Владика ремезијански Стефан – Овде и сада се вечност задобија

Да ли су праву они који тврде да је борба против вируса корона искоришћена за борбу против Цркве

Није било неопходно да се појави вирус корона па да уочимо да постоји невидљиви фронт који и у оваквим пресудним временима настоји да СПЦ, као најсветијој институцији која ужива неподељено поверење народа, умањи углед. Нећу говорити о броју заражених свештеника, начину на који су се заразили и где и како се корона шири. Најпре, нисам доктор, али као владика српски са сигурношћу могу да кажем да није сада и никада кроз историју нити један верник био заражен преко Свете Тајне Причешћа, каже у разговору за „Печат“ патријархов викар, владика ремезијански Стефан.
На злонамерне интерпретације о начину заражавања и броју свештеника заражених вирусом корона стигло је тек неколико исправних али усамљених мишљења. Зашто се прећуткује харитативна делатноста Цркве која је у време пандемије, као некада у време колере и других болести, бринула о својим парохијанима?
Критичара је било и биће их, али треба знати и то да су времена пролазила, а Црква је опстајала, како некад, тако и данас. Када је реч о томе како је Црква у време пандемије помагала народу, такође нећу говорити превише. Знате, није примерено да Црква оглашава своја делатна милосрђа јер она не происходе из потреба овоземаљских прилика и историјске епохе већ из ванвременог хришћанског учења. Тако је било у средњем веку, тако је и данас. Речено је: „Ко сиромаху даје, Богу позајмљује“, али и следеће: „Не човече, не греши, буди се, устани из сна греха и привременог комфора јер на земљи нема вечности.“
Уочи Ускрса владика бачки је изнео жесток став у односу на став епидемиолога. Да ли се након свега може закључити да је борба против короне, при томе мислим и на координирану акцији „слободних“ медија који су надгледали причест верника од Вршца, Новог Сада до Краљева, на неки начин искоришћена за борбу против највећих светиња, Свете тајне литургије и Светог причешћа?
Колико знам, нико из Цркве није противречио епидемиолозима. Реч је била о томе што се у дане најсветије за Цркву овај вирус незаустављиво ширио и у јавности је отворена дебата да ли би верници требало да присуствују Светој Литургији. То није била локална тема. Размимоилажења у тумачењима између струке и Цркве инспирисала су јавност и у другим православним земљама да изразе свој суд на ову тему. Многи су у поменутим дискусијама заборавили да су некада у манастирима постојала лечилишта и да је забележено немало случајева исцељења. Такође, неоспорна је чињеница да је реч о опаком вирусу о чијим потенцијалима суд износе они који владају темом а то су лекари. Мишљења су била различита, али закључак заједнички. Најважније за нас и наше спасење је то да је на крају све испало како треба. Болест смо победили, Васкрс прославили и сада идемо даље у нове победе.
Да ли су санитарне мере најбруталније коришћене за рат против СПЦ у Црној Гори?
Жалости ме оно што чујем да се дешава у Црној Гори. Не бих улазио у анализу свих нелогичности са којима се суочава Црква тамо. Надам се да ће онај народ са литија заједно са Црквом узети ствар у своје руке и да ће их Бог погледати.
Како са становишта хришћанског погледа на свет тумачите светска збивања? Какав ћемо свет затећи када све ово прође? Да ли се ближи крај историје, да ли су у праву они који кажу да живимо у последњем часу апокалипсе?
За нас је овај век последњи. Овде и сада се задобија вечност. Ако конце везујемо за небо, онда је ово најбољи, нови и златни век. „Потрудимо се да се поправимо и спасићемо хиљаде око себе“, говори нам Свети Серафим Саровски.
После епидемије на глобалном нивоу говори се о неопходности увођења дигитализација, електронских пропусница, кодова… Да ли можемо да очекујемо програмски документ који би из угла догмата Цркве дефинисао став до које мере је дигитализација оправдана а од које угрожава Богом даровану слободу?
Један острошки монах деведесетих година је говорио да нас после пада комунизма очекују велика искушења, те да ће, када се вера одмрзне, многе штеточине навалити на душу човека. Многи спаситељи, исцелитељи, тумачи судбине и лажни пророци, као и теоретичари завере тумачили су стварност и будуће догађаје, нарушавајући тако природу Цркве. Црква није горковест већ благовест, а када се деси опасност по Цркву, она ће се сама изнутра одбранити.
Да ли нове технологије прете да наруше основна учења хришћанства?
Хришћанство никад нико није победио нити врата пакла могу Цркву надвладати. Тако је већ две хиљаде година. Технолошки напредак секуларног света коме данас присуствујемо може представљати опасност, али га треба посматрати као још један историјски изазов. С друге стране, свака злоупотреба је грех. Уопштено, показало се да рецимо социјалне мреже могу да светога човека покажу највећим грешником, као и да од највећег грешника направе најбољег човека. Зато је велика одговорност на људима који креирају овакве ставове. Свето писмо каже – искористимо време јер су дани зли.
Да ли је у савременом свету избор само илузија?
Увек и до краја века ми ћемо бити способни да бирамо добро. „Чистима се Бог открива, не бојте се, ја победих свет“, вели Господ.
Која је основна разлика у поимању живота европске цивилизације с једне и хришћанства с друге стране?
Хришћанска Европа је заборавила Христа, превазишла га, погордила се… Таква, конзумеристичка и материјалистичка, она је понудила ново поимање и вредновање живота супротно ономе које потиче из учења Цркве. Темељне вредности проглашене су антивредностима. Последице су видљиве. Духовни простор Европе више није у могућности да се носи са изазовима. Вера је постала ствар избора појединца. Велики сам поштовалац Ђоковића, који је увек о хришћанству и Цркви говорио тако да га свет разуме, и био велики амбасадор наше земље и вредности које она баштини. У последње време стичем утисак да се уловио у замку учитеља на њиви глади. Не заборавимо да је Бог наш учитељ, он је личност, лични помагач и спаситељ наш зато кроз Цркву и у њој то једино можемо схватити, и даље кроз овоземаљски живот делати. Када је реч о Европи, њен велики препород уследиће тек након повратка хришћанству.
Руски правници говоре о томе да би православни хришћани морали да се изборе за приговор савести када је реч о вакцинацији, као што су то урадили адвентисти о питању војне обавезе. Да ли би ово био превише ризичан корак?
Желим да верујем здравственом систему. Верујем да медицинари и теолози могу доћи до заједничких закључака који би били на најбољи начин изнесени људима. Важан о свим питањима је заједнички, јединствен став.
Уставни суд Немачке утврдио је да је одлука о ограничавању слободе вероисповести која је погодила и наше вернике у Немачкој – неуставна. Да ли Црква, која самостално одлучује о богословском поретку, треба одлучно да брани границу коју је Христос поставио између Цркве и државе?
Мислим да је добро да схватимо колико та „обећана“ туђа земља није за нас спасење. Волео бих да се сав наш народ врати у своју отаџбину. Када би се то десило, Србија би била спасена а ми бисмо се лакше изборили са овим и другим сличним искушењима.
У свом тексту „Ускрс и српски бесмртници“ Свети Јустин Ћелијски је указао да је васкрсење Христа, Бога који је постао човек и прошао кроз смрт, кључна појава светске историје. Да ли је за опстанак цивилизације у којој живимо хришћанство пресудно?
Поштујем све религије света, трудим се да разумем све народе и да разумем њихову борбу за опстанак. Али не разумем како је Европа себи дозволила да овако посрне. Сигуран сам да је спас у православљу и да се на том непресушном извору могу напити сви европски народи.
Објављено је да ће ове године, због затворених граница, одржавање мајског Сабора бити померено. Да ли постоји бојазан да ће СПЦ с обзиром на горућа питања, а једно од њих је и питање поделе Косова, каскати за догађајима?
Као викар нисам упућен у детаље око сазивања Сабора. Када је реч о Косову, став СПЦ је јасан и недвосмислен и сматрам да не захтева стално понављање јер тиме као да сами себи доказујемо да је Косово наше. Важно је знати да никада ниједан епископ наше цркве неће потписати, подржати или се сагласити са идејом да Косово није део Србије.
Чињеница је да живимо у тешким и преломним временима која нас упућују на постојање само два пута: или ће се свет вратити великим истинама, или нестати. Да ли можемо да утичемо на историјску борбу добра и зла?
За нас је ово једини живот а тиме и последње време. Доста је добрих ствари које, ако желимо, можемо видети око себе. С друге стране, зло је никада јаче. Па шта је наш задатак? Нама је важно да уђемо у сваки дом и да сваког човека прихватимо, подржимо и поведемо путем вечности. Задатак је свештеника да отворе ризнице своје душе и тек онда ће их парохијани разумети, прихватити њихову веру и поћи њиховим путем. Битно је да кренемо путем Божјим а даље ће нам Бог дати по труду и дару. Свако је позван да буде спасен, тј. светитељ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *