Немачко портретисање Његоша

Краљ као претходница и преломна тачка: Тек с доласком прве крунисане главе на Цетиње (1838), саксонског краља Фридриха Аугуста Другог, кренули су немачки ходочасници од имена и формата у Његошеву Црну Гору о којој се у Немачкој (и на Западу) писало пре тога углавном ружно и злобно, а мало или нимало о њој знало

Била је то посета којој се, с разлогом, веома, радовао. А радовао се, у страшној подловћенској осами, он „пустињак цетињски“ сваком госту из „великог света“. А овај је био посебан и чинио је заиста велику (по)част (пре)младом господару једне мале земље о којој се у том великом, западном свету веома мало (готово ништа) знало.
И то мало било је најчешће сплет погрешних представа, заблуда и, неретко, злурадости. Оне су, те заблуде, проистицале из чињенице да је већина европских дипломата, истраживача и новинара, констатовао је, не без горчине, тих година Вук Караџић, „боље знала шта се догађа на Еуфрату и Нилу, него у Црној Гори и Херцеговини“.
Српски народ у Црној Гори (а другог и друкчијег у то време тамо и није било) представљан је као „варварски, суров, осветољубив и крвожедан“, као народ који „мрзи све што је страно“ а сваког странца „сматра шпијуном“.

Радикалан заокрет

А посета о којој је овде реч учинила је, бар у једном, радикалан заокрет и велики прелом: чињеница да је први пут на Цетиње, у госте Његошу, крочила (31. мај 1838) једна крунисана глава, краљ Саксоније Фридрих Аугуст Други, имала је снажан одјек у немачкој, али и у (широј) европској јавности.
И краљ и владика, који је високог госта дочекао као световни господар „независне и слободне земље“, на црногорском тлу, а не у Котору (како је предлагано и тражено) који се налазио под аустријском управом, били су веома задовољни овим сусретом. Краљ нескривено импресиониран домаћином, поклонио је Његошу велики, краљевски прстен с бриљантима. Домаћин је узвратио песмом (одом) сроченом у част госта, која је хитро преведена на немачки и, такође, брзо одштампана у (новој) цетињској штампарији.

Сведочанство страственог ботаничара

О посети саксонског краља Његошу остало је драгоцено и исцрпно сведочанство: страственог ботаничара, краља, на путовању по Истри и Далмацији, а потом на Цетиње пратио је тада чувени италијански ботаничар и фармацеут Бартоломео Бјазолето, који је о том путовању написао књигу.
Бјазолетов путопис објављен је касније, 1842, на немачком и доста је утицао, како ће се испоставити, на промену представе о Црној Гори у тамошњем јавном мњењу. Тај рукопис ће бити, уз књигу Вука Караџића о Црној Гори и Црногорцима, коју је штампао 1837. познати немачки издавач Кота, драгоцена литература за касније немачке ходочаснике које је Његош магнетски привлачио.
Иако је добила велики публицитет, посета саксонског краља Цетињу није у немачкој штампи изменила суморну представу о Црној Гори. Појачала је само, и умножила, раније заблуде. И додала нове злурадости, чији нас мутни талог, с времена на време, кад год немачки резони и интереси крену „другим током“, изнова (понекад до чистог расизма) запљусне.
Драстичан пример је злокобна 1999, време кад су немачки медији „штампали бомбе“: наслов текста у „Дојче велеу“ о писању немачке штампе непосредно пред бомбардовање Савезне Републике Југославије, који је у централи немачког јавног сервиса изазвао, накнадно, велику узбуну.

Узалудни демантији

Гневан због злурадих текстова, пуних фактографских грешака и нетачности, Његош је покушао да нешто учини. Узалуд. Исправке које је послао редакцијама немачких новина нико није објавио. Та посета је, ипак, отворила „капију“ кроз коју ће касније, к њему стизати немачки гости од угледа и формата. И оставити читаву (малу) библиотеку сведочанстава о генијалном песнику и његовој Црној Гори. Овога пута веома сериозних, из „прве руке“.
Један део тих сведочанстава, неспорне историографске (нека и уочљиве литерарне) вредности, преведен је и објављен код нас (највише заслугом подгоричког издавача „Цид“ и преводима познатог преводиоца, германисте и новосадског универзитетског професора, рано почившег Томислава Бекића), док неки још чекају свог преводиоца и издавача.
Први је, од Немаца, „пробио лед“, упуштајући се у авантуру коју су дотад (а и потом) представници аустријских власти – а они су господарили целим приморјем, укључујући и оно данас црногорско – сматрали „веома ризичном“ и пустоловном, књижевник Хајнрих Штиглиц (1801–1849). Необична личност, али о његовој, овлашној, биографији нешто касније.

С Вуком Караџићем на пароброду

Њега је следио (1841) пасионирани и познати немачки ботаничар Вилхелм Ебел.
Нашао се, непланирано, на пароброду, а потом и на Цетињу, с Вуком Караџићем. Вук ће му на немачки превести текст из пасоша који му је, да би могао да се креће по Црној Гори, издао и потписао Његош:
Власник овог пасоша је Вилхелм Ебел, родом из Пруске. Он путује по Црној Гори и Брдима личним послом, па му се дозвољава да крене на тај пут. Правитељство Црне Горе и Брда моли мјесне власти да посједнику ове исправе дозволи слободан пролаз као и да му у случају невоље пруже неопходну помоћ и заштиту, уз увјеравање да ће се и друга страна одлично понашати. Цетиње 16. (по старом) маја 1841. Владика Црне Горе. И потпис (ручно): П. П. Његош.
Хајних Штиглиц је, очигледно, пре одласка на пут, био добро „опремљен“ литературом о историји Црне Горе и Црногорцима. Читао је оно што су написали Леополд Ранке и Вук Караџић. С Вуком се непосредно консултовао, и дописивао, изражавајући му јавну захвалност у веома занимљивој књизи коју ће под насловом „Посета Црној Гори“ објавити 1841.

Значајно сведочанство

На ту књигу је нашој јавности скренуо пажњу у „Српском књижевном гласнику“ („Хајнрих Штиглиц код Његоша“) још 1925. историчар Владимир Ћоровић, али је до њеног објављивања на српском дошло тек 2004. године. Ћоровић је констатовао да је реч о „значајном сведочанству о Петру Петровићу Његошу“.
Она јесте то, али и знатно више од тога. То је, у исто време, хроника црногорске историје у непрестаном грчу отимања слободе, увек угрожаване, превасходно од љутих непријатеља, Турака, али повремено и од Млетака, Француза и Аустријанаца. Она садржи и лична сведочења и описе људи, пејзажа и обичаја, с наглашеним литерарним даром. И политичке коментаре – из визира једног Немца.
Готово сви немачки ходочасници који су следили Штиглица, „позајмљивали“ су, неко мање, неко читаве пасаже из његове књиге, о црногорском ратништву (од малих ногу), непрестаним биткама с Турцима, одсецању њихових глава, као одмазди (јер су они с тим започели), крвној освети и Његошевим напорима да тим пресече с једним и другим, о црногорским обичајима и црногорским врлетним и опасним беспућима.

Сусрет с владиком

Штиглиц је стигао у Црну Гору, као и сви њени потоњи гости, кроз „которска врата“, захваљујући чињеници да је 1838. први пут отворена паробродска линија од Трста до Котора. Предао је владичином секретару писмо, препоруку, „Његовом Пресветлом Височанству, књазу Црне Горе и Брда, Петру Петровићу Његошу“.
Владика га је примио после „богате вечере, припремљене по правилима француске кухиње“ (кувар из Падове) у дневној соби његовог двора. Због зидова који су били украшени (заплењеним) сабљама, кубурама и пушкама, деловала му је више на „с укусом уређене ратничке одаје него седишта једног духовног кнеза“.
Кад сам ушао, пише Штиглиц, са дивана је „устала једна висока појава у дугачком кафтану“, какву до тада није видео. Пружио му је руку и уз „дубоко акцентовано (на француском) „Добро ми дошли, господине докторе“ (Штиглиц је студирао филозофију код, између осталих, Хегела и потом докторирао), па се гост за тренутак нашао у недоумици да ли заиста стоји „пред поглаваром Црногораца“ или се налази у предворју „неког модерног салона“.

Глава Зевса

Следи опаска: „Владика је, без даљег, могао да наступи у сваком париском салону.“ А онда портретисање (прво, непосредно у немачкој литератури): Његошева глава, античка, „стварно лепа“, црте лица у „правој сразмери с његовим необично високим стасом“, „зраче достојанством и пријатном љубазношћу“, истовремено, као да су „спремне и за рат и за мир“. Владичина глава дојмила се госту као „глава Зевса, који држи у руци муњу“, и са „висина Олимпа дели благо земљи која му је поверена“.
Његошеве очи: паметне, продорне, које би „мање наклоњен критичар“ означио „као препредене“, дају овим, по „природи мирним цртама“, „топлину и живахност“. Његово „мирно, сигурно држање“ улива веће „поштовање него што би се сматрало обавезним према једном двадесетогодишњем човеку“.
Владика је започео разговор, кад је чуо да је гост дуго живео у Берлину, похвалом Прусима: Црногорци воле Прусе, рекао је, јер Црногорци „воле и цијене храбре људе“. Госту је то „издвајање“ из немачке целине „мало засметало“, па је узвратио „одлучним тоном“: „нека се та благонаклоност (Његошева) протегне на целу Немачку“, јер су „сви Немци одиста часни и храбри људи“. Учинило му се да се та интервенција допала домаћину, па га је од тада (Штиглица) називао „својим немачким гостом“.

Весео, слободољубив народ

Разговор је текао опуштено, што није ишло „науштрб поштовања које иде уз његов положај“. Скренуо је на опште друштвене теме, па се дотакао и „модерног салонског живота“, који је Његош, примећује Штиглиц, добро упознао, захваљујући „изоштреној моћи запажања“, у Бечу, Трсту и Петербургу. Рекао је да му смета церемонијалност и извештаченост, која „убија сваку ведрину“ и пригушује „отворену друштвеност“.
Дотакли су се и, на „шлагворт“ госта, појма и питања среће. Срећа је више резултат него премиса у „великој животној игри“, приметио је Владика, уз објашњење да људи којима нешто не пође за руком, услед њихове неспособности и кратковидости, правдају то помањкањем среће, поентирајући: „Знање и снага привлаче божанство које окреће леђа ономе ко је колебљив и слаб.“
Док су (угодно) разговарали, напољу су се „усред веселе песме, зачули пуцњи“. Ово је „весео народ, задовољан малим и увек расположен“, објаснио је домаћин госту и додао да то расположење долази од „једноставног живота и здравог ваздуха у нашим брдима“. У иностранству, наставио је, људи имају „чудне представе о нама, зар не?“. А ви сте већ видели ту „једноставну, природну дјецу, навиклу на слободу коју су сами изборили љубоморно је чувајући. Сви би они прије дали и последњу кап своје крви него што би допустили да гробови њихових очева поново доспију под туђинску власт. Тако тврдоглави, сулуди и дивљачни, какво о њима влада мишљење, они нијесу“.

Похвале Ранкеу и Караџићу

Његош се осврнуо на неке ствари које су објављиване о Црној Гори и госту се учинило „да му (при томе) није остао непознат ниједан иоле, по свом садржају и карактеру, значајан спис“. Изразио се нарочито похвално о ономе што су, на историјски објективан начин, рекли Ранке и Караџић. За овог другог, Караџића, констатовао је да „никад није одустао од строге истине“ ставивши му „неке узгредне примедбе“.
У разговору који је трајао „до иза поноћи“, током којег су у више наврата из једне „згодне кутије вађене хавана – цигаре најбољег квалитета“, Штиглицов „узвишени домаћин“ се „живо интересова“ за најновији развој у „духовном и политичком животу на Западу“. Схватио је, на основу његових бројних питања, колико се, овде, у Црној Гори води рачуна о томе „шта се дешава иза брда“.

Праисконска русофобија

На „дневни ред“ су, у једном тренутку, кад је реч о односима између Истока и Запада, дошле (увек осетљиве) политичке теме. Гост је изразио уверење да се, кад је реч о симпатијама и антипатијама, народи једне вероисповести привлаче. Владика је „благо одбацио“ то становиште: „Природну спону међу њима чини племенско сродство.“
Аха, закључио је гост, дакако у себи, ту смо. Неки унутрашњи глас му је „шапнуо“ да је ту посреди нешто од сна о „великом словенском савезу!“ Његов поглед усмерио се „и нехотице“ према слици која је висила изнад владичине главе (био је то портрет руског цара) и наједном је севнула у њему нека „загонетна бременита будућност“ и дубоко му се у душу увукли „далеки бојни покличи“.
Праисконска, никад угасла русофобија Запада. Штиглиц упозорава на везе Петербурга и Цетиња и учестале „полузваничне посете оданде“, закључујући да оне имају далекосежнији и дубљи значај“. Сматра да је све то усмерено на помоћ Русије православној цркви која „иначе преовлађује (и) у Приморју, (да се) прибави искључива и општа важност“ – још једна константа у сумњичењу руских веза – јер, страхује Штиглиц, ако се ствари буду тако даље одвијале, „ускоро би се на Цетињу могла утаборити руска војска“. Мало њих, наставља Штиглиц, мисли да владичине поступке (према Русији и с Русима) мотивише „унутрашњи порив“ и жеља да „уздигне и пробуди поверени му народ“. Већина сматра да је његов (владичин) поступак „лудо смео и младалачки дрзак“.

Без надахнућа

И поред тих политичких „излета“ и коментара (и упркос њима), у којима се (ондашња) Црна Гора (не садашњи Монтенегро) „денуцира као истурена руска претходница“ (Олга Елермајер Животић), добри познаваоци немачко-српских веза и односа Хајнриху Штиглицу придају посебан значај. Не само као првом ходочаснику с немачке стране, који је изворно и непосредно „портретисао“ Његоша и његову Црну Гору, него и као аутору високих литерарних квалитета и акрибичности.
Реч је о, у његово време, истакнутом писцу, романтичару, који је припадао соју песника који су веровали у узвишено надахнуће као искључиви услов стварања. Био је убеђен, кажу његови биографи, (без реалног покрића) да је велики песник, али да му средина и прилике у којима живи не пружају неопходно надахнуће. Да би му приуштила надахнуће, примећује његов преводилац на српски, професор Томислав Бекић, његова жена Шарлота Вилхафт (фанатична романтичарка, такође) извршила је самоубиство. Рачунала је да ће бол (за њом) учинити своје. Није помогло. Штиглиц је после тога дефинитивно заћутао као песник и окренуо се прози…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *