САБИРНИ ЦЕНТАР

ПОСЛАНИЧКО ГЛАДОВАЊЕ

Циркус који смо претходних дана гледали испред Скупштине Србије очитије од много тога што му је претходило показује колико је народ (овога пута можда оличен у посланику Миладину Шеварлићу) заробљен између чекића и наковња који представљају власт и највећи део опозиције

Шта радите овде годинама – упита у свет мртвих тек пристигли Петар, „самостални археолог“ који се „мало“ обесио, јер није могао да поднесе уништење заоставштине свог идола, професора Михајла Павловића, по његовој смрти. „Ех, шта радимо?! Мало се свађамо, мало обилазимо околину, мало копамо по овом камењару“, одговара му Јанко, човек који је кафану напустио три пута – двапут да би видео какво је време напољу, и трећи пут када је умро. Не подсећа само овај дијалог из филма „Сабирни центар“ Горана Марковића по причи Душана Ковачевића на неки могући разговор старог и прекаљеног народног посланика са новопридошлим и неискусним колегом. На сцену из филма која се одвија на степеништу археолошког налазишта са онога света иза којег се налазе врата и антички стубови подсећа и најновији сценски наступ представника опозиције и власти који су, сваки из неких својих разлога, започели штрајк глађу испред Дома Народне скупштине, седећи заједно, а одвојено, наизглед игноришући се, а опет врло пажљиво пратећи шта раде ови други.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *