Обрасци с грешком

Сведоци смо да је у Србији, као уосталом и у готово целом свету, у протеклим данима приметно настојање политичких и других управљачких структура да се колективно искуство с пандемијом короне упакује у наратив који неће бити изложен сумњичењу и оспоравању. Управо проживљену социјалну трауму и несмирену и хаотичну општу друштвену ситуацију сада ваља учинити поретком регуларним и званично неоспоравајућим. Укратко, потребно је прећи у поље добре „излазне стратегије“, без смушеног прећуткивања одговора на логична питања. У контроверзама поводом мегазаразе, како доћи до дискурса кадрог да пред јавношћу сачува не само углед „струке“ већ и ауторитет политичке моћи која је у време епидемије короне била неуобичајено потчињена науци? Накнадни бес грађана који у европским престоницама марширају против својих елита и њиховог вируса потврда је да проблеми тек предстоје. Новинари сада „кидају џигерицу“ државним газдама, испостављајући недоумицу: „Како објашњавате свом народу случај Белорусије и Шведске, које без карантина имају боље резултате него сви изоловани света.“ Потом следи зачикавање да поштен одговор води право у „признање неспособности појединаца и институција који су, без размишљања, уводили строге мере и уништили привреду“?
Када је у једном ТВ разговору протекле недеље популарни доктор Несторовић (Бранимир) рекао да „не верује да ћемо икада сазнати ко стоји иза вируса корона – као евидентно биолошког оружја“, разумели смо да је он овде маркирао тек део минског поља којим се крећу покушаји да се пандемија коначно преведе у део дискурса непријемчивог за теорије завере. Осим што се у свету лагано ствара консензус уверења да је у корона догађају глобална елита уловљена у жестоко субверзивној делатности, наратив о пандемији не само да није коначно уобличен већ је јасно и да се у догледно време то неће догодити.
Штавише, преживљена здравствена хаварија као да је потврда човечанству да живимо усред мутне глобалне приче с грешком? У збивањима је, наиме, уочен јасан сигнал да се догодила некаква омашка, да су противречја и нелогичности запањујуће, па је пажња светске јавности сада усмерена на појачану свест о колективној подређености господарима наратива, онима који владају обрасцима ствараним да (пре)усмеравају пажњу и рецепцију збивања. Уз то, јавност је суочена и с понављањем једне архетипске, познате ситуације: творци становишта која одређују јавни дискурс и правце просуђивања понекад бивају непажљиви, па се тако догађа да промакну нежељени моменти. Када се пак у систему „причања приче“ омакне лако уочљива грешка, све надаље постаје опасно и неизвесно. Храмајући конструкти о пандемији ковид-19 напросто вређају здраво расуђивање, а упозорења да нешто озбиљно не штима шаљу тако неочекиване чињенице као што је рецимо она да су током парализе глобалног живота поводом короне најбогатији људи на свету постали још богатији, и да је – док је свет трпео огромне материјалне губитке – у Америци у истом периоду број милијардера порастао.
Обрасци и конструкти владају стварношћу, а поготово онда када су изграђени тако пажљиво и вешто да се чине неспорним, структурним делом животног тока. У колективној меморији балканских простора, у историјском искуству Срба и народа у окружењу сусретање с проблематичним обрасцима мишљења и клишеима који су јавној свести нудили кривотворену стварност били су правило, а не изузетак. Понављало нам се искривљено искуство – политичко, културно, верско и идеолошко. Парадоксално, оно је временом постало унеколико и корисно: обликовало је менталне рефлексе и духовну способност да се прозре лаж и обмана ма како пажљиво упаковане биле. Живело се у лажним наративима, привидно поштовале приче с грешком, јер против господара светоназора није се могло, али се истовремено, у ситуацији „дуплог књиговодства свести“, стварала култура отпора и способност за прозирање и неусвајање наметнуте хипокризије. До данас је тако. Мимо наше воље, живот нам одређују храмајући концепти – идеолошки и интересни конструкти пре свега. Такав је несумњиво и овај савремени конструкт везан за пандемију.
Спектар прича с грешком је иначе раскошан, њихова улога у животу огромна. Често су то стереотипи чији су инвалидитет и лажни садржај потпуно нескривени, као што је дрско нескривен и идентитет њихових твораца. Све то траје у распону од малих локалних наратива па све до оних идеолошких и свеобухватних који одређују историјске токове и судбине читавих народа. О једном таквом, опасном и штеточинском обрасцу, с подвалом у темељу а широким спектром манипулативних поступака у извођењу, Печатови аутори пишу исцрпно у овом броју. Реч је о грађењу међунационалних односа на Балкану. „Нашој конфузији доприноси и то што су многи од хрватских митова, као резултат наше опаке југословенске грешке из прошлости, увелико уграђени у свест великог дела Срба. На темељима постављеним на порозном тлу, настављамо да градимо кулу од трулог материјала“ (Драгомир Анђелковић).
Медијатори јавног дискурса „знају знање“, мајсторски управљају вештинама прикривања грешака у наративу на начин да „прича“ добије уверљив карактер. Делају попут хипнотизера који сламају вољу, а у свест уграђују лажне представе. У нашем времену овакав процес везан за међунационалну „сарадњу“ не престаје, напротив. Како се, рецимо, ствара један важан културни образац, образац о инфериорности једне књижевности – српске, у односу на другу књижевност – хрватску, у овом броју скреће нам пажњу писац Слободан Владушић: „Стварање атмосфере наводно лоше, другоразредне савремене српске књижевности предигра је да се ’лошој’ српској књижевности супротстави ’квалитетна’ регионална књижевност. А пошто хрватски писци имају регионалну рецепцију, а српски само националну (’локалну’), јасно је да ће се као консеквенца ове регионализације појавити идеја о естетској супериорности хрватске књижевности, која ће ускоро постати норма.“
У опаком послу ружења српске књижевности о којем говори писац, господари наратива распоређени су у центрима важним за његово устоличење. Отисци овако сложеног деловања детектују творце поменутих прича с грешком између осталог и у институцијама као што је Народна библиотека Србије! На овако важним местима за нацију и културу стварају се важећи наративи, или мапе ума о којима је недавно писао Слободан Антонић. „Мапе ума су наши мисаони претинци за организовање података из света око нас. Посебно су важни за стављање нових дешавања у одговарајући контекст.“
Чини се да највећа опасност у поменутом смислу настаје онда када ови ментални претинци функционишу као простор у који медијска и културна елита смешта догађаје. Јер тада, као што видимо, у одговарајућем поретку, може започети уградња и стварни живот многих лажних наратива и токсичних стереотипа, чије грешке не морају бити увек транспарентне!
У менталне фиоке смештају се садржаји, згужвани или испеглани, отужно намирисани, или задахом мемле обележени. То су конструкти и обрасци који се у колективној свести потом често пригрле и усвоје као веродостојни, стварносно утемељени факти. Размислимо шта смо све „потрпали“ у претинце наше свести. Учинимо то свакако с јасном представом да је за будућност мање важно како ћемо у одговарајући рам организовати проблематично искуство са короном, од тога да ли ћемо, организујући податке о новим дешавањима – у веродостојни, заслужени контекст сместити поменуте појаве и актере из домена српско-хрватских митова и ове међунационалне сарадње.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *