Каја Малановска
ИМИГРАЦИЈЕ
„Арете“, Београд
Девет прича подељено је на „Приче које су се догодиле“ и „Приче које су се могле догодити“. Малановска испитује различите врсте имиграција, од мигрантског искуства другог у њеној земљи, преко туристичког путовања, одласка на венчање другарице из потпуно различите културе, мастер и докторске студије у иностранству, одлазак на летовање са даљим рођацима, пресељење у другу земљу у потрази за бољим животом. У неким причама главни јунак је она, пише о свом непосредном искуству. У другим причама, јунаци су други, а она је посматрач са стране. Међутим, без обзира на то у коју групу њене приче спадају, и да ли је мигрант у њима она или неко други, да ли су миграције дугорочне, целоживотне или краткотрајне, ауторка их користи само као подлогу за испитивање унутрашњих светова, како њених, тако и њених јунака. Суптилно, а опет темељно, испитује осећања, промишљања, страхове, опсесије, депресију, па чак и лудило… Све су приче прожете благом самоиронијом, Малановска своју уздрману психу описује реално, храбро, без стида и стигме, понекад нас увлачећи у своју муку, али увек уз мали одмак погледа са стране, не сматрајући себе за центар било чијег света, осим свог.
Петер Хандке
КРАТКО ПИСМО ЗА ДУГИ РАСТАНАК
„Лагуна“, Београд
Трагајући за својом женом Јудитом, безимени јунак романа, млади Аустријанац у Америци, долази до хотела у Провиденсу, где га на портирници чека писмо: „У Њујорку сам. Уједно те молим да ме не тражиш, не би било добро да ме пронађеш.“ С временом, међутим, постаје јасно да Јудита заправо њега прогони с намером да га убије. Он проводи дан у Њујорку, затим одлази у Филаделфију, где ће му се придружити стара љубав са својом двогодишњом ћерком. Возе се заједно до Сент Луиса, а потом, да би умакао немилосрдној Јудити, он креће на запад ка Тусону и отуд ка Орегону. На обали Тихог океана срешће своју жену са пиштољем у руци.
„Хандке исписује и описује безизлазни љубавни лавиринт, у којем се двоје сусрећу и губе, беже једно од другог само да би се изнова срели. Јер је права љубав једино она у којој је читав живот – непрестано – на коцки“, пише Владимир Табашевић.