Ко је био Лазар Тркља?

Као и многи Срби Херцеговци, Тркља је главу изгубио од усташа, по свему судећи крајем априла 1945. код Градишке. Његова сестра Мара и брат од стрица Жарко сакрили су Лазареву архиву у канту са машћу, коју је Жарко премештао на разна скровита места, тако да је УДБА никад није открила, иако су је тражили свим силама

Херцеговац из Билеће, Лазар Тркља по образовању је био дипломирани теолог. Пре рата, човек најширих распона – од фудбалера сарајевске „Славије“ до секретара Земљорадничке странке. Чак су га отпуштали с места вероучитеља, подозревајући да је комуниста. Рат га је затекао, 6. априла 1941. године, на Теразијама у Београду. Укључује се у одбрану отаџбине, и одмах почиње да се креће по најширем терену.
Тркља ступа у везу са Дражом Михаиловићом, који га поставља за саветника за Источну Босну и за Херцеговину, а затим ће постати и члан равногорског Централног националног комитета.
Његове обавештајне вештине су биле непорециве: кретао се међу непријатељима, пратио, бележио, сведочио о злочинима према Србима, успостављао устаничке везе, допремао радио-станице.
Иако је свим срцем за краља и отаџбину, против је бахатости појединих четничких команданата, а и Дражи уме да саопшти непријатне истине, због чега се повремено и удаљава од њега.

ИЗДАЈА ХРВАТА Прво што Тркља уочава у априлу 1941. јесте апсолутна издаја Хрвата. Још у повлачењу, слуша говор Влатка Мачека: „Ни речи о Југославији, о држави, о њеној одбрани. Код свих који су га слушали, говор је деловао поражавајуће. Зар тако члан владе, јуче га оставили у Ужицу, а данас то? Нису чиста посла. Хрвати се неће борити.“
Априлска пропаст, бележи Тркља, била је без части: „Као главни кривци оглашени су Хрвати, а затим наше војно и политичко вођство.“
Што се покоља у НДХ тиче, Тркља истиче улогу Мајке Србије у пријему избеглица: „Почетком јуна (1941, прим. В. Д.) почели су покољи и народ је бежао главом без обзира. Једино уточиште била је Србија. Иако је и она била окупирана и поробљена, уточиште се тамо тражило и могло се наћи.“
Србија је примила све које је могла.

СУСРЕТ С ДРАЖОМ Тркља о расположењу Срба после априлског пораза 1941. које је створило равногорски покрет, каже: „Сви су били и после катастрофе за оправданост отпора. Тако су они били васпитавани, тако их је историјска прошлост учила, да ништа не дају непријатељу без крви, ни онда кад су свесни да се непријатељ не може одбити.“
Приликом сусрета с Дражом Михаиловићем у јулу 1941, Тркља записује пуковникова размишљања: „Ја сам војник. Ја сам остао у шуми да се као југословенски војник борим за слободу отаџбине. Сада ми је циљ само да народ организујем, а устанак против окупатора доћи ће тек онда када општи услови на фронтовима то буду дозвољавали. Политичар нисам, нити се бавим политиком. Мој командант је краљ, а политика она коју води наша Влада у Лондону. Зато ми је стало да с њом дођем у везу. И ја сматрам да у Југославији није вођена народна политика, специјално у односу према сељаштву, и присталица сам, као човек, новог става, социјалнијег, у коме ће народ бити господар своје судбине.“
Вихор је, међутим, однео и Михаиловића и његове планове.

Ратни дневник Лазара Тркље 1941–1944: Откопана истина, „Службени гласник“, Београд 2020, приредио Никола Тркља

ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ Тркља се среће са грађанским ратом у Србији: „Када сам пролазио кроз Србију, изгледало је као у паклу. Није се знало ко кога убија. Недићевци, љотићевци, комунисти, војни четници, сви су се међусобно убијали и нико није имао савезнике. У народу страх и паника. Људи нису били сигурни да ће кад легну и осванути. Обично нису лежали код куће. По поноћи праштале су бомбе у појединим кућама.“
Код извесних четника, Тркља је изазивао неповерење јер је припадао покрету земљорадника, од којих су многи, као левичари, прешли на страну Тита и партизана. Сам Тркља се чудио метаморфози Драгише Васића: „Социјалиста, републиканац, широки демократа, а сада за династију и диктатуру.“
У Ужицу су на власти партизани: „Тамо четницима нису дали привирити и суверенитет у вароши чували су као очи у глави.“ Тркља запажа: „Партизани су ту имали главни суд, где је платило главом више од 400 српских живота.“

ГЕОГРАФИЈА СТРАДАЊА: ПОЛИМЉЕ У прибојском крају Тркља се нашао у бедној колиби која прокишњава, у којој је живела мајка с четворо деце: „Кроз ову фамилију гледамо нашу прошлост и садашњост. Пет стотина година гоњени смо у ова гола и гладна брда само да бисмо сачували своју националну индивидуалност и веру. Сада хоће да нам отму и ова брда и да нас побију. Опет овај сељак, го и бос, гладан и жедан, дочепао се пушке и брани и себе и своју родну груду. Верујемо да ће је он, и само он, одбранити, и да ће овој деци осигурати бољи и удобнији живот од овога који је раван дивљим зверима у шуми.“

У ЦРНОЈ ГОРИ Људи с којима се састаје у Црној Гори кажу Тркљи: „Ми смо националисти за националну линију борбе, али је то моментално немогуће. Комунисти су овладали масом, они су се наметнули као вође ослободилачке борбе. Морамо прихватити и линију борбе са окупатором, јер није у етици Црногораца да се тога одричу. Морамо се моментално покорити тој стварности. Једино што ћемо настојати и настојимо да народ бира командно особље, али комунисти то одлучно одбијају.“
А онда је грађански рат почео да руши све пред собом. Тркља описује случај извесног професора Павића, који није могао да сарађује са окупатором по било ком основу, али је осуђивао злочине комуниста против свог народа. Борио се, не пристајући на четничку колаборацију са Италијанима, у партизанским редовима. На крају, смучили су му се и четници и партизани: „Док се борба водила око Никшића, он се попео на једну стену и пола сата чекао да му окупаторски метак прекине паћенички физички и духовни живот.“
Човек части, борац за слободу, свесно се излаже окупаторском метку да не би гледао узајамно истребљење свог народа, подељеног на четнике и партизане!

ПРОЛАЗАК КРОЗ БОСНУ Када из Херцеговине треба да поново пође за Србију, Тркља одлази међу партизане на Борачко језеро да га пребаце у Босну. Каже да мора за Београд јер су му тамо жена и деца. Води га сељак који је преживео усташки покољ: „Био је то човек искиданих нерава и сваки шум узнемиравао га је и плашио.“
Долази до Сарајева, о коме сведочи: „Чују се плотуни према Романији. Тамо око Пала воде се борбе између усташа и четника. Град је стварно у опсади са севера, истока и делом југа. Једини пролаз пругом и друмом преко Коњица и долином Босне према Зеници. Тешко сам уздисао. Зар Сарајево, најлепши и најдражи град, не само Босне и Херцеговине већ и Југославије, да постане место у којем нема места за Србе! Тешио сам се: док су српске планине око Сарајева живе, у Босни има Срба, Сарајево ће бити наше.“
У возу се обрео са усташама, које дрхте, јер Источну Босну држе четници: „Са задовољством сам посматрао улазак и излазак путника из мога купеа и слушао њихове разговоре, њихов страх од четника и бојазан да у сваком моменту воз не буде нападнут. Није требало упознавати путнике међусобно. Уместо упознавања било је: ’Како је код вас?’ Свугде је одговор гласио само: четници напали ту, убили толико и толико. Четници и тамо где знам да нема Срба ни десет процената. Са задовољством констатујем: слободна и независна држава Хрватска, разорена од шаке обесправљених Срба, које је требало побити, покатоличити или протерати из ове ’свете државе’. Публика баца прекоре на присутне хрватске официре како да не могу да угуше четничку акцију. Они се правдају да је то герилско ратовање, да су Срби на то спремни из сто разлога. Да је у питању и руски фронт, њиховим причама не би било мере.“
Срби се, дакле, не предају.

Оптимистички о будућности

Познати четнички командант Никола Плећаш о јунаку наше повести је писао: „Тркља је био човек осредњег раста, ситне главе и аскетског изгледа. Носио је похабано грађанско одело и качкет на глави, и мени је више личио на пролетерског идеолога него на четничког вођу. Говорио је тихо и смишљено као да је држао предавање. Он је био политички курир Драже Михаиловића; слао га је политичким људима и сада се враћао са једне такве мисије из Београда. Остао ми је у сећању као жива статистика: у његовим џеповима било је много ситних папирића, које је вадио и упознавао ме са стањем српског народа у разним крајевима. Знао је за судбину сваког боље познатог Србина. И поред тешких покоља које су Хрвати извршили над Србима у Хрватској, Тркља је гледао оптимистично на српску будућност. Он је сматрао да је четнички покрет у западним крајевима спасао биолошки минимум српског народа.“
Као и многи Срби Херцеговци, Тркља је главу изгубио од усташа, по свему судећи крајем априла 1945. код Градишке. Његова сестра Мара и брат од стрица Жарко сакрили су Лазареву архиву у канту са машћу, коју је Жарко премештао на разна скровита места, тако да је УДБА никад није открила, иако су је тражили свим силама. На крају је Жарко рукописе предао сину Николи, новинару, који их је приредио и објавио, на корист свих што се занимају нашом трагедијом у Другом светском рату – не само професионалних историчара.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *