Почетна / Друштво / НОВО ЧУДО ПОД ОСТРОГОМ

НОВО ЧУДО ПОД ОСТРОГОМ

фото: В. ШћЕКИћ, Иванград студио

ЦРНА ГОРА И ПРАВОСЛАВЉЕ

Мило Ђукановић је једини човек на свету којем је вирус корона спасио живот – виц је којим се алудира на чињеницу да је пандемија ЦОВИД-19 прекинула масовне литије које су у првим месецима ове године красиле градове и пејзаже Црне Горе. Заиста, избијање пандемије деловало је као дар с неба за црногорског деспота који би му пружио толико потребан предах и време за прегруписање сопствених снага и осмишљавање излазне стратегије из недаће у коју се довео доношењем спорног Закона о верским слободама. Пре увођења ванредног стања у Црној Гори изгледало је као да је само питање дана када ће покрет бунта против отимања црквене имовине, који је временом само добијао на масовности, али и на одлучности, довести до слома Ђукановићевог режима. Притеран уза зид, режим и његов предводник не само да су јасно показивали нервозу него су се одлучили и на потез који су раније дуги низ година одбијали – преговоре с представницима Српске православне цркве о могућностима за превазилажење кризе и налажење компромиса. Важно је овде нагласити да је Ђукановићев режим пре готово деценију потписао споразуме с другим значајнијим верским заједницама, пре свега католичком и исламском, док је позиве СПЦ на разговор и договор или игнорисао, или одбацивао.
Као што произлази из горепоменутог вица, деловало је као да је Ђукановић победу добио на поклон. Иако покрет за одбрану светиња због своје масовности, упорности, па и лепоте изгледа као чудо којем се нико није могао надати, нити га очекивати, оправдана су била страховања свих оних који не стоје уз Апел 88 у могућност његове реанимације по престанку ванредног стања. А онда се догодило ново чудо – Мило Ђукановић, иначе познат по својим инстинктима за преживљавање због којих је већ постао синоним за неуништивог политичара који и у најбезнадежнијем тренутку зна који је потез прави, без чега, у осталом, и не би могао да се одржи 30 година на власти и избегне и унутарполитичке, и спољнополитичке недаће, па чак и врло озбиљне оптужнице иностраних правосудних органа, повукао је потпуно дилетантски потез.

СТВАРАЊЕ НОВОМУЧЕНИКА Из потпуно неразумних разлога, подгорички тиранин је 12. маја, на дан једног од највећих православних, а свакако у Црној Гори најпоштованијих светаца, Светог Василија Острошког одлучио да покаже силу која Бога не моли. Уместо да се направи луд и пусти народ да као и сваке године обележи дан свог свеца, да мирно сачека да то „чудо“ прође и сви се врате животу без литија, Ђукановић је повукао потез без преседана од 1945. и ухапсио једног владику СПЦ, што је, наравно, изазвало нове протесте диљем земље и још јачу полицијску репресију крунисану беспотребним зверским насиљем спрам бројних демонстраната.
Док смо се на почетку протеста изазваних антицивилизацијским Законом о слободи вероисповести питали има ли Мило Ђукановић и какву излазну стратегију, сада је јасно да је нема и да, како би се то народски рекло, „не зна где удара“, баш као што то не знају ни пендреци његових униформисаних силеџија. Осим ако му је излазна стратегија дефинитивно изазивање сукоба међу својим грађанима који би, с обзиром на добро познати ватрени црногорски менталитет, највероватније био најкрвавији на простору бивше Југославије. Не толико по квантитету колико по квалитету. Не треба напомињати да би прихватање такве „излазне стратегије“, која то суштински никако није, већ само по себи било безумно и вратило нас на закључак да Ђукановић „не зна где удара“.

фото: В. ШћЕКИћ, Иванград студио

Поред тога што је хапшењем владике и свештеника Црногорцима можда мало успаваним монотонијом вишемесечног ванредног стања послужио јаку кафу за разбуђивање на празан стомак која ће их поново потерати на улице и путеве, Ђукановић им је дао још један, новији и невинији симбол отпора на који ће се угледати и за којим ће корачати још храбрије и одлучније. До литија, једини опште препознати симбол отпора монтенегринству био је митрополит црногорско-приморски Амфилохије, човек који је својим деловањем заслужио да га народ с љубављу зове „Ђедо“, али који је истовремено лака мета за непријатељске нападе. Од почетка устанка, Ђукановић им је подарио још двојицу новомученика. Прво владику Методија, брутално претученог крајем децембра на мосту преко Таре у Пљевљима, а сада и Јоаникија, двојицу људи о којима је немогуће направити чак и лажни и фалсификовани пропагандни филм какав су љубитељи Марка Перковића Томпсона са РТЦГ успели да саставе о митрополиту Амфилохију. Кад смо код Томпсона, знаковит је коментар једног Хрвата на вест о емитовању песме овог „уметника“ на РТЦГ на Дан победе, 9. маја, када је „сусједе“ позвао да „мало олабаве с усташлуком“, јер је чак и њих, Хрвате, срамота од тога шта монтенегрини раде.

фото: Лука Зековић

РАСПАД СИСТЕМА Трећа мува коју је Ђукановић убио овим потезом (поред новог мотивисања Црногораца за излазак на литије и стварања новомученика) јесте дефинитивно огољавање чињенице колико се систем који (би требало да) контролише руши. Уколико је информација коју је „Спутњик“ објавио 15. маја да су се судије из Никшића писмено изјасниле да не желе да прихвате случај владике Јоаникија и никшићких свештеника тачна, то је снажан знак да се Ђукановићу фотеља озбиљно тресе. Ово је утолико значајније ако се узме у обзир да је Ђукановић имао готово три деценије да у Црној Гори изгради систем који би био потпуно по његовој вољи. Три деценије, то је читав један радни век, то је довољно времена да се промени сваки шраф у механизму, а камоли група судија. Томе треба додати и

фото: СЗИ ПРEДСEДНИКA ЦРНE ГOРE

појединачне случајеве ватрогасаца и полицајаца који су одбијали послушност, али и партијских функционера Миловог ДПС-а који су се већ раније прикључивали литијама.
Мило тле под ногама губи и на међународној сцени. Истина је да га евроатлантистичка дубока држава и даље подржава, што је још у јануару најочигледније демонстрирао Европски савет за спољне односе предвођен Карлом Билтом уз подршку личности попут Јошке Фишера, Мартија Ахтисарија, Бернара Кушнера и Џорџа Сороша. У свом извештају, Савет је, између осталог, СПЦ описао као „непријатеља црногорске државе“ који треба да буде под „већим надзором и контролом“ власти (о томе смо опширније писали у броју 603 под насловом „Билтова фатва“). С друге стране, међутим, амерички Стејт департмент над којим Доналд Трамп има све чвршћу контролу, саопштио је поводом хапшења владике Јоаникија и осталих дешавања у Црној Гори да „Сједињене Државе снажно подржавају основне слободе, као што су слобода говора, удруживања и окупљања и права појединаца да мирним путем изражавају слободу вере или убеђења“ и позивају све стране на „конструктиван дијалог, уздржаност и избегавање било какве акције која би могла да доведе до јачања напетости или су насилне“. За промену у односу на оно на шта смо навикли, не само да Срби или православци нису криви него се истиче њихово право на слободу и окупљања, и вероисповести. То ни на који начин не може разводнити ни наставак у којем се наводи да САД „поштују право свих суверених држава да одржавају јавни ред и штите здравље својих држављана, на начин који је усклађен са демократским стандардима и праксом“. Прво што се истичу демократски стандарди и пракса, у шта хапшење свештеника никако не може да се провуче, а друго што је и то у складу с доктрином коју Трамп својом политиком покушава да врати у амерички државни систем – поштовање туђег суверенитета. А сетите се и Трамповог пре две године изреченог става о чланству Црне Горе у НАТО-у.

КОНКУРС ЗА ЕПИСКОПЕ

Излазном стратегијом тешко да се може назвати и идеја о формирању „православне цркве националних Црногораца“ што је јасно најавио Ђукановић. „Обновили смо државу, па морамо обновити и цркву (…) Мислим да је боље решење да имамо православну цркву која ће имати своје вернике. У том случају порадићемо озбиљно на формирању православне цркве националних Црногораца, јер мислим да би свако другачије поступање државе у односу на то питање, било неодговорно према својим грађанима“, рекао је он. Да је то решење и излаз, Ђукановић сада не би ни имао проблем, јер је таква „црква“ већ формирана пре 27 година у Дому културе на Цетињу и регистрована у локалној полицијској станици. Проблем је, међутим, што она нема „своје вернике“, а тешко да се може рећи да има и свештенство. Озбиљно је питање како Ђукановић мисли да може да обезбеди вернике за ту цркву „националних Црногораца“. Преламањем мозга после преламања колена? Да их увезе из Јужне Америке преко Хамбурга и Солуна? „Кад стиже оних пола тоне верника што нам је послао Педро?“ Одакле и како мисли да увезе владике и свештенство? Да их постави на основу јавног конкурса? Па ни судије које је тако поставио не желе да спроводе његове налоге усмерене против СПЦ и Светог Василија Острошког, зашто мисли да би нашао иоле озбиљне владике које би хтеле. А кловнове попут Мираша Дедеића и Лава Лајовића већ има и не вреде много.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *