Нови круг косовске преваре

Иду тешка економска времена у којима ће Србија поново бити изложена појачаним уценама Берлина и Брисела. ЕУ се љуља, али не одустаје од по нас неповољни начин решавања „косовског проблема“

Ових дана је прича о Заједници српских општина поново постала актуелна у ЕУ политичким структурама. Све гласнији су захтеви да она буде формирана, па и да добије већа овлашћења него што је предвиђено Бриселским споразумом. Све то после више година готово потпуног ћутања европских званичника због некоректног понашања Приштине. Да ли то значи да се сада нешто променило нама у корист? Можда ЕУ увиђа да слаби па мења однос према Србији како је не би изгубила?

ПОЛИЦИЈСКИ ТЕСТ Касније ћемо видети какав је одговор, а пре тога да се подсетимо недавне прошлости. Бриселски споразум, али и низ других уступака о питању Косова и Метохије, изнуђени су нам од стране Брисела, Берлина и других западних центара моћи. Сваки корак на путу ЕУ интеграција, па и долазак већих инвеститора из држава које Унију чине, морали смо да плаћамо косовско-метохијском монетом. ЕУ је, наводно, била статусно неутрална, али све њене водеће државе, изузев Шпаније, признале су сепаратистички акт Приштине. То је суштински дефинисало политику Брисела.
Из ње су произашли по нас негативни резултати. Штагод официјелна Србија причала, она је изгубила низ позиција на самом Косову. Кумулативни ефекат тога јасно смо видели током ванредног стања изазваног тзв. епидемијом ЦОВИД-19. Влада Србије и привремене институције у Приштини увеле су полицијски час у различито доба. То је била добра прилика да се тестира ко има премоћ на северу Косова. Која забрана кретања је примењивана? Нажалост – приштинска! Срби су могли лично да уважавају одлуке Београда, али полиција и многе друге институције поштовале су косовске одлуке.

[restrict]

БРИСЕЛСКА СКРИВАЛИЦА Бриселски споразум требало је да буде, или је тако представљан од стране актуелне власти, једна врста недореченог али функционалног компромиса. Носећи стуб му је била идеја да се омогући Србима да живе у својој реалности а Албанцима у својој. За нас би КиМ био део Србије, за њих независно, а међусобно би трговали и на друге начине сарађивали. Касније бисмо, када страсти спласну, већ видели како ћемо и шта ћемо. Што се тиче страног капитала западне провенијенције, он је после прихватања Споразума добио охрабрење да се у већој мери слива у Србију, што је између осталог допринело нашој каквој-таквој буџетској и привредној консолидацији.
Одмах је било неповољно то што су неке српске институције инкорпориране у косовски систем, али је то тумачено као да се чини у складу с Резолуцијом 1244. Она на Косову предвиђа јединствене привремене органе власти, од локалних до централних, с тим што би сви били под надзором страних протектора. Уз то, и предвиђени механизми управљања полицијом на северу КиМ, односно начин избора њеног руководства, те „гаранције“ да друге безбедносне снаге Косова (у којима су Албанци већина) неће долазити на север – указивали су да ако дође до несугласица, последњу реч ће ипак имати Срби на северу и Београд.
У прилог томе је ишла и чињеница да су многе институције директно остале под њиховом контролом, укључујући и снажну Цивилну заштиту. Када су албанске паравојне снаге 2011. покушале да успоставе присуство и на том делу наше територије, показало се да се ради о ефикасном оквиру за организовање његове одбране. У питању је била институција која је битно превазилазила класичне компетенције органа са којима је делила име. Окупљала је некадашње припаднике војних и полицијских снага Србије пореклом с Косова а била је финансирана и усмеравана из Београда.

УКИДАЊЕ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ Шта се дешавало у периоду после изворног Бриселског споразума из 2013? Србија је тихо дала нови пакет уступака којим је била обухваћена и Цивилна заштита. Она је укинута. И све се готово преко ноћи променило! Кривицом Београда нестао је кључни механизам самоодбране севера Косова. С друге стране, врло брзо се показало да гаранције ЕУ и НАТО-а мало значе. Не само што је редовни међународни надзор над приштинским институцијама готово нестао (што смо знали да се дешава и пре потписивања Бриселског споразума) већ је и албанским формацијама допуштено да по потреби упадају на север. Додуше, нису тамо остајале. Очито је на Западу процењено да је за то рано јер би принудило Србију на акцију, или ако се то не догоди, угрозило положај власти у Београду.
Поступајући као некада монголске хорде, приштински јуришници би муњевито упали на север, обавили посао, нпр. неког ухапсили, и повукли се. То је било довољно да демонстрирају снагу и покажу ко ако дође до несугласица између Срба и Албанаца, има потенцијал да наметне оно што жели. Београд би се љутио (позерски или стварно), али пошто би се мало тресла гора, увек би се на крају родио (српски) миш. Албанци би изгурали све што су у конкретном тренутку оперативно хтели.
Србија је, да и то не заборавимо, „одлучно“ померала своје полицијске и војне снаге ка административној линији, али пошто сви знамо да је с друге стране чека НАТО (небитно је колико је тренутно малобројан), унапред смо могли да претпоставимо да се ради о војнополитичком позоришту. Север Косова може да се брани само тамо, никако из остатка Србије! Капацитет за то смо имали, али смо га се одрекли. То је имало и додану симболичку поруку. Србима који раде, примера ради, у косовској полицији, послата је порука с које стране дува ветар. Уместо да север КиМ, без обзира на изворни Бриселски споразум, и даље буде корпус сепаратум који се много не осврће на Приштину, када је растурен српски формални и неформални систем за контролу тог дела Косова, он се претворио у објекат селективне приштинске власти.

КОСОВСКА ПАПАЗЈАНИЈА Тако је – без обзира што Србија и даље на КиМ има просветне, здравствене и неке друге институције – драстично измењен статус севера Косова. Респиратори су важни, али када причамо о односу снага на терену, доминантно је ко има оружје или је у организационом погледу спреман да га преко ноћи добије. Београд је, због ЕУ интеграција и добијања допуштења од Берлина да нешто више капитала потече ка нама, од сигурног направио вересију! Можда је од тога зависио раст стандарда грађана, те стабилност владајуће екипе, али је националним интересима причињена штета.
Да ли то значи и да је естаблишмент припремао ствари да се потпуно повучемо с Косова и Метохије? Одговор је ипак – не. Да је то била намера, Србија се не би борила за повлачење признања Косова, а доста је постигла на том плану. Ишингеров модел „нормализације“ односа, који је најважнији корак ка признању Косова, подразумева да то не чинимо, односно да се у сваком погледу, и без де јуре признања, према Приштини понашамо као да је државна престоница.
Србија је, као што смо видели, повукла низ дефетистичких потеза у вези с КиМ, али ипак није спровела спољнополитичку и сваку другу „нормализацију“ односа по рецепту који су понудили Немци. Направили смо умногоме отужну папазјанију, али не и целовиту конструкцију која би била платформа за решавање косовског проблема на начин који заговара Берлин. Власти у Београду су куповале за себе време и извесну корист за Србију, те су то на другој страни плаћале неприхватљивим уступцима, али су ипак гледале да ствари остану флуидне и погодне за неки договор у погодном моменту.

АХТИСАРИЈЕВА РЕПРИЗА Званична Србија се надала да ће давањем извесних уступака на терену (што је у иницијативном обиму вероватно било договорено да би СНС-у било омогућено да на власти смени истрошену западну узданицу ДС), па затим контрирањем на међународном плану и на друге начине (где је од кључног значаја руска и донекле кинеска подршка) – избоксовати оно што назива компромисом. То је за њу подела Косова са скромним претензијама Београда да нама буде враћен север Косова (уз неки вид посебног статуса наших кључних манастира) а заузврат да Србија прихвати независност остатка. Да ствари буду горе, помиње се и размена територија, што би значило да бисмо ми Албанцима препустили део општина Прешево и Бујановац (а како „обавештени“ тврде, заузврат је планирано да добијемо део Косовског Поморавља). То делује ужасно (јер се на „добош“ ставља цела Србија), али власт очито мисли да је тако нешто боље од „нормализације“ односа по немачком рецепту у садашњим међама Косова (што без размене територија свако мислим и ја, али не видим зашто бисмо ишта решавали с Косовом без самоопредељења Републике Српске).
Због рејтинга и суда историје, стиче се утисак да врх државе сматра да мора нешто да добије да би пристао на Ишингеров план. Ради се о његовом територијалном а не суштинском одбацивању. Несрећа сада званичног Београда (или, ако боље размисле, можда и срећа) јесте у томе што већина оних који на Западу креирају политику тако нешто не желе да прихвате. За њих је решење косовског питања већ у потпуности дефинисано и само је потребно да се Београд приволи да га прихвати и убеди Русију да се томе не противи.
Тако смо се поново вратили у садашњост, до ЕУ оживљавања приче о Заједници српских општина. Нема ту ничег новог, повољног за Србе. Нама се понавља да нема друге осим да без територијалних промена у потпуности прихватимо Ишингеров и Ахтисаријев план. То значи да прекинемо да лобирамо у прилог нових повлачења признања Косова и његовог чланства у међународним институцијама (укључујући и УН) и да на све друге начине почнемо да се према њему понашамо као да нам је суседна држава. Заузврат, биле би убрзане наше европске интеграције, повећана економска подршка, а ЗСО би добила додану аутономију (у оквиру тзв. косовске државе).

ОДГОВОР БЕОГРАДА? Судећи по реакцијама медија блиских нашим властима, оне за сада негативно реагују на такве предлоге. Делује да Београд не одустаје од поделе Косова (вероватно прихвата и размену) као услова за „нормализацију“. Али не заборавимо, у току је изборна кампања. Када она прође а економске невоље дођу – шта ће бити онда? Једни су параметри политичког опортунизма током изборне игре а други после ње!
ЕУ ће се суочити с озбиљном рецесијом проузрокованом непромишљеним начином борбе против вируса корона. Није реално да се због очекиваних кретања у Немачкој и другим чланицама ЕУ с којима смо привредно тесно повезани, али и домаћег паралисања економских активности током ванредног стања, и ми не суочимо с великим економским проблемима. То би било готово невероватно шта год власт тврдила.
Судећи по томе како спуштамо гард према Бриселу, тј. бучну критику због несолидарности током тзв. пандемије преко ноћи замењујемо већ излизаним причама о значају ЕУ и нашем опредељењу да постанемо њен део, очито наш естаблишмент зна како ствари стоје. Схвата и то да је немачка каса кључна за ублажавање предстојећих проблема. Колико год да ће и та земља имати тешкоћа, има и резерве које њој и онима којима је спремна да помогне могу да ублаже муке.

(БЕЗ)УСЛОВНА КАПИТУЛАЦИЈА Србија је 2013. имала празну касу, што је додатно неповољно могло да се одрази на и тако лоше животне услове становништва и опстанак тада још нове власти. Како би земља дошла до финансијског даха (а чини ми се и ради плаћања поменутих политичких „меница“), садашња власт је дала штетне уступке у вези с Косовом. Кренула је да се договара на начин који је могао да буде и неутралан, али је потом то брзо обесмислила и погоршала наше косовско-метохијске позиције. Онда је поново направила заокрет. Примакла је нашу косовску политику литици, али није допустила да се сурва у њу. Задржали смо се надомак ње, што западни партнери Београда нису очекивали.
Пошто је српско економско буре закрпљено (далеко од тога да је истински поправљено), Београд је почео да се копрца. Бунио се због поступака Приштине, на новим основама организовао је српску заједницу како би имала политички значај, деловао је релативно упорно против међународног прихватања Приштине као државног средишта (Унеско, Интерпол, нешто мање од 20 држава убеђено је да одустану од признања Косова). Званична Србија је потезима цикцак природе хтела да добије нешто и на самом косовском простору (а не само у вези с њим у свету). Међутим, у томе није успела.
Једино је, понављам, привремено зауставила потпуни суноврат. Али докле? Приближава се време када ће нам ресурси поново бити много мањи а помоћ потребнија. Опет, ЕУ већ прича о ЗСО у комбинацији са сада неувијеним захтевима да буде прихваћена независност Косова. То је благовремено истицање цене за помоћ! Уместо да садашња власт дочека тренутак када, као што је мислила, нешто може и да добије (уз много тога што даје), иде ка клизавом терену где ће јој тражити безусловну косовску капитулацију. Пошто многи политичари мисле пре свега о себи, над нама се надвија нова опасност.

БУЂЕЊЕ ЈАВНОСТИ Шта чинити? Правити се да се ништа не дешава и ићи даље? Бурно реаговати? Када причамо о официјелном нивоу, друго ћемо имати током кампање, а прво, прибојавам се, после ње. Зависно од димензија кризе с којом ћемо се суочити и обима неопходне помоћи да је превазиђемо, те алтернатива Западу да је реално добијемо – зависиће поступање Београда. Свакако покушаваће и даље да избегава да све да, али, не треба искључити ту могућност, ако види да економски пад узима маха, и с њим се тање потенцијали за сопствени лично-партијски опстанак, ко зна шта ће наш естаблишмент све бити спреман да уради.
Зато је сада, током кампање, потребно да се форсирано намеће косовска тематика. Не робујмо више ирационалним страховима од короне. Обавеза нам је да се окренемо Косову и другим националним питањима. То је посао српске патриотске јавности, јер опозиција великим делом бежи од националних тема и више од власти (Косово, РС, мигранти). Инсистирањем на свему томе колико-толико се обавезују и власт и опозиција. Сигурно ће реаговати и давати одређена обећања и тиме себи везивати руке.
Могу оне да се развежу, али то захтева време. Подигнут национални набој друштва не може баш преко ноћи да спласне. Потребно је време да се разним техникама манипулације друштво препарира, а треба имати у виду да су бирачи власти углавном национално оријентисани. Корисно је бити свестан и тога да колико год економска криза повећавала осетљивост власти на спољне притиске, толико увећава и њену рањивост у односу на потенцијалне унутрашње протесте. Постају много експлозивнији када се искомбинују националне и социјалне тешкоће!

ПОЗИТИВНА СТРАНА КРИЗЕ Национално оријентисани медији, појединци, невладине организације, покрети који су на политичкој сцени а нису укључени у велике позиционо-опозиционе игре, сада треба да траже од власти да поништи Бриселски споразум и успостави на северу Косова српску цивилну заштиту. Од опозиције такође треба захтевати да прихвати такав став. У свему томе треба бити гласан и доследан, како током предизборне кампање, тако и после ње.
Шта год да се деси на изборима, политичка сцена ће нам бити много турбулентнија него током претходних година, а онда, врло брзо, долазе и председнички избори. У таквим околностима, понављам, битно је енергично инсистирати на националним темама и у прилог њих анимирати јавност. Важно је да Косово политичарима буде битно у њиховим надметањима. Тада не могу да се тркају стазом поплочаном додворавањем западним центрима моћи, већ морају да иду линијом макар вербалног националног залагања.
Није то богзна шта, али је ипак нешто. Смањује се простор да пређемо црвену линију националне капитулације на Косову и другим важним пољима. Приближили смо јој се, али да бар политичка елита због свог интереса не пристане да је прекорачимо. Глобална кретања су, као што смо се у протеклим месецима уверили, врло непредвидљива и ко зна шта добро (а не само зло) по нас из њих може произаћи. Да бисмо то дочекали, битно је да сами не дигнемо руке од себе макар имали због тога и веће економске проблеме него да поклекнемо!

[/restrict]
РУСКИ ФАКТОР

Будимо свесни да Русија неће дићи руке од нас. Ни због традиционалног руско-српског пријатељства, ни због чисто својих интереса. Ових дана је било спекулација око изјаве амбасадора Руске Федерације у Србији Александра Боцан Харченка да је могуће доношење у СБ УН „нове резолуције која би заменила важећу Резолуцију 1244“. Међутим, неретко се „превиђа“ да је истакао да би то било само аминовање компромисног решења између Београда и Приштине, тј. да је потребно да оно буде утврђено у УН а не на неком другом месту.
Русија је више пута истакла да се неће противити решењима за које Србија процени да јој одговарају. То је потврдио и Александар Боцан Харченко речима: „Актуелност идеје ’поделе Косова’ могу да процене само Београд и Приштина. Одржив расплет косовског питања остварив је само као резултат узимања у обзир избалансираних узајамних интереса.“ Укратко, Русија ће нас подржати ако дођемо до колико-толико прихватљивог концепта поделе Косова, али не помиње некакву размену територија.
Да и не говоримо о „нормализацији“ односа на темељу тога да ми прихватамо сецесију а добијамо аутономију унутар Косова. Нема те власти која би, а верујем да исто важи за размену територија, уверила српски народ да то мирно прихвати. Можда би уз изазивање унутрашњег хаоса могла да му то намеће, али ништа више од тога, а Москва, сигуран сам у то, не би подржала нешто што изазива огромну буру у Србији. Русија је уз Србију, а не уз било коју власт понаособ (коју би својим утицајем на јавност и те како могла да угрози ако би то хтела). Она поштује оне који воде нашу земљу, али то не би наставила да чини ако би власт тотално погазила српске интересе. Следећи корак би онда био улазак у НАТО и окретање против Русије. Свако ко схвата (гео)политичку логику око тога нема дилему. Зар ико онда може и да помисли да Кремљ то не разуме?

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog

    NOVI KRUG KOSOVSKE PREVARE -Zašto samo kosovske kada je bilo prevare više faktora naširoko i nadugačko (udružen prevarantski poduhvat).
    ZAJEDNICA SRPSKIH OPŠTINA ponovo postala aktuelna – da se formira, kao nije formirana, neka bude tako, ali zašto nije data stručna analiza preko skupštinske debate da vidi narod šta jeste šta nije? Briselskim pregovorima od 2015. god. rečeno je da su pregovori o ZSO bili vrlo uspešni: Marko Djurić je rekao da je Srbija pobedila sa 5:0. Pričali su naši pregovarači da je samo ostalo da Srbija i Kosovo izrade STATUT o radu ZSO, nakon toga sledi pravnoobavezujući sveobuhvatni sporazum o normalzaciji (očigledno za ulazak Kosova u UN, Unesko, Interpol…). Dugo se čekalo na statut, Srbja je govorila da će ns kraju morati sama da izradidi statut… odustala – zašto? Predlagali su EU faktori da KS i SRB posebno izrade statute i usaglase ih u EU… od toga ništa nije bilo. Posebno se prikrivao status ZSO po Brisel. sporazumu: ZSO upravlja po zakonima i ustavu kosova, nema izvršna ovlašćenja, ima status kao i sve kosovske opštine kako je predvidjeno BS. Nakon svega toga Kosovo kontinuirano učvršćuje svoje državne institucije i državni integritet i suverenitet. Na primer, srušili su do temelja betonski bezbednosni zaštitni zid kod mosta na srpskoj strani Severne Mitrovice (služio srbima kao zaštita od napada i upada šiptarskih separatista-terorista). Srbija ništa nije uradila da to spreči, iako po Briselskom sporazumu ZSO ima nadležnosti da uredjuje ruralna i urbana područja na svom terenu – severu Kosova?

    Od 2015. do 2018. god AV je stalno govorio da Kosovo neće da da srbima Zajednicu srpskih opština. Da li je to bio alibi-dogovor sa Tačijem da se čeka do finalizacije BS – da tada Tači nagovesti da će dati srbima ZSO – da se proglasi KOMPROMISNO REŠENJE za normalizaciju odnosa (da KS udje u UN), i završi kosovsko pitanje? I od toga se odustalo, nako čega je AV pozvao na RAZGRANIČENJE kao kompromisno rešenje, neprecizirajući kakvo rešenje (to je bilo zamka da Srbija prihvati razgraničenje – naravno po Briselskom sporazumu: Integrisanoj administrativnoj liniji u carinsku državnu granicu): Da li razgraničenje izmedju Srbije i Kosova, ili izmedju Srba i Albanaca na Kosovu? I taj predlog je propao, pa se predlagala KOREKCIJA granice, RAZMENA teritorije (srpsko za srpsko) itd.?
    Danas neki faktori opet aktueliziraju pravosnažnost Zajednice srpskih opština kao kompromis, jer se to čini kao najbolja varijanta – pošto su AV i Tači dobili preporuke-ovlašćenje od -da samiSAD.EU i Rusije da sami pronadju kompromis i reše Kosovo… koje su ga jednom rešili veleizdajničkim Briselsim sporazumom 2013. – da se otme-preda Kosovo? STOP Briselskom sporazumu!!! …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *