Почетна / Култура / Паразит у оку и правда за Србију?

Паразит у оку и правда за Србију?

Одбацио је писац Петер Хандке „отров речи“ западних медија, отишао да види живот у Србији, и вратио се с разумним ставом да Европа не познаје Србију. Било је то 1995. године

У продавницама животних намирница има понешто од робе. Оне најнеопходније. Плате тек да се преживи. На сваком другом ћошку флаше са бензином. Србија под санкцијама. Уведене су 1992, а сада је 1995. година. Европске метрополе у сјају, уживање, нема оскудице и патње. Све је у знаку општег западног прогреса.
Један човек, књижевник, у својој кућици покрај Париза чита новине, а поглед му повремено падне и на телевизију, о „болном месту Европе“, о Србији. Које новине чита? Монд, Либерасион, Тајмс, Франкфуртер алгемајне цајтунг, Паис, Шпигл.
Шта чита? У Монду чита Финкелкротову критику Кустуричиног филма Андергр аунд, у Либерасиону Гликсманову критику Кустуричиног филма. Француским новим филозофима придружила се дописница Монда из Југославије оптужујући Кустурицу да је ратни профитер а да његов филм крши санкције УН.
Човек који чита ове критике филма Андерграунд је Петер Хандке. Он зна шта је реч и каква је њена употреба. Морао је да чита „језичке бљувотине“, а није могао да не уочи „неуништиву мржњу према свему што је српско“. На те речи диктирано јавно мњење га пита – зар ти хоћеш да релативизујеш српске злочине критиком медија „не водећи рачуна о реалности?“. Дакле, ту смо – медији. Да им верујемо? Полако, стрпљење, правде, одговара Хандке. Део њега није хтео да верује ратним извештајима. Шта зна човек ако уместо реалности само чита о њој и ако само гледа њену слику. И ево те чувене реченице: „Где се скрива паразит који помера реалности или који их користи као пуке кулисе: у самим вестима или у свести адресата“ (стр. 28). Полако, немој да будеш паразит – говори себи. Упосли мисао, размисли логички о догађају који сервирају новине са својим „језичким бљувотинама“. Постави нека логична питања. Како је у словеначко-југословенском рату свих 70 жртава било на страни ЈНА? Ко је ту на кога пуцао? Ко је био први агресор у Хрватској? Шта се заиста догодило у Дубровнику? Србе нису питали Хрвати да ли желе да остану у њиховој држави. Да ли су Срби могли да остану у држави која је за њих била „у најбољу руку као песница на око“? А да се стави у улогу Србина у БиХ, слично би се понашао према држави која се ствара без српске воље и пристанка. Ко је ту нападач? Да ли је доказано да су Срби бацили бомбу на Маркале? За Левија јесте. За Хандкеа није.
А жртве – јесу ли оне само на несрпској страни? Али „паразит у оку“ Хандкеа не може да одговори на питање: зашто у режираним снимцима на Западу нема српских жртава? Не, Хандке није могао да заузме страну а камоли да осуђује. Па када је таква медијска слика о Србији, Хандке се пита шта је права стварност „Велике Србије“? И одбацује паразита у свом оку и креће до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине.
Шта је видео, чуо, сазнао у Србији 1995. године?
Он креће у Србију, у Београд, према Сави, Дунаву, Морави, да види „свет живота“. Да провери оно што је проф. др Рајнхард Лауер написао за „србождерски“ Франфуртер алгемајне цајтунг да целокупан српски народ треба идентификовати с вуком.
Србија пати под ембаргом трећу годину. У Београду види „неку достојанствену колективну усамљеност“. Констатује да је Србија „препуштена самој себи“. А један из друштва Драгана Великића говори само о неделима српских политичара.
Креће пут Дрине. Има стално слику поређења Србије и европских нација. Али не због ратног стања.
Има утисак да су Срби свесни да их „Европа презире“. А цео „народ је свестан своје отписаности“. У сећању му је остала „околност да нико не познаје Србију“.
А Сребреница? Не оспорава злочин, али уместо априорне осуде он пита: Шта је био мотив за злочин после три године рата? Зашто уместо истраживања узрока „тржишна продаја чињеница“? Неће да му Шпигл (Огледало!) одређује мишљење. Не може да прихвати рафале мржње од Тајмса до Нувел обсерватера да су Срби кривци а муслимани невини.
Одбацио је Хандке „отров речи“ западних медија, отишао да види живот у Србији, и вратио се с разумним ставом да Европа не познаје Србију. Било је то 1995. године. Уследила је 1999. година. А затим 2008. признавање Косова од стране Запада. А Срби су и даље усамљени, свесни да их Запад презире. Не цео Запад већ неки важни центри моћи и медијски штабови. Шта ће још задесити Србију?
Удружене владе просвећеног Запада употребиле су све могуће облике кажњавања једне нације: економске, политичке, културне, спортске, дипломатске, војне. Будући читалац европске историје питаће се откуда толика бруталност у времену „тријумфа демократије“, зашто се либерална Европа толико мешала у унутрашње ствари једне мале државе, и шта су то учинили Срби да би се гурнули у гето.
У уједињеном нападу на српске интересе све те државе су мирно прешле преко политичко-демографских промена под дејством њихове политике: Срби су истерани из Српске Крајине, из Сарајева, с Косова и Метохије. Срби из Крајине и Босне су хтели да остану у постојећој држави и зато су били прогнани са својих вековних територија. Албанци с Косова и Метохије су планирали да се уједине с Албанијом и зато су награђени изгоном Срба с Косова и Метохије под окриљем НАТО агресије.
Историју не пишу само победници. Ни победе нису вечне, нити су остварене часним средствима. Време је једини прави судија. Неки који су пожурили да напишу слику догађаја на Балкану већ су ухваћени у лажи или су остали непримећени. А шта се заправо догодило са Србима у процесу разарања бивше југословенске државе?
Када су, пре тридесет година, политички представници националних и етничких заједница одлучили да напусте југословенску државу, српска нација је, по ко зна који пут у историји, морала да прихвати жртву за одбрану својих циљева и права. Усамљеност у коју је била гурнута поднета је храбро. Срби се морају борити за своја права и слободе све док их непријатељско окружење не призна. Јер не ради се о нашем освајању већ о одбрани од освајача. Он ће освојити онолико колико му народна воља и свест допусти.
Хандке је видео српске жртве и патњу онда када то већина није хтела. А наслутио је и изворе из којих је текла морална и духовна снага српског народа. Одакле је потекла морална и духовна снага српског народа? Она није тренутни производ него извире из историјског постојања Срба. Духовна и морална мрежа српства, да подсетим на речи Црњанског, плете се од Светог Саве. Осам векова!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *