који су легално на изборима дошли на власт, или Франциско Франко који је хтео да поништи исход тих избора и обори власт? Да ли хаос и безакоње одговарају онима који су на власти, или онима који те власти покушавају да се по сваку цену домогну? У крајњој линији, да ли су бели конзервативци, тј. „расисти“, како либерали воле да их називају, организовали насилне демонстрације диљем Америке када је црнац Обама победио на изборима 2008, или су то чинили ови други после (прве) Трампове победе 2016? Да постоји реална опасност од избијања сукоба међу грађанима указује и податак да је у последњих неколико месеци продаја оружја у САД драстично повећана. Према писању „Њујорк тајмса“, само у марту је продато два милиона пиштоља и пушака, а овај тренд је настављен и у априлу (продато 1,8 милиона) и мају (1,7 милиона). Интересантно је да је овакав скок у продаји оружја претходни пут забележен јануара 2013, по реизбору Барака Обаме за председника, када је такође за месец дана продато два милиона комада оружја. „Тајмс“ садашњи скок продаје оружја повезује са страхом грађана од нереда због пандемије вируса корона, али то и није толико важно – чињеница је да се грађани САД убрзано наоружавају и да страхују од нереда и сукоба. А у страху су велике очи.
Кључни разлог због којег садашњи нереди у САД и оно у шта би се они могли претворити никако не могу да представљају револуцију јесте суштина њихових декларисаних циљева – они наводе да се боре за расну и сваку другу једнакост, за вредности либералне државе. Борба за овакве вредности у западном свету одавно не представља револуционарни акт јер су оне уткане у све поре система у САД макар од средине шездесетих година прошлог века усвајањем Закона о грађанским правима (1964), Закона о гласачким правима (1965), Закона о правичном становању (1968), као и Афирмативне акције којом се подстичу, па чак и фаворизују припадници неевропских етничких група, пре свега Афроамериканци. Истински револуционарни тренутак је пре победа Доналда Трампа на председничким изборима и његов рат против „дубоке државе“. Због тога се садашња борба квазиреволуционара против Трампа, а у корист предводника те „дубоке државе“ (не заборавимо да, између осталих, и покрет „Црни животи су важни“ и „Антифа“ финансира човек који је постао синоним за „дубоку државу“ Џорџ Сорош) пре може сматрати контрареволуцијом, што она у ствари и јесте.