СТРАХ ОД КИНЕСКОГ СИСТЕМА

ЗАПАД И ЕПИДЕМИЈА

Европска унија је заказала као систем у борби против пандемије онда када је требало да буде најјача: на почетку кризе. Сама је оставила простор за кинеску и руску помоћ својим чланицама и земљама кандидатима. Потом је, опет сама, вишеструко подигла улог у јавном значају те помоћи

Када је шеф европске дипломатије Жозеп Борел, пре коју недељу, изјавио да се на Балкану води борба наратива и да је смешно што се на улицама Београда виде билборди захвалности Кини, а да истовремено нема оних на којима би била исказана захвалност Европској унији, он нас је очигледно заводио за Голеш планину. Борба наратива, на коју је мислио Борел, није вођена само на Балкану већ широм Европе. При томе се не мисли на, сада већ антологијски, снимак неименованог Италијана с јутјуба који склања заставу Европске уније и истиче руску, него на изјаве многих европских званичника.
Дочекавши авион с медицинском помоћи из Кине, шеф италијанске дипломатије Луиђи ди Мајо је са ивице дипломатске учтивости дословно рекао да на свету ипак има људи који желе да помогну Италији. Порука је врло јасно одаслата Европској унији. Преостало је само да изјаву италијанског министра спољних послова објаве на билборду усред Рима, како би привукла Борелову пажњу. Али то је већ ствар доброг укуса. Ди Мајова порука ни за јоту не иде у прилог ставу Жозепа Борела о ексклузивно балканској борби наратива.
Званичници ЕУ и САД воле у свакој прилици да нас подсете да њихове инвестиције у Србији надмашују кинеске и да је Унија наш највећи спољнотрговински партнер, а не Русија или Кина. Као да Пекинг, истовремено, није највећи спољнотрговински партнер Брисела, што га не ставља аутоматски на место главног европског геостратегијског партнера.
Београд, разуме се, није Пекинг, али се поставља питање: одакле навире толики страх од Пекинга?
Улагања о којима је реч све време треба разумети у ширем контексту. Инвестиције компанија нису новац који се просто слива у једно друштво, већ засад капитала који остварује принос.
Примера ради, по подацима објављеним у „Форбсу“, компанија „Аметек“, која у Србији запошљава око 450 радника и не користи помоћ државе у мери у којој то чине многе друге стране компаније, остварила је лане укупну добит од 778 милиона долара. То значи да је сваки од око 18.000 радника ове компаније широм света у добити, дакле по одбијању свих трошкова укључујући и зараде, учествовао са тачно 43.222,2 долара. Дакле, 450 радника ове компаније запослених у Србији пропорционалнo је учествовало у укупном профиту с најмање 19.450.000 долара. У годишњем извештају, који је компанија крајем прошле године поднела америчкој Комисији за хартије од вредности и размену, наведено је да се улагања „Аметека“ у Србији подводе под ефикасне и јефтине производне операције, заједно са сличним погонима у Чешкој, Кини, Малезији, Мексику и Бразилу. На основу тога лако је закључити да радна места у овим земљама доносе већу добит компанији. Просечна нето зарада радника у погону „Аметека“ у Србији износи тек нешто више од 300 евра.

ПОМОЋ, ИЛИ ИНВЕСТИЦИЈА? Када се у обзир узме ова једноставна рачуница, значењска супстанца „инвестиција“ унеколико се мења у односу на текући медијски наратив који пословна улагања и кредите меша с помоћи. То се јасно видело из бројних наслова који су у српским медијима осванули протеклих дана, а где је наведено да је ЕУ издвојила неколико милијарди евра „помоћи“ Западном Балкану за коју се испоставило да су кредити које Србија, будући да се већ под повољнијим условима задужила код ММФ-а и Светске банке, није искористила.
Статистичким податком да је Брисел највећи спољнотрговински партнер Београда немогуће је маскирати чињеницу да нас је ЕУ привремено избрисала с листе Европљана, у тренутку када смо, као земља кандидат за чланство, заједно са осталима на Старом континенту, вапили за медицинском опремом усред надолазеће пандемије. Наша тадашња спремност, као и укупна спремност Европе да одговори овом здравственом изазову, сасвим је друго питање, пошто смо и ми и Европа од почетка јануара до почетка марта изгубили драгоцено време у нади да нови вирус корона неће изаћи из провинције Хубеј.
Људи и њихов живот нису ексклузивно одређени износима кредита, инвестицијама и пројектованим програмима помоћи која их, у коначном, слабо дотиче. Постоји нешто и у пресудним тренуцима. У огољеним ситуацијама које демаскирају суштину односа и природу ствари.
Кина је била спремна да упути помоћ Србији и да јој без административних ограничења продаје неопходну медицинску опрему. Улога Брисела у првим недељама пандемије била је епизодна. Унија је подмирила трошкове неколико авионских летова од Београда до Пекинга и назад, а заузврат смо јој истакли прикладну поруку захвалности на аеродрому.
Тек након што су кинески авиони увелико слетали у Сурчин и након што је Србија пребродила почетну опасност од кризе у снабдевању, ЕУ је саопштила да ће пренаменити неискоришћена средства намењена земљама Западног Балкана у износу од 290 милиона евра. Према речима Ане Хрустановић, шефице Мисије Србије при ЕУ, средства су пре свега намењена малим и средњим предузећима. Дакле, не самим грађанима или установама. Од 93,4 милиона евра претходно одобрене „помоћи“ Србији, 15 милиона издвојено је за медицинску опрему, а остатак иде у економске сврхе.
Ако је неко заборавио, вреди подсетити да су Вучић и Борел разговарали телефоном 20. марта. Пуне две недеље након што је званично саопштено да је у Србији забележен први случај обољења од вируса корона. Именица респиратор била је тада најчешће понављана реч.
Борел је тада обавестио српског председника да европске институције тек припремају могућност да и земље у процесу приступних преговора са ЕУ имају приступ средствима из Фонда солидарности. Вучић је, у име Србије, поздравио одлуку Европске комисије да формира хитне залихе медицинске опреме и материјала. Тог дана је саопштено и да је ЕУ Србији одобрила 7,5 милиона евра бесповратне помоћи.

САМОРАЊАВАЊЕ ЕУ је заказала као систем у борби против пандемије онда када је требало да буде најјача: на почетку кризе. Сама је оставила простор за кинеску и руску помоћ својим чланицама и земљама кандидатима. Потом је, опет сама, вишеструко подигла улог у јавном значају те помоћи.
Сједињене Америчке Државе су можда још драстичнији пример. Доналд Трамп и дубока држава хорски су се подсмевали Кинезима док су ови грчевито сузбијали епидемију у Вухану и провинцији Хубеј, да би тај потцењивачки подсмех прешао у још једну агресију Беле куће усмерену према Пекингу, чим су откопане прве масовне гробнице жртава короне у Њујорку.
Немоћ властитог система, подешеног према интересима великих корпорација уместо грађана, да се у области јавног здравља суочи с епидемијом, Американци сада компензују бесмисленим оптужбама и формалним тужбама. Циљ је да се одговорност за, досад, десетине хиљада мртвих припише Пекингу. Као да „Њујорк тајмс“ 4. фебруара ове године није објавио како се у Кини, док тамошња комунистичка партија цементира своју контролу, више званичника брине како ће угодити шефовима, него што брине о људима. Стварност је показала супротно.
Кинески систем организације здравствене заштите и кинески систем уопште, како год га доживели, показао се ефикаснијим у борби против епидемије, а тиме и делотворнији. Због тога данас имамо преливање кинеске помоћи у Европу, чак и САД, а не супротно, како су читаоци „Њујорк тајмса“ могли да очекују пре скоро три месеца, забринути због „пропасти“ модела кинеског управљања.
Већина људи у Србији свесна је суштинске разлике између хитре кинеске реакције на нашу молбу за помоћ и закаснеле бирократске реакције ЕУ, ма како она на крају можда издашна била. Већина људи у Европи такође је тога свесна, будући да је појам европске солидарности пао на свом првом озбиљном испиту. Отуда потиче феномен баука кинеског система који је почео да кружи не само Европом већ и светом.
Како ће Брисел, када пандемија прође, грађанима Бергама објаснити да су санкције Русији у њиховом интересу? Како у априлу над масовним гробницама у Њујорку разумети славодобитну најаву „Њујорк тајмса“ с почетка фебруара о колапсу кинеског начина управљања?
Европа је пре око три века усвојила кинески модел организације извршне власти. Захваљујући кинеској цивилизацији, данас имамо националне владе устројене по министарствима. Та промена у европској традицији управљања није нас учинила Кинезима, као што модерно пословање и мобилни телефони Кинезе нису начинили Американцима.
Можда је пандемија новог вируса корона прилика да, као слободоумни људи, из кинеског система заиста пригрлимо оно што је најбоље за нас. У српском случају, меритократски принцип одабира државних кадрова, на пример.
Зар нас пандемија све заједно неће учврстити у уверењу да је систем основне јавне здравствене заштите заиста важан? Зар нас неће покренути да о њему размишљамо како бисмо га одржали и унапредили, како бисмо следећу пандемију дочекали спремније? Ова питања у ужем политичком смислу немају никакве везе с Кином.
Страх од кинеског система је пројекција страха неолибералних елита САД и ЕУ пред собом у изазову пандемије. Тај страх је утемељен само утолико што ће пандемија вероватно подстаћи већину Американца да размисле о праву на основну здравствену заштиту, а Европљане на стварност у новим економским и геополитичким односима 21. века.
Питер Франкопан у „Новим путевима свиле“ закључује: „У поређењу с путевима свиле и Азијом, Европа не само што се креће различитом брзином него и у различитом смеру. Док азијска прича говори о јачању веза, о побољшању и продубљивању сарадње, прича Европе бави се одвајањем, препрекама и ’поновном преузимању контроле’.“ У томе је штос.

РАТНЕ ОДШТЕТЕ

Најављени одштетни захтев Вашингтона, због наводне одговорности Кине за изазивање пандемије новог вируса корона, неодољиво подсећа на политику Велике Британије и осталих западних сила из XIX века, укључујући Јапан и Русију.
У напору да економски сломи Кину и преокрене неповољну трговинску ситуацију с краја XVIII века, западне силе предвођене Лондоном су почетком XIX столећа започеле низ војних интервенција против Кине, приморавајући је да увози опијум. Истовремено, од средине XIX до двадесетих година XX века Пекингу је наметан низ неподношљиво високих „ратних одштета“, претежно у сребру. Ево тих износа, наведених према подацима Жака Жернеа, најистакнутијег светског синолога:

1841. Шест милиона љанга Великој Британији.
1842. Двадесет један милион љанга Великој Британији.
1858. Четири милиона љанга Великој Британији, два милиона Француској.
1860. Осам милиона љанга Великој Британији, осам милиона љанга Француској.
1862–1869. Око четиристо хиљада љанга због инцидента између мисионара и кинеског становништва.
1870. Скоро пола милиона љанга након инцидента у Тијенђину.
1873. Пола милиона љанга Јапану уочи инвазије Јапана на Тајван.
1878. Пет милиона љанга Русији.
1881. Девет милиона љанга Русији.
1895. Двеста хиљада љанга Јапану након пораза у рату против те земље.
1897. Тридесет милиона љанга Јапану у замену за одлазак јапанских трупа с полуострва Љаодунг.
1901. Тачно 450 милиона долара у сребру западним савезницима у време инвазије на Хебеј.
1922. Тачно 66 милиона франака у злату Јапану у замену за евакуацију територија Ђаочоу у Шандунгу.
Један кинески љанг износи педесет грама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *