Коме смета Резолуција 1244?

Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије

Неспорно је да је Резолуција СБ УН 1244 општеобавезујући правни докуменат најважнијег органа светске организације највишег ранга у хијерархији међународних правних аката. Какав је карактер, и каква је снага резолуција СБ УН уопште, осетили смо на сопственој кожи толико пута током југословенске кризе, посебно током санкција, затварања међународних форума, противуставних хапшења и предаја државних и војних руководилаца Хашком трибуналу и у другим приликама. Светски моћници су нас непрекидно подсећали да се ради о међународно-правним обавезама које морамо беспоговорно поштовати и извршавати. Потом смо то исто и сами објашњавали сопственој јавности – јер смо озбиљна држава и, као таква, морамо извршавати све међународно правне обавезе. То је услов да нас „међународна заједница“ (читај: ЕУ и НАТО) поштује, да рачуна да водимо одговорну и предвидиву политику.

ИЗВОРИ ПРАВА У тој одговорности било је, дакако, и претеривања, те смо тако аутоматски давали предност свим међународним одлукама и нормама у односу на наше законе, па чак и у односу на наш устав што, управо код озбиљних држава, није случај. Некада смо договоре потписиване под окриљем (читај: ултиматумом) ЕУ најпре проглашавали за политичке, а потом, уз мању задршку, за међународно-правна документа и, што би правници рекли, за изворе унутрашњег права. И једно и друго због тренутних целисходности, најмање због кохерентности правног система. Као да рачунамо, људи су заузети егзистенцијалним питањима, многи су незаинтересовани, неће приметити све те недоследности и преокрете. А и ако примете, наша јавност нам неће замерити, а наши западни партнери ће бити задовољни. Уосталом, народ нам је дао мандат и не морамо се обазирати на то шта мисли о појединим потезима и одлукама, ма којег значаја биле. Објаснићемо да је све што предузимамо, што потписујемо, део наше непоколебљиве борбе да управо народу буде боље, да боље живи. Ако би било нејасноћа, објаснићемо и шта је бољи живот.

ЦИЉЕВИ ЗАПАДНИХ ПАРТНЕРА СРЈ и Србија су ефикасно и ревносно извршиле све своје обавезе утврђене Резолуцијом СБ УН 1244. Када су наши западни партнери довољно искористили Резолуцију 1244 за задовољење својих геополитичких интереса – а то су окупација Косова и Метохије, потпуно повлачење српских институција, устоличење терористичких и криминалних лидера у Приштини и проглашење криминалне творевине за државу – њихов интерес за извршавање неизвршених делова Резолуције 1244 не само да је ослабио већ је сам Запад блокирао даље спровођење неизвршених а правно општеобавезујућих одредаба. Зашто? Зато што би њихово извршавање значило признавање државних и националних права и интереса Србије и српског народа, а суштински циљеви наших западних партнера били су и остали – мања, слабија и покорена Србија, преузимање њене економије, природних ресурса и финансијског тржишта, и расцепкана српска нација до стања да не може бити самостални политички фактор.
Зашто? Зато што је српски народ у дугој и турбулентној историји Европе профилисан као самостална, независна и достојанствена и несаломива нација која је, полазећи од историјских искустава, свог геополитичког положаја и својих културно-духовних корена увек тежила и успевала да одржава и учвршћује присне, савезничке и братске односе с руским народом и Русијом. Управо је то сметало и смета нашим западним партнерима, најпре онима који су носиоци концепта европске и глобалне доминације, посебно њиховој стратегији продора на Исток, разбијања и потчињавања Русије и Кине.

ПОЛИТИКА СВРШЕНИХ ЧИНОВА Наши западни партнери, који су 10. јуна 1999. били део глобалног консензуса којим је усвојена Резолуција 1244 и окончан први рат на европском тлу после Другог светског рата, једнострано су, у тренутку када им је то одговарало, заледили њену даљу целовиту примену и кренули с политиком свршених чинова до једностраног проглашења отцепљења 2008. Они су тиме једнострано заледили и мировни процес који је требало да, преговорима под окриљем СБ УН и у оквирима Резолуције 1244, доведе до мирног, праведног и одрживог решења за коначни статус покрајине Косово и Метохија. Глобалним консензусом, тај статус је оквирно дефинисан као широка аутономија, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне наследнице.
Уместо да држи иницијативу захтевима за доследно и целовито спровођење Резолуције 1244, Србија је подлегла притисцима удаљујући се од права, Повеље УН, Финалног документа ОЕБС-а и одлука СБ УН и препустила се арбитрарном преговарачком процесу. Ствари су отишле толико далеко да је Србији набијен комплекс одговорности за замрзнути конфликт, све до преговарачког поглавља 35 које практично инаугурише тезу да се замрзнути конфликт може превазићи једино када Србија потпуно нормализује своје односе с тзв. Косовом. Да призна да је нормално то што јој је силом, неправом, неморалом и махинацијама отет део државне територије, и то онај у коме се налазе корени њеног националног, културног и духовног идентитета.

ПОВРАТАК ПРОТЕРАНИХ Оперативна одредба тачке 9 ц. Резолуције 1244, којом је предвиђено слободно и безбедно враћање свих избеглица и расељених лица, одавно је врло ефикасно извршена када је реч о враћању Албанаца (на страну ко их је, како и зашто протерао), док у односу на протеране Србе и друге неалбанце не само да није извршена већ су они, у време мандата УНМИК-а и КФОР-а, масовно протеривани, а ни после 21 годину није им допуштен повратак у њихове домове и на имања! Да апсурд буде већи, нема видљивог напора с наше стране према нашим западним партнерима да протераним Србима омогуће исто што и Албанцима. О чему то говори? Да ли смо прихватили оцену западних партнера да су Срби и Србија криви за све, па и за тероризам и сепаратизам тзв. ОВК, за илегалну и злочиначку агресију НАТО-а 1999, за антисрпске погроме и етничко чишћење, за трговину људским органима и чиме све не, што је утврдио Дик Марти а верификовала ПССЕ?!
У наступу искрености, поједини западни саговорници полугласно говоре – етничко чишћење није допустиво, али понекад може бити политички целисходно! Да ли смо се и с тим антисрпским мутацијама универзалних цивилизацијских норми помирили, и за које добро? Хоћемо ли и однос западних партнера према неотуђивом праву 230.000 Срба и других неалбанаца на слободан и безбедан повратак у њихове домове и на њихова имања узети у обзир и када говоримо да се Срби и Србија високо поштују? Да ли разумемо да игнорантски однос западних партнера према праву протераних Срба није никакво споредно питање, или изузетак него израз њиховог суштинског односа према српском народу као старој, европској конститутивној нацији? Део тог односа је и однос према обесправљеним целинама српског народа у Црној Гори, Хрватској, као и однос према Републици Српској.

ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА Има, разуме се, и других делова Резолуције 1244 који се тичу виталних интереса Србије а који нису извршени нити испоштовани. Суштинско је питање нашег односа према оним одредбама Резолуције које афирмишу суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно Србије као њене правне следбенице, а које, на другој страни, за Косово (и Метохију) не предвиђају ништа више, ништа друго, осим широку (суштинску) аутономију. Није видљиво, није присутно да ми ова питања покрећемо, нити је јасно зашто то не чинимо. Може ли вечити одговор бити – зато што је неко грешио онда када је преговоре селио из УН у ЕУ, онда када је постављао погрешна питања Суду правде, онда… Грешке су несумњиве. Али грешке морамо исправљати, а нарочито не смемо чинити нове.
Потребно је да почнемо да верујемо да се бар неке од наших грешака могу исправити, поготову онда када су наши напори, очекивања и захтеви у складу са универзалним принципима, цивилизацијским вредностима и новим реалностима. Такве су грешке, на пример, досадашње удаљавање од Резолуције 1244, превасходно индиферентност према праву Србије да захтева њену пуну примену и извршавање свих одредаба од интереса за Србију. Још је већа грешка јавно ламентирање да Резолуција 1244 није добра за Србију, што је равно саморањавању и помагању Приштини и њеним досадашњим или доскорашњим покровитељима. Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије. Отуда сви притисци, уцене, подметања па и понека понижавајућа понуда Србији да призна илегално отцепљење, да потпише тај тзв. „свеобухватни, правнообавезујући документ“. Да призна да је крива, што својевремено антологијски овековечи покојни песник Добрица Ерић.
И прихватање фамозног поглавља 35 грешка је која се може исправити. Ради се о једностраној листи од више страница ултимативних захтева Србији који су правно неутемељени, једнострани и понижавајући. Слични захтеви нису никада постављани ниједној земљи кандидату, па зато имају дискриминаторски карактер. Најзад, такви захтеви су постављени у сасвим другачијим околностима од садашњих, и под низом bona fides претпоставки које се нису оствариле због помањкања одговорности других, за шта Србија не сноси одговорност.

НОВА РЕЗОЛУЦИЈА Ових дана угледни српски лист објавио је на својој првој страници наслов да „Резолуцију 1244 треба заменити новом“. Остављен је утисак као да је доношење нове резолуције Савета безбедности наједном постало актуелно питање, као да замена предстоји у скорије време. То, по мишљењу аутора ових редова, није реална порука, ни претпоставка. Нова резолуција СБ УН имала би изгледа и смисла у два случаја. Први, уколико би за Србију била повољнија од Резолуције 1244, и други, уколико би решила питање статуса покрајине Косово и Метохије у складу с Резолуцијом 1244. Прва није реална зато што још увек довољно утицајних земаља чланица УН није повукло своја исхитрена признања илегалног отцепљења; то нису учиниле ни неке чланице ЕУ и НАТО-а које би у догледно време могле да повуку такве потезе, посебно имајући у виду да признање илегалног чина штети њиховим државним и националним интересима и да је учињено под притиском Била Клинтона, Тонија Блера и Мадлен Олбрајт. Друга није реална зато што преговори о статусу као централној, суштинској теми нису ни отпочели, и што се мора претпоставити да ће бити врло сложени и дуготрајни.
Постоји и трећа претпоставка, спекулативне природе, а то је да ће Србија „лећи на руду“ тако што ће прихватити трговину – признати тзв. Косово, тако што ће прихватити његово чланство у УН, ОЕБС-у, СЕ и у све друге међународне организације, у замену за размену територија по формули „моје за моје“, статус српских манастира и обећање чланства у ЕУ, кад за то испуни услове.
Тешко је претпоставити да би СБ постигао консензус о таквом „дилу“ који би значио редукцију и ревизију постојеће одлуке, независно од тога ко би био иницијатор, или спонзор такве одлуке. За неке чланице то би било неприхватљиво с принципијелног становишта, за друге би значило даље нагризање ауторитета СБ и правне сигурности, за треће охрабривање сепаратизма с којим су суочене на сопственим територијама. Суштински, то би ишло у прилог геополитике хегемонизма носилаца униполарног поретка који је практично део историје. Истовремено, на Балкану то би значило заоштравање конфликтног потенцијала, а не корак ка миру. Приче о инвестицијама, заједничком напретку, повезивању, бољем животу и сличним, чак и писаним обећањима, ни раније нису биле реалне. С наступом економско-финансијског цунамија после пандемије ЦОВИД-19 биће још и мање, ако не и пука пропаганда. О томе на свој начин говори и чињеница да 21 годину после усвајања Резолуције СБ 1244 није извршена њена одредба о обавези међународне заједнице (ЕУ) о економској обнови и реконструкцији региона.
Грешка је и то што се резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ и негативном мишљењу Међународног суда правде у јавном третирању приписују својства која та документа немају. Наиме, то су, правно посматрано, само саветодавна, дакле, правно необавезујућа документа која имају своју вредност, али углавном саветодавну и политичку. Она се не могу поредити, поготову надредити (са) одредбама Резолуције 1244 која је правно општеобавезујући документ. Такав однос политичких структура може се и мора променити јер је јасно да не можемо наставити да радимо у корист сопствене штете, да преувеличавамо препреке, а умањујемо вредност или сасвим одбацујемо аргументе у прилог одбрани наших легитимних и легалних интереса.
За то су потребни политичка храброст, визија и савезници. Ако смо тога свесни, имаћемо их. Апсолутизација старих шаблона, формата и аргумената које је време превазишло, исказивање храбрости у саглашавању с геополитиком и интересима оних који су нас разарали, умишљајно тровали и убијали свих 90-их година прошлог века данас би били показатељ дезоријентисаности и фаталног анахронизма. Временска дистанца која нас дели од тог периода није тако дуга, али глобалне промене никада нису биле дубље и судбоносније. Можда су и зато тешко схватљиве.

2 коментара

  1. Odličan tekst Ž.Jovanovića. Zašto baš sada na ovu temu, je drugo pitanje. Ono što je meni, pored ostalog, privuklo pažnju je konstatacija (Srbija je) „увек тежила и успевала да одржава и учвршћује присне, савезничке и братске односе с руским народом и Русијом“. Bilo bi bespredmetno ulaziti u „polemiku“ sa ovom konstatacijom. Pretpostavljam da, kada je reč o čitaocima, „svi sve znaju“ , pa ću otuda biti koncizan. Posebno se u komentarima oslanjam na zvanične sajtove glavnih aktera, u ovom slučaju dva predsednika. Na sajtu našeg predsednika akcenat ovog razgovora je:
    – Vučić je razgovarao danas telefonom; izrazio saosećanje zbog žrtava Kovid-19, Srbija je spremna da, ukoliko je potrebno i u okviru svojih mogućnosti, pruži pomoć Rusiji u borbi protiv ove zarazne bolesti, zahvalio predsedniku Putinu što je iskazanom brigom za našu zemlju i slanjem medicinske pomoći potvrdio izvanredne strateške odnose Srbije i Rusije, obavestio sagovornika da je doneo odluku da, uz saglasnost ruske strane, odlikuje pripadnike tima Oružanih snaga Ruske Federacije; obavestio o svim događajima u regionu – od situacije na Kosovu i Metohiji do progona sveštenstva Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori; razgovarali i o unutrašnjem oslikavanju Hrama Svetog Save u Beogradu; izrazili očekivanje da će okolnosti uskoro dozvoliti razmenu poseta na visokom nivou i nastavak ranije planiranih međudržavnih kontakata. Na zvaničnom sajtu predsednika Rusije, akcenat je na sledećem: telefonski razgovor obavljen na inicijativu srpske strane; razmenjeni su topli pozdravi u vezi 75 godišnjice Pobede nad fašizmom; razmotrena je problematika borbe sa pandemijom korona virusa, Vučić je izrazio iskrenu zahvalnost odredu Ministarstva odbrane Rusije, koji je završio svoju humanitarnu misiju; izražena je obostrana opredeljenost za dalje jačanje rusko-srpskog strateškog partnerstva i svestrane saradnje; i dalje podržavati regularni dijalog.
    Jasno je da Srbija i Rusija imaju svoje posebne interese. Akcenat ovih saopštenja na to ukazuje. Posebno potreba i tajmng. Međutim, utisak je da je Rezolucija 1244, odnosno gledanje dve strane na tu Rezoluciju, „zasmetala“ savezničkim odnosima. A ta Rezolucija ima danas i širu konotaciju.

  2. unutrašnji dijalog

    Odličan-objektivan članak uvaženog Živadina Jovanovića. On je bio jedini od političara Miloševićevog režima koji je bio i držao govor na zadnjem mitingu na Trgu republike (prisustvovao sam i ja) – da se zaustavi isporuka Miloševića Haškom tribunalu: široke kolone naroda od Trga republike do Saveznog izvršnog veće na Novom Beogradu – nisu uspele da zaustave Miloševića (iz dvorišta Izvršnog veća helikopterom preko Bosne Milošević prebačen u Hag).

    O temama u članku sam imao dosta toga da kažem ali… sada u najkraćem, citiram uvodni deo članka: R-1244 – bedem odbrane od secesionizma, eksremizma, intervencionizma… što ni najjaće sile ne mogu sprovesti bez pristana Srbije? Ako je tako… vidi se da nije (kontradiktorne aktivnosti…):

    Briselski sporazum – medjunarodni akt srpske i albanske strane (Srbije i Kosova) – koji odredbama odredjuje status Kosova (ali se o tome ne govori-prećutkuje do konačne finalizacije sporazuma (rekao bih – gubitka-predaje KiM) – je kontradiktoran Rezoluciji 1244? Na terenu na Kosovu vidimo da r-1244 nema nikakav uticaj – sve političke aktivnosti se odvijaju po Briselskom sporazumu (koji do danas nije dostavljen Narodnoj skupštini na debatu-rspravu, i referendum). Mi gradjani Srbije opravdano se pitamo da li je R-1244 na snagu, ili A/A arhiviran, samo služi za zamajavanje srpskog naroda. Na takav prigovor upućuje i stav velikih sila sa Rusijom i Putinom na čelu – koji su se politički složili da samo Beograd i Priština (čitaj: Vučić i Tači) smisle-izmisle (bilo kakao) KOMPROMIS o normalizaciji (da KS udje u UN, Unesko, Interpol…) – da konačno-istorijsi reše Kosovo, naravno po Briselskom sporazumu (sa nekim kozmetičkim nijansama razmene srpsko za srpsko, ili neke finansijske privilegije za Srbiju) – samo da se preda Albancima-Šiptarima celo srpsko Kosovo i Metohija(!)?
    – ŠTA ĆE TADA da kažu srpski političari koji su ubedjivali srpski narod da se KS rešava po R-1244 (pri tome prikrivaćući veleizdajnički Briselski sporazum!?). STOP BRISELSKOM SPORAZUMU!!! …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *