СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ – О МУВИ У СИРУПУ

Фјодор Михајлович Достојевски, наш учитељ и наш мучитељ, како га назива Свети Николај Српски, у трећој књизи Дневника писца (1877–1881), подсећа на наратив о муви у сирупу, о муви која се одомаћила у сирупу; пустила корење, што би се рекло, не слутећи да то не може да траје вечно (…) Савремени човек, односно мува, који се десетлећима наслађивао, мора порадити на промени свога понашања, да би могао да преживи у савременом свету, односно сирупу

За Селимира Радуловића, песника, управника Библиотеке Матице српске, судећи по новим књигама, књижевним наградама и поетским сусретима већ дуго није било предаха. Најновија књига нашег саговорника Дванаест, у издању Завода за уџбенике, овенчана је наградама „Лаза Костић“ и „Стеван Пешић“, уручени су му Сретењски орден, из руку председника Србије, и Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића, од стране Светог Синода Српске православне цркве. Средином прошле године изашло је из штампе друго допуњено издање антологије Златни век српског песништва, да би, пре неколико месеци, београдска „Лагуна“ објавила изабране и нове песме, под називом Исповест тумача царевог сна, а ускоро ће се пред нама наћи и најновије Радуловићево дело О дукату с ликом старца.

Вирус корона!? Безмало сваки разговор данас почиње том речју, том мором, сада већ можемо рећи метафором, савременог човека и савременог света. Како видите ову пошаст и човека данашњице након пандемије?
Знате да су Матица српска и Библиотека Матице српске, пре пет година, покренуле можда најугледнију и најживљу трибину у Србији, под насловом Савремени човек и савремени свет. Најеминентнији српски интелектуалци и уметници, из различитих углова, говорили су о тој теми, излажући велику меру забринутости пред искушењима савременог човека и савременог света. Као члан Уређивачког одбора трибине, записао сам тада, у програмским начелима (позивајући се на Ивана Александровича Иљина), да савремени људи подсећају на дрвене куглице, које се, међусобно, сударају и одбијају у разним правцима, случајно налећу једни на друге, настављајући да се котрљају својим случајним путем. Без свести да Божански зраци не светле само за нас већ и за друге, обасјавајући, у целости, закоровљену земаљску шуму, савремени човек је, ставом да су људи једни другима успут, раслабио властиту душу. Готово сваки учесник наше трибине указивао је на велика искушења с којима се суочава човек у савременом свету, наговештавајући да би неолиберална куга могла да нас све доведе у питање. И ето – Ноам Чомски (из самоизолације у Аризони) пандемију именује као кључни тренутак у људској историји, који сведочи о дисфункционалности система западне цивилизације. Проблем је, вели он, у дистрибуцији система моћи – Америка има превелику моћ, а Европа је слепо прати као свог господара. Враг је, дакле, однео шалу, тим пре што смо на прагу нових претњи – нуклеарног рата и глобалног загревања. Уз подсећање да Америка није више радионица света и није једина велика сила која има велику привреду. У савременом светском океану много је ајкула. Нешто слично препознајемо у ставу Хенрија Кисинџера, да ће многим владиним институцијама бити пресуђено, најављујући установљење поствирусног светског поретка. Једном речју, поплаве, топљење Северног пола, пожари у Аустралији – све је то наговештавало да са зглобом савременог света нешто није у реду. Круну (корону) тог исклизнућа бележимо у земљи коју настањује изузетна нација, у сликама бескућника, у изолацији, на паркинзима!
Ствари су, рекло би се, отишле предалеко. Која би, са становишта песничке имагинације, била ваша порука?
Да одговорим, посредовано, уз помоћ једне анегдоте и једне басне. Фјодор Михајлович Достојевски, наш учитељ и наш мучитељ, како га назива Свети и Равноапостолни Николај Српски, у трећој књизи Дневника писца (1877–1881), подсећа на наратив о муви у сирупу, о муви која се одомаћила у сирупу; пустила корење, што би се рекло, не слутећи да то не може да траје вечно. Када је пак прошао рок трајања сирупа, показало се да је неопходна хитна евакуација муве из свог слатког склоништа. Зар нас савремени човек и савремени свет не подсећају на актере ове веселе анегдоте? Савремени човек, односно мува, који се десетлећима наслађивао, мора порадити на промени свога понашања, да би могао да преживи у савременом свету, односно сирупу. Да бисмо угао гледања на ову слику још више изоштрили, можда је умесно анегдоту допунити једном Криловљевом басном, иако је, у нашем пословно-неспокојном свету, мало коме стало до басана и баснописаца. Испод старог храста, наиме, следимо нити Криловљевог плетива, свиња је, пошто се заситила жиром, потом и наспавала, протрљала очи, устала, њушком подривајући корен старог храста. Гавран, који је пребивао у његовој крошњи, опоменуо ју је да то не ради, јер може нашкодити дрвету. Ако огулиш корен, заграктао је, узнемирен, дрво ће се осушити. Нека се осуши, узвратила је, спремно, свиња, само нека буде жира – ја се од жира насићујем! Басна великог руског мајстора се уобличује горком речју старог храста – да би свиња, иако незахвална, ако подигне њушку, могла да уочи да жир на њему расте! Савремени човек и савремени свет се препознају, веома лако, и у овом далекометном Криловљевом наративу. И ви, и читаоци, у прилици сте да изаберете један од ова два примера који, на посредован начин, сведоче о савременом човеку и савременом свету, о њиховој судбини – о муви у сирупу или о свињи и храсту. Коју год наративну илустрацију изаберете нећете погрешити. Стога је у реду да, неувијено, предочим да се и невини српски рукавац, пре два десетлећа, без остатка, улио у велику реку банака и техничких вештака, очас се опредељујући између врећа новца и духовног изобиља, између умножавања пролазног земаљског иметка и истинског живота.
Шта то значи, какве се промене могу очекивати!?
Као што је историја западног света 19. века уобличавана у сенци Француске буржоаске револуције, као што је историја света, након Првог светског рата, персонализована под сенком Владимира Иљича Лењина, умишљеном или стварном, свеједно, тако ће и реални ход савременог света, након вируса корона, од 2020. године, бити под сенком кинеског змаја, одакле је и овај пандемијски знак најавио свој поход на савремени свет. Нисам више сигуран да ће, и надаље, на мапи света, остати места где ће се моћи уцртати увек пожељна звездица утопије. Савремени човек има разлога да поверује у есенцијализовани реторички гест Ерика Хобсбаума – искуство нашег века нас је научило да живимо у ишчекивању апокалипсе. И његовог земљака, великог песника и драмског писца, Бертолта Брехта, пре више од пола века, који је писао да је безазлена реч глупа, да је безбрижно чело знак неосетљивости, те да се онај који се смеје још није суочио с ужасном вешћу.
Како смо дошли дотле!?
Право је рећи, бацимо, на трен, поглед уназад, ми смо се укључили у процес у којем је наша област, култура, коришћена као оперативно оружје, када је једна земља, која је водила политику крајњег ризика, политику континуалне претње ратом (односно један војнополитички блок), користила међународно коло академских кол-герли, као део културног конзорција ЦИА. Идеологијски знак који је терао један поредак с међународне сцене, све док га, деведесетих година прошлог века, није, коначно, придавио, није био, вредносно, другачији од њега. Поправљао је свет, сагласно голом интересу, саможивости и самообмани, уништавајући га још више од оног од којег га је бранио. Један тоталитаризам (комунизам) заменио је други тоталитаризам (корпоративни капитализам). Методе нису биле исте, али су циљеви (и крајњи резултат) били исти. У том смислу, неопходно је изразити велику захвалност Франсис Стонор Саундерс, из чије изузетне књиге (Хладни рат у култури), између осталог, сазнајемо да је Џејмс Барнс (педесетих година прошлог века), у озбиљном тону, у дому Артура Кестлера, правио разлику између добрих и лоших атомски бомби, да је био против нуклеарних глава које су у Сибиру или на Кавказу, али и за оне које су направљене у Лос Анђелесу, Хенфорду или Оук Риџу, које бране слободу Западне Европе. Хладни рат у култури оставио је великог трага – то је био рат за умове људи. Један западни аутор вели да је историја лоше направљена концертна дворана, с извесним бројем мртвих углова, у којима се музика не може чути. Из ове перспективе посматрано више је него јасно да је тих мртвих углова било много више од извесног броја и да је то било време лажне зоре историје. На крају, да не останемо дужни оном таласу наше деце, што, ево већ више од три десетлећа, запљускују српску (православну) обалу, и који је изнедрио из мутних дубина Атлантског мора, не правећ се луди, да кажемо – да нам нису доносили дарове, уз помоћ којих се градила наша грађанска врлина, већ је била реч о активизму (с банкарским покрићем), којим су се ојачавале зидине Империје.
Хоћемо ли се лако ослободити времена у којем је био очевидан тријумф анестезије над узбуђењем?
О том тријумфу узбуђења над емоцијом сведочи Лоран де Ситер, именујући раздобље у којем се то десило изгубљеним раздобљем. То је, вели он, свет чије зидине не можемо да пробијемо, не разумевајући да је највећа зидина, заправо, невидљива, јер је изграђена у нама и уз нашу помоћ. У њему ми ништа не разазнајемо, осим страха и дрхтања, да се послужим речима песника (који је и најугледнији модерни филозофски дух), па, да би опстали, посежемо за анестезијом (за лековима), која нам омогућује да учествујемо у његовом сулудом плесу. Средства за спавање неопходна су да бисмо утонули у сан. Она стављају под старатељство наше емоције и наша узбуђења, затварајући их у хемијске кошуљице које ућуткују наше страхове. У раздобљу анестезије, наставља Де Ритер, једна хемијска техника убија начело живости појединца, претварајући га у тело изложено испитивању и манипулисању, у материју, терајући нас да заборавимо да имамо душу. Крајњи резултат је – оно што не знамо сама је природа оног што нам омогућује да живимо.
О чему сведоче духовна светла која обасјавају лице савременог човека!
Савремени човек је обасјан светлошћу пале природе, а не светлошћу Божјом. Уз њега се, просто-напросто, лепе узбудљиве речи из Псалама – у безакоњу се зачех и у гресима ме роди мати моја! Савремени човек је, суочен с речју апостолском да иште, и да ће му се дати, стварно искао, али погрешно, трошећ све на уживања своја. С тога и следи допуна – Иштете, а не примате! Практичари савременог телесног мудровања, као инсекти, зујећ у ројевима, разиграним, покривајући сваки бајт наших умрежених јада, не разумеју основну ствар – да живимо у телу, али не тела ради, и да гостионица, земаљска није веродостојни супститут за одаје, рајске. Душа човекова, а не тренутни ковитлаји устројства земаљскога, одређују меру наше истинске егзистенције. Из мрака, великог, долази, светлост велика. Онде где се умножио грех још већма ће се умножити благодат. Није на одмет да завршимо држећ се чињеница – нема хришћанског начела које није погажено данас у Европи и нема дела Европе, хришћанске Европе, који негује веродостојне идеје Христове цркве. Европа је одвојила европску децу од Христа и Христа од европске деце.
Ми смо, данас, на великом искушењу. Оно је, вели Свети Исак Сиријски, корисно за сваког човека, чак и за апостола Павла, што је разлог да се свака уста затворе и да, сав свет, буде крив Господу.

„КАДА САМ СЛАБ, ОНДА САМ СИЛАН”

С увидима које сте предочили, и песимизма којим су они прожети – шта се може одговорити на питање: Има ли излаза?
Ено га у речима Христових уста, Небоходог Павла – када сам слаб, онда сам силан! И кад је, ако не сада, време да се чује реч уздаха, реч плача и реч покајања. Подсећам – кад је Давид рекао сагреших, одмах је стигао одговор Господ узе грех твој. Да покушамо да до излаза, до уских, а не широких врата, дођемо указујући на два цвета из јединственог јеванђеоског букета, на приповест о вапијању слепог и о Закхеју, старешини цариника. Кад је Христос, како учи Писмо, излазио из Јерихона, окружен ученицима и мноштвом народа, наишао је на слепца који је завапио – Исусе, сине Давидов, помилуј ме! Покушали су да га ућуткају, али је он био упоран и није одустајао. Христос је рекао да га доведу питајући – шта хоћеш од мене? Слепац је одговорио – Господе! Хоћу да ми дарујеш вид, прогледавши у часу кад је Христос изговорио – Прогледај! Вера твоја спасла те је! И, одмах, почео славити Господа. У ширем, духовном, смислу сви грешници су слепци (слепило духа), па је Отац наш, заправо, помиловао грешника. Слепило духа нас заводи, вели Свети Игњатије Брјанчининов, ка пустошном и пролазном, односно, јури за пустим привидима. На другој страни, слепац је, иако у седећем положају, био у молитвеном подвигу, који је, у њему, убио старог човека. За истрајност и постојаност у молитви (јер слепи човек не престаје да, вичућ, моли Христоса), у молитвеном подвигу, неопходна је вера. Слепога су спречавали да запомаже, а он је запомагао још гласније; наређивали су му да ћути, а он је викао још јаче. Вера га је спасла! Усредсредио се на молитву, своју, сабирао мисли, развејане, верујући да је, ако је присутан на сваком месту, Бог присутан и на месту његовог мољења. И био је!
Тај лек и тај лекар су неопходни свим савременим вапијућим слепцима и залуталим цариницима. Од тога зависи у којој ћемо се мери приближити луци смирења. Само онај који има смирење може се сматрати разумним – ко нема смирење никада неће задобити разум.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *