Загребачка корона декларација

Пише Зоран Миливојевић

Западном Балкану декларација обезбеђује континуитет већ незаобилазне европске перспективе, и овога пута без посебног садржаја који би је ставио у раван озбиљне „понуде“ за земље овог региона

Планирана да се одржи у Загребу под председавањем Хрватске ЕУ и са великим очекивањима, конференција ЕУ – Западни Балкан одржана је на Ђурђевдан, 6. маја, виртуелно, у формату који је одредио тренутно владајући, на глобалном плану, вирус корона. Конференција и њена завршна декларација више ће се (код нас сигурно) памтити по дану њеног одржавања и по главном модератору – вирусу корона – него по конкретним резултатима. Напросто, поред формата, ЦОВИД-19 је одредио и карактер конференције кроз дефинисање најважнијих порука које суштински одсликавају садашње стање, политичке потребе и циљеве, више саме ЕУ у текућем глобалном и регионалном контексту него друге стране, Западног Балкана. У овом смислу, ЦОВИД-19 је био својеврсни модератор конференције по обрасцу по коме се, иначе, последњих недеља одвијају међународни односи, и како се то најбоље одсликава на највишем глобалном нивоу у деловању мултилатералних механизама и, посебно, у конфронтацији између САД и Запада с једне, и Кине и Русије с друге стране.

ЕУ КРИЗА КОНТИНУИТЕТА И ИДЕНТИТЕТА Европска унија је ЦОВИД-19 дочекала већ у кризи политичког континуитета, због изласка Велике Британије, и у кризи идентитета са отвореним питањима функционисања и потребе реафирмације политичке филозофије, кључних стандарда и норми.
Треба додати и економску компоненту кризе, коју диктира криза еврозоне у континуитету и однос Север–Југ, што се најдиректније манифестовало неусвајањем буџета ЕУ пре доласка вируса.
Све је ово потврдио и ЦОВИД-19 својим уласком и деловањем у ЕУ, при чему је нека важна питања односа у ЕУ и продубио кроз исказани изостанак солидарности, аутономно и рестриктивно деловање чланица мимо фундаменталних стандарда и норми (слобода кретања људи, роба, услуга), одсуство поверења, пуне координације и функционисања институција.

ДЕКЛАРАЦИЈА Историја међународних односа учи да су велики субјекти проблеме решавали и њиховим „извозом“ и преливањем на оне мале, који то никада нису могли. Доследно овој пракси великих, и ЦОВИД-19 је од ЕУ употребљен као мобилизаторски фактор ради дизања акционе способности, динамике деловања споља и предупређивања даљег негативног развоја на текућим основама.
То загребачка декларација јасно потврђује: „Због размера кризе изазване вирусом корона потребни су јединство и солидарност“ (тачка 2); „ЕУ и Западни Балкан заједно се боре против вируса корона и његових учинака“ (тачка 3); „Тренутна пандемија је показатељ да ЕУ и Западни Балкан изазове решавају заједно“ (тачка 4); „Након што престанемо примењивати хитне мере за сузбијање пандемије ЦОВИД-19, уследиће нова фаза блиске сарадње како би се превладале значајне социоекономске последице кризе“ (тачка 11).
Једини конкретан вид ангажмана ЕУ према Западном Балкану у вези с последицама вируса је начелна одлука о 3,3 милијарде евра за наш регион, а која на јесен тек треба да се потврди и операционализује.

АФИРМАЦИЈА ГЕОПОЛИТИКЕ У истом контексту, декларација је употребљена и за снажну афирмацију геополитичке основе нове стратегије ЕУ коју је јавно промовисала Урсула фон дер Лајен, председница Европске комисије, у моменту преузимања власти од Жан-Клода Јункера у децембру 2019.
Западни Балкан у тој стратегији има важно место као елемент за ревитализацију ЕУ, њених најважнијих постулата и за повратак на глобалну сцену.
„Мирна, снажна, стабилна и уједињена Европа, која се темељи на нашим историјским, културним и географским везама, те нашим међусобним политичким, безбедносним и економским интересима заједнички је циљ ЕУ и партнера са Западног Балкана“ (тачка 6), порука је која све говори.
Пуна потврда геополитичке функције декларације дата је тачком 8: „Појачаћемо сарадњу у сузбијању дезинформација и других хибридних активности, посебно активности од стране актера из трећих земаља који желе угрозити европску перспективу региона. Ближа сарадња потребна је за јачање отпорности и кибернетичку сигурност. Стратешка комуникација је у том смислу од суштинске важности.“ Јасна је алузија на Кину и Русију из познатих разлога. Исто важи и за став: „Чињеница да подршка и сарадња (између ЕУ и Западног Балкана) надилазе све што је било који други партнер пружио региону заслужује јавно признање“ (тачка 5), везан за политизацију помоћи којом су прве реаговале Кина и Русија.

КОНТИНУИТЕТ ПЕРСПЕКТИВЕ Када је реч о другој страни, Западном Балкану декларација обезбеђује континуитет већ незаобилазне европске перспективе, и овога пута без посебног садржаја који би је ставио у раван озбиљне „понуде“ за земље овог региона.
Нада коју је 2018. побудила стратегија Јункерове комисије са оријентационим роковима 2025. за нова проширења, дефинитивно се губи у виртуелном и невидљивом вирусовом моделирању нових односа и на овим просторима.
Да не буде забуне, декларација почиње са: „Партнери са Западног Балкана поново су истакли своју посвећеност европској перспективи као свом чврстом стратешком избору“ (тачка 1), дакле нема нове понуде ЕУ осим перспективе коју „партнери“ безусловно прихватају такву каква је. О проширењу у декларацији ни реч. Чак се не помињу ни недавна одлука о отварању преговора са Албанијом и Северном Македонијом, нова методологија проширења и томе слично.
Међутим, иако у њој нема разраде перспективе за улазак у ЕУ, декларација је веома детаљна, и на принципима обавезујућих норми разрађена за „партнере“ са Западног Балкана: „ЕУ (…) поздравља опредељење партнера са Западног Балкана да поштују европске вредности и начела, те да на темељит и одлучан начин проводе потребне реформе.“ У овом контексту, перспектива подразумева низ услова и обавеза за „партнере“ на основама транзиционих системских реформи, које обухватају стратешка питања филозофије и методологије ЕУ. Све је одраније познато и поновљено, почев од владавине права, демократских институција, тржишне привреде, борбе против корупције и организованог криминала, људских права и права мањина, безбедности, избеглица, све скупа са наглашенијом обавезношћу у примени.

ДОБРОСУСЕДСКИ ОДНОСИ Ту је (тачка 8) и императив регионалне и добросуседске сарадње на бази превазилажења отворених питања и „питања укорењених у наслеђу прошлости“.
Пажњу заслужује да се, поред Преспанског, конкретно у декларацији наводи и „Споразум о добросуседским односима са Бугарском“ у вези са Северном Македонијом, што је очигледно захтев Бугарске на линији њених оспоравања македонског идентитета и самобитности. Ово је важно, јер упућује на праксу и континуитет посебних захтева суседа са којима (Хрватска, Бугарска, Румунија) Србија има слична искуства и до сада.
Када је реч о Србији, у декларацији је подржано именовање Мирослава Лајчака за преговоре Београда и Приштине, без даљих коментара. Само позивом да се „оствари напредак“ у усаглашавању спољне политике избегнуто је антагонизирање Србије због односа са Кином и Русијом. На Србију се односи и став (тачка 8) у вези са текућом политичком ситуацијом: „Цивилно друштво, независни и плуралистички медији, као и слобода изражавања и заштита новинара имају кључну улогу у процесу демократизације.“
Међутим, за Србију је посебно важно да је у виртуелној (корона) дебати немачка канцеларка Ангела Меркел значајан део посветила Косову и Метохији. То треба да буде и посебна порука Србији и њеном врху за будуће постављање, имајући у виду канцеларкин став око признања „Косова“, подршку приступу Аљбина Куртија, предстојеће немачко председавање ЕУ којим она приводи крају и свој политички ангажман, као и чињеницу да Лајчаков мандат траје до марта 2021, када се отприлике завршава и канцеларкин мандат на челу немачке владе. А окончање питања КиМ уз њен ангажман било би најбоља могућа политичка заоставштина за канцеларку и Немачку, делом и за ЕУ…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *