Варвари с људским лицем

Морални суноврат Запада: Спискови старих и немоћних за „отпис“

Иако се диче бригом за заштиту људских права, државе Европске уније и Сједињених Америчких Држава демонстрирале су морални суноврат због свесног жртвовања својих најстаријих током пандемије смртоносног вируса корона. Пример Кине, Србије и неких других земаља насупрот томе показује да је најважније људско право током пандемије – остати жив

Пандемија вируса корона, који коси људске животе широм света, разоткрила је многе добре, али и мрачне стране бројних држава. Лекари су брзо схватили да болест посебно погађа старију популацију, а однос према старим и немоћним лицима се веома разликује од државе до државе. У Србији су особе старије од 65 година (односно 70, на селу) биле доста добро заштићене општом забраном кретања, а ипак је у геронтолошким центрима долазило до спорадичних жаришта ЦОВИД-19 (пре свега у Нишу), док је слика у европским земљама радикално другачија. У Италији, Шпанији, Француској … стари су смели несметано да изађу на улице и у продавнице, али не и у – болнице! Подаци о тој морбидној, варварској пракси полако излазе на видело и разоткривају стравичан, сраман и нељудски однос који су диктирале власти у појединим државама, а здравствено особље спроводило у односу на најстарије грађане. Свођење рачуна након првог таласа пандемије раскринкало је бруталну стварност – док неке државе на прво место стављају живот грађана без обзира на старосну доб, другима је пречи новац, и све подређују економији. Чак и по цену живота.

ЖИВОТИ БАКА И ДЕКА – ИМПЕРАТИВ ИЛИ ТЕРЕТ У Кини, али и Русији, очување живота „бака и дека“ представља за тамошње политичке лидере императив важнији од економије, док се у САД, Великој Британији и многим европским земљама политичка елита кладила на економију – и у тој „игри на живот и смрт“ прокоцкала на хиљаде живота, али и економских ресурса. Кобну грешку тзв. Запада у односу на избор Кине и земаља које су следиле њен пример најбоље описује британски истраживач и некадашњи високи функционер у канцеларији градоначелника Лондона Џон Рос. „Током смртоносне епидемије најважније љуско право је – остати жив. За обичног, ’малог’ човека није најважније питање да ли ће имати приступ Фејсбуку или могућност гласања за политичаре који ће на изборима обећати једно, а затим учинити нешто сасвим друго; најважније је да, када сте суочени са смртоносном претњом – останете живи. Најважније је да имате примерен стандард живота, лекарску помоћ и да су намирене бројне друге основне потребе људи“, упозорава Рос. А земље Запада су грдно „подбациле“ управо на том пољу; иако се диче бригом и борбом за „људска права“, овај пут су њихове политичке елите, неспособне да се суоче с пандемијом, још посебно у односу према старим и немоћним лицима показале гадно, нељудско лице.
У Италији и појединим земљама Европске уније су због фаворизовања приватног и десеткованог јавног здравства старији грађани, оболели од ЦОВИД-19, остављани на милост и немилост болести јер их је власт оставила да се „лече“ у геронтолошким центрима. Особље у већини случајева није располагало заштитном опремом за личну употребу а камоли респираторима и другим нужним медицинским помагалима. Није било дорасло ни задатку који им је наметнут; резултат је много оболелих, како међу штићеницима домова за стара лица, тако и међу неговатељима. Отуда је ЦОВИД-19 у домовима за стара и немоћна лица однео највише живота. Особље не само да није било обучено за лечење смртоносне болести него није могло да спречи ни пренос вируса с болесних на здраве. Штавише, управо је особље, које је често опслуживало више геронтолошких центара – разносило вирус корона међу кориснике домова за старе. Да све буде горе, у многим земљама су пандемију схватили као шансу да спроведу својеврсну „пензиону реформу“ и растерете преоптерећену пензиону благајну, па су у то име одмах после проглашења епидемије ЦОВИД-19 „отписали“ своје старе. Буквално.
Тај варварски план је обелоданио др Душан Кебер, некадашњи министар здравља у словеначкој влади. Др Кебер је проблематизовао чињеницу да је Словенија о питању заштите старих у „време короне“ неславна рекордерка међу државама ЕУ, али и шире, јер је чак 87 одсто жртава ЦОВИД-19 умрло ван болница, у домовима за стара и немоћна лица. Врхунац представља откриће др Кебера о постојању (тајних) спискова са именима стараца и старица којима су „стручни конзилијуми“ унапред одрекли могућност да се лече у болницама уколико оболе од вируса корона. За ту одлуку нису знали ни штићеници домова за стара лица чија су се имена нашла на „списку за одстрел“, ни њихова родбина. У међувремену словеначка влада, с премијером Јанезом Јаншом на челу, хвали се да побеђује смртоносни вирус и има „најбољу епидемиолошку слику у Европи“. На све то баца ново светло др Кебер, па су речену „победу над ЦОВИД-19“ у Словенији цинично прекрстили у „Јаншину реформу пензионог фонда“. Каква је та реформа казује податак да Словенија бележи готово два пута више мртвих на милион становника него Србија, а ипак је зарад интереса капитала прогласила крај епидемије да би се истакла као прва у Европи.

КОНЗИЛИЈУМ Ревносни словеначки лекари су за сваког корисника дома за стара лица уочи епидемије предвидели и попунили и посебан образац, злослутног наслова: „Мишљење лекарског конзилијума о основаности примања у болницу“. Иза езоповске формулације крије се упутство да се „таргетовани“ старци ни под којим условима не шаљу на лечење у болницу, уколико оболе од ЦОВИД-19. Отуда Словенија није ни правила посебне ковид-болнице попут неких других држава. Описана „класификација“ старих доживела је врхунац са „продором короне“ у дом за старе у Шмарју код Јелше, насељу које лежи уз пругу Цеље – Рогашка Слатина. У болници у Цељу су тада основали својеврстан „конзилијум“ који су чинили директор болнице Франци Виндишар, један лекар специјалиста и лекар опште медицине. Ова „екипа стручњака“ прионула је послу и прегледала све картотеке штићеника дома за стара лица и за сваког од њих – иако већина још није била заражена! – припремила „мишљење о сврсисходности лечења у болницама“ уколико би се „развио тежи облик коронавирусне болести“. У формулару су таксативно навели све болести од којих болује сваки штићеник дома, а уз дијагнозе су уписали и препоруку конзилијума о „могућности лечења у самом дому“; изузев уколико би у случају лошије клиничке слике „пријем у болницу суштински побољшао прогнозу о исходу болести“.
Словенија је овим прагматично применила сазнање да су лекари у Италији, Шпанији и још неким земљама у недостатку респиратора били присиљени да се равнају према „протоколу који важи за ратно стање“. Конкретно – здравствено особље у Италији и Шпанији је, када би имало пред собом два пацијента са истим или сличним тегобама, стављало на респиратор млађег (јер тај има више шанси да преживи), док је други, старији пацијент препуштан сигурној смрти. Србија је у циљу избегавање тог сценарија, „сценарија из Италије и Шпаније“, набављала додатну количину респиратора у тренутку када је вирус корона „ушао“ у Србију. Словенија се, међутим, одлучила за наопаку пречицу – пошто је на почетку корона кризе располагала скромним бројем слободних респиратора и нове није успела благовремено да набави, проблем је скинула с дневног реда „административно“: старце је једноставно отписала и то декретом актуелног министра здравља Томажа Гантара.
За сваки дом за старе је основан посебан конзилијум који је унапред припремио своја „мишљења“ на тему како поступати у случају заразе појединих штићеника. Поступак је вођен по „убрзаној“ процедури, па су у неким домовима „мишљења“ производили као на покретној траци – конзилијум од неколико лекара је за преко сто људи издао решења за само један, највише два дана. „Конзилијуми су на основу унапред припремљених алгоритама и посебне лествице која је била намењена искључиво стручној употреби, оцењивали ко је од времешних штићеника животно угрожен, а није заражен вирусом корона. Тако су у домовима за стара лица настали спискови отписаних који не смеју у болнице“, обавестио је јавност о ужасној и прикривеној пракси лекар Душан Кебер. Словенија није усамљена у ЕУ о питању изостанка емпатије и бриге за старију популацију. Слично је у Аустрији, Шпанији, Италији, Француској, Великој Британији… Словеначки пример, међутим, показује да све то није било случајно. „Старији нису само најранљивија група. Они су и циљна група“, опомиње Давид Блацк у свом запису на сајту „Bella Caledonia“. Према студији британског универзитета ЛСЕ, европске државе су срамно подбациле на плану бриге за старе и немоћне. Истраживање тог универзитета спроведено у Италији, Француској, Ирској, Шпанији и Белгији доказује да су домови за старе „привредили“ између 42 и 57 одсто жртава ЦОВИД-19. Само у Мадриду је у домовима за старе умрло преко 3.000 људи.

ПОРИЦАЊЕ ОПТУЖБИ У теорији, већина здравствених система по свету јавно пориче оптужбе да дискриминише старе, али у пракси је таква „рационализација ресурса“ редовна појава… Још 2014. тада 57-годишњи др Језекиљ Емануел, који стоји иза америчког здравственог закона „ObamaCare“, у „Атлантику“ записао је да он жели да живи до своје 75. године, јер ту животну доб сматра „оптималном“ за Американце. Није експлицитно заговарао еугенику, али је тврдио да људи у својим касним седамдесетим у Европи и САД живе „мање испуњене, некреативне животе“, те да живе „исувише дуго“ и тако постају „оптерећење“ и за себе, и околину. Према његовој процени онима који су старији од 75 година „нема смисла продужавати живот, и не би требало да буду циљ здравствених мера“. Такво схватање заговара још од 1975. када је тврдио да старе особе не треба вакцинисати против грипа, још посебно „због опасности да у случају пандемије дође до несташице вакцине“. Омиљена изрека му је да је „запаљење плућа пријатељ старих“ јер им помаже да се брзо „реше чемерних година физичког пропадања“.

НЕСПОСОБНОСТ ЕВРОПЕ И САД

Када су недавно кинеске дипломате јавиле из Француске да су француски домови за старе „практично напуштени“ и да су њихови „штићеници препуштени глади и умирању“, то је изазвало дипломатски спор између званичног Париза и Пекинга. С друге стране, тек треба истражити колико је стварно умрлих од ЦОВИД-19 у домовима за старе у Француској јер тих података у званичним статистикама – нема. И у Италији је слична ситуација, па се тек сада наслућују катастрофалне последице „тихог масакра“ који их је задесио. Ни у тој земљи нису међу жртве ЦОВИД-19 убрајали умрле у центрима за старе. Страни медији јављају да на северу Италије пљуште тужбе ожалошћене родбине коју је разгоропадило сазнање да су њихови најмилији подлегли опакој болести јер је систем потпуно заказао. Слично је и у Холандији, једина разлика је да су тамо преминуле у домовима за старе паковали у мртвачке вреће опремљене написом „Заражено“, иако у умрлици нису уписали да је узрок смрти ЦОВИД-19. У Шпанији су војници у домовима за старе проналазили штићенике већ данима мртве, напуштене у њиховим креветима…
У Кини, а захваљујући кинеским лекарима-саветницима и у Србији, ти проблеми су решени формирањем посебних, ковид-болница, где су одвајани болесни од здравих, и тако спречавана даља зараза. У осталим земљама Европе су, насупрот томе, данима, па и недељама водили јалове расправе како се ухватити укоштац с пандемијом. Да ли је боље испразнити геронтолошке центре, послати штићенике њиховим породицама – или не? И док су вођене испразне дебате а јавност се згражавала над чињеницом да својта неће да прими под кров своје старе (из страха да им не пренесе заразу), смрт је дошла по своје. Европа се тако показала далеко неспособнијом у суочавању с пандемијом у поређењу с Кином, Русијом, Кубом, али и Србијом. Западни аналитичари указују на још један аспект који утиче на лош однос према старима како у земљама ЕУ, тако и Северне Америке: поред приватизованих здравствених система и спорадичних улагања у јавно здравство, неуралгична тачка је и један „идеолошки“ проблем, а то је често и пренаглашено глорификовање „младости“ у западним друштвима, подстакнуто убеђењем да су се стари „наживели и представљају оптерећење“, зато држава не треба да се претргне око њиховог здравља.
Сличан сценарио је „погодио“ и старију популацију у САД. За разлику од Србије, где је брига за очување здравља старих била приоритет током пандемије, амерички председник Доналд Трамп је одмах после делимичних и аљкаво изведених „карантина“ у појединим савезним државама почео да гура идеју о „нужности отварања привреде“, па чак и по цену великог броја мртвих међу (пре свега) старијом популацијом. Док га део америчких аналитичара оптужује због цинизма, противречних порука које шаље у јавност и потпуног недостатка емпатије за страдање других људских бића, има и оних који упозоравају да би део бирача који је највише погођен губитком посла могао да аминује његову бруталну политику. Забрињава што ни с друге стране политичког спектра у САД није ништа боља ситуација. И архитекте чувеног Обаминог закона о здравственој заштити су у истом даху промовисале идеју да старима „не треба продужавати живот“ јер представљају „оптерећење“. Та идеја је жива и данас јер је главни творац закона „ObamaCare“ и описаних схватања др Језекиљ Емануел, саветник у кампањи председничког кандидата демократа Џоа Бајдена.

микрозаймы онлайн быстро займ онлайнполучить займисправить кредитную историю займ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *