Почетна / Уводник / РАЗГИБАВАЊЕ

РАЗГИБАВАЊЕ

Посланици Скупштине Србије на Ђурђевдан, 6. маја, изгласали су Предлог одлуке о укидању ванредног стања. Пандемија није прошла (кад ће не знамо!), но окончано је стање испраћено сложним: било, никада се не вратило. Општој друштвеној, системској, па и менталној „парализи“ дошао је крај. Какво је буђење из обамрлости? О чему сведочи велико колективно разгибавање које је у току? Доктор Кон упозорава да смо се пребрзо опустили, да исувише журно потврђујемо како смо стабилни и прпошни, ма колико се, после укњижених успомена из полицијског часа, такве оцене чиниле нереалним. Неодговорност, према правилима струке недопустиву, иначе демонстрира и овај строги доктор, „ухваћен“ како не држи прописано растојање за столом кафића на београдском Дорћолу. Тако – разумљиво и очекивано – бива када после дуготрајне укочености и умртвљености, уз попуштање декретом прописаних стега, оживи Живот. Када је реч о јавној сцени, посебно снажног разбуђивања било је у великој дворани републичке скупштине, потом и око ње – на безмало свим структурним, организационим и визуелно препознатљивим нивоима који припадају законодавном врху државе. Снажне утиске на јавност, на њен корона претњом измучени душевни склоп, оставиле су виђене „игре глади“ у режији народних посланика различите провенијенције, дакле владајуће већине и опозиције, којима је, дан раније, претходило кошкање на ивици озбиљне туче. Овим поводом, у историјски допринос пракси политичке борбе биће уписана епизода у којој су посланици владајуће већине одлучили да штрајкују глађу против опозиције. Српски парадокс и предизборне игре 2020!
Док се посебности националне политичке сцене у посткорона добу нижу, а још недостигнути капацитети за њихово продубљивање наслућују, овдашње васцело грађанство своје разгибавање проживљава у знаку ишчекивања важног догађаја – државног даривања новца „из хеликоптера“! О чему је реч, знамо: држава ће свим пунолетним грађанима Србије (по бирачким списковима, око 6,7 милиона људи) уплатити директну помоћ у износу од 100 евра у динарској противвредности.
Званично, стручним језиком тумачена, ова мера значи „повећање агрегатне тражње и привредне активности“, док неформална одређења помињу циљану предизборну активност првог реда. Поводом значења етикете – из хеликоптера, објашњења смисла ове „неконвенционалне монетарне политике“ такође су живописна: „Централна банка, иначе институција која увек има на располагању штампарије новца, трансферише утврђени износ директно на рачуне привредних и физичких лица, како би подстакла потрошњу.“
Драмски дозирано подгревање планова о даривању грађана Србије данас полако усијава атмосферу, мера једнократне помоћи постиже жељени учинак: Срби све нестрпљивије ишчекују „звук хеликоптера“. Као срећни добитници пропелер лутрије углавном се не баве такозваном целином овог владиног програма. Економисти, вечита џангризала, упозоравају да ма колико предстојеће трошковно разгибавање јесте вредан економски и психолошки подстицај, све то истовремено најављује будућност која „није добра“. Као у митској поруци, једнако ће се кајати они који поклон узму и они који га одбију!
Члан Научног друштва економиста Србије Дејан Јововић је категоричан: „Тешко може да се оправда овакав нерационални поступак Владе у тренутку када ће државне финансије Србије после доношења антикризних мера и буџетског ребаланса бити у минусу од око седам одсто БДП-а (уместо првобитно планираних 0,5 одсто БДП-а), јер ова мера не може да утиче на значајније убрзање домаће привреде, па ће бити скупо плаћена у будућности. Држава нема расположивих средстава да финансира скупу исплату грађанима, јер ово трошење нема покриће у буџету, па ће морати да се додатно задужује, а порески обвезници да враћају дуг са каматом.“
Једнаку зебњу исказује Фискални савет Србије: „Исплата грађанима, која ће коштати буџет неколико стотина милиона евра којима не располаже, ’вишеструко је лоша’ и ’највећа је и неповратна грешка’ у ребалансу буџета“!
Разлаз ауторитета економске струке и владајућег естаблишмента у овом сектору озбиљно је продубљен и другим актуелним поводом: оценом значаја и ефеката једног догађаја о којем је у протекли уторак известило републичко Министарство финансија. Србија је наиме на међународном финансијском тржишту продала државне обвезнице у износу од две милијарде евра, а оне ће, кажу, бити листиране на Лондонској берзи, и на наплату доспевају 2027. године. Такође, саопштено је и да је „Србија једина земља у Европи која је за време пандемије Ковид-19 изашла на међународно тржиште капитала, а да при томе нема помоћ Европске централне банке у пласирању хартија од вредности“.
На поменуту вест о предузетим мерама националног финансијског разгибавања у току корона пандемије део економске струке је прокључао. Из редова критички настројеног табора, као репрезентативни исказ наводимо речи правног и економског стручњака, Печатовог повременог аутора и саговорника Бранка Павловића: „То је најгори потез у целом пакету интервенције због короне. Комерцијална камата оптерећује будућу нето добит привреде и грађана зато што држава кроз буџетске приходе тај новац исиса из Србије и онда плати странцима. За толико смо ми мање способни за будући развој. Ово је неповратна грешка.“
Откуда толика непомирљивост концепата две овдашње финансијске „школе“ – етаблираног, управљачког економско-банкарског сектора и еминентног дела стручне јавности? Може ли се понешто објаснити и онима који се не убрајају у познаваоце финеса економије и банкарства, али, рецимо, држе до логички јасних аргумената, до теорије кадре да успостави разумљиве путоказе о поретку глобалних збивања у овом тренутку?
Корисно и упутно за сналажење у том смислу бива тумачење појединих страних експерата који, премда се ретко оглашавају у медијима главног тока, без сумње поседују добре увиде и стручна знања.
„Док светска привреда стоји, свет мора да продаје – деонице, племените метале, сировине – да би имао готовину за опслуживање кредита и других обавеза“, упозорава Дирк Милер, немачки финансијски и берзански стручњак. У следећих неколико недеља, констатује Немац, цене ће бити смешно ниске, а куповаће они с дубоким џепом – дакле или они који добро стоје или они који имају директан приступ централној банци, од које могу да позајме новац да купују по ниској цени. Милерово је убеђење да је корона „као поручена за прерасподелу богатства“, те да се тренутно „дешава огромна прерасподела широм земаљске кугле – власништво над стварима од вредности прелази из руку широких маса у руке веома малог процента људи. Масе заузврат добијају свеже одштампани новац“.
Препознајемо ли у овом разматрању некакав линк до наше посткорона стварности? Велико разгибавање значи – прерасподелу богатства под благословом пандемије Ковид-19! Управо то се догађа и у Србији, а део је спирале опасности, јер се будућност, не само економска, управо сада гради и моделује! Да ли, стога, усред будућег личног разгибавања са „оних сто евра“ – који ће, према плану, извесно пасти с неба – треба мислити на разумно упозорење забринутих посматрача: „Концентрација прихода креће се ка готово апокалиптичној ситуацији, где мала финансијска олигархија акумулира огроман износ капитала, док се број сиромашних експоненцијално повећава.“ Можемо ли, колективно и појединачно, опрезније и промишљеније учествовати у актуелном великом разгибавању? Премда на те процесе слабо или никако не утичемо, за понеки сегмент се извесно – питамо! Они који данас у наше име одлучују знају појединости о овој теми.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *