Др РАШКО РАДОВИЋ – Говорили су о економији уместо о људима!

Болна истина је да је укупан број умрлих у Кини током трајања епидемије, чак и после ревизије, једнак просечном броју умрлих у Америци у само два дана, каже наш саговорник из Пекинга, психијатар – ерудита светског формата и једна од најмаркантнијих фигура српског расејања на Далеком истоку

Двоје држављане по имену Рашко Радовић Србија је по свету развејала на занимљив начин. Један је парох чувене цркве Светог Спиридона у Трсту, а други је наш саговорник из Пекинга ког је аутор ових редова раније назвао најмаркантнијом фигуром српског расејања на Далеком истоку.
Рашко Радовић са источне хемисфере је ерудита светског формата. Србија, какву нам је Бог дао, није довољно упозната с његовим драгоценим радом, нити исказује претерану вољу да то исправи или искористи.
Наш саговорник је угледни психијатар, чије је академско знање потекло са Универзитета у Београду, али и доктор филозофије са Сорбоне и магистар класичне филологије са Лондонског универзитета. Рођен у Врању, стасао је и дипломирао у Београду, а радни век провео на клиникама у Сарију, Лондону и Пекингу. У складном је браку са Тао Ванг, званом Сузана, која са много љубави прати и подстиче његов рад, али и с великом пажњом, те заинтересованошћу, негује везе са земљом порекла свог супруга.
Ево како је ова, по свему ванредна и значајна личност, која у себи збраја љубопитљивог врањанског дечака, образованог београдског младића, енглеског џентлмена и Пекинжанина заљубљеног у антиквитете, доживела дане епидемије у Пекингу.
Почнимо разговор сасвим личним питањем: каква је била прозрачност, дубина и боја епидемије у Кини?
Крајем јануара и пошто је Вухан већ био затворен, приметио сам у својим редовним вечерњим шетњама у Пекингу да све више пролазника самоиницијативно носи маске и да ме гледају зачуђено, питајући се зашто је ја не носим. Одмах сам саветовао супрузи да се опскрбимо маскама, јер их можда доцније неће бити у продаји. И заиста, почетком фебруара их није било лако добавити у самоуслугама и апотекама, али та релативна несташица није трајала више од неколико седмица.
Како је епидемија изгледала у кинеској свакодневици?
У Пекингу је одмах уведена забрана окупљања. Тако су, рецимо, затворени биоскопи, концертне дворане, теретане и слично. Мене је погодило затварање тржнице антиквитета коју већ годинама посећујем сваке суботе. Метро је углавном био затворен, док су аутобуси, практично празни, наставили да саобраћају.
У наше насеље био је у почеку дозвољен приступ само онима који ту живе. Сви улази су били затворени, осим једног у којем је импровизован тунел од пластике, на чијем почетку су свима мерили телесну температуру. Вегетација у нашем насељу је редовно дезинфикована.
Нисам приметио да су у Пекингу људима наметнуте неке драстичне мере. Истина је да су се сами чували. Повукли су се у своје станове и излазили само када је то било неопходно. Сви су носили маске. Заиста сам импресиониран самодисциплином и здравим разумом Кинеза који и данас, када је епидемија увелико под контролом, настављају да носе маске чак и на отвореном, премда су власти објавиле да то више није неопходно.
По врхунском кинеском вирусологу Џорџу Гау, маске су одиграле веома важну улогу у сузбијању епидемије. На Западу, суочени с несташицом маски и другог заштитног материјала, власти и разноразни стручњаци су тенденциозно обмањивали народ причама да су оне од мале користи. Чак се тврдило да су штетне, јер тобоже „дају осећај лажне сигурности“. Говорили су да их не треба куповати, односно да их треба користити само ако сте заражени, иако је сваком лаику морало бити јасно да се зараза такође преноси капљицама и аеросолом, а да су међу зараженима многи без симптома.
Питам се колико је људи непотребно изгубило живот због ове не само неспремности и небриге већ и масовног дезинформисања с катастрофалним последицама. Зачуђује да они који се диче неким „свемирским одредима“ (Space Force) нису били у стању да се спусте на земљу и тако сачувају, једноставном заштитном мером, здравље и животе својих суграђана. Но то само показује њихове приоритете.
Кад већ нису били у стању да произведу маске, зашто нису прогутали свој понос и на време их добавили из Кине, као што смо то ми, у Србији, учинили. Моја супруга је, иначе, послала маске родбини и пријатељима у више земаља. За то није било потребно да одлази у пошту, и тако се излаже могућој инфекцији, већ је то урадила преко мобилног телефона и разних агенција.

ПОУКЕ О ПРИВИЛЕГИЈАМА

Свој радни век психијатра провели сте у Великој Британији, сада стварате у Кини. Чини се да након деценија у којима је економија преовладавала у односима Запада и Кине данас поново клијају геополитички интереси, чак и отворени сукоби попут трговинског рата, па и реакције САД на појаву новог вируса корона. Може ли се, питам вас то као лекара, појава поменутог вируса заиста ставити на душу било којој држави или култури, у овом случају Кини?
Мада није било лако концентрисати се у почеку, наставио сам са завршним радом на мојој новој књизи „О монади, облику у броју“, коју би ускоро требало да објави „Академска књига“ из Новог Сада. Такође радим на једном другом рукопису из теорије форме, наставку мојих „Система форме у првим цивилизацијама“, објављених код истог издавача.
Које сам поуке извукао из ове кризе? Можда звучи банално, али то је да сам тек сада и у овим годинама схватио да је најважније од свега бити жив, те да је велика привилегија чак гледати како се на ветру њишу гране дрвећа испред мог стана, као што то сада чиним. Сваки тренутак је драгоцен.

Како сте поднели мере које је Кина прописала?
У неку врсту добровољне самоизолације супруга и ја смо ушли на самом почетку фебруара. Најтеже је било првих неколико недеља. Тада се није знало како ће се ситуација развијати. Време смо проводили, ја радећи на новом рукопису о теорији форме, супруга бавећи се икебаном и кувањем. Време смо такође „убијали“ гледајући изврсне кинеске телевизијске серије које се углавном баве догађајима из њиховог грађанског рата и јапанске окупације. С пријатељима и родбином смо одржавали редован контакт преко друштвених мрежа, будући да су Кинези веома друштвен и солидаран народ.
За време самоизолације схватио сам неке предности живота у Кини. Тако смо се више од три месеца снабдевали храном не излазећи из стана. Неких стотинак метара од нас је продавница у којој се могу купити квалитетно свеже воће, поврће и друге основне намирнице. Моја супруга би повремено послала списак потрепштина власнику, плативши их мобилним телефоном. Он би то убрзо донео испред наших врата, тако да је избегнут директан контакт. Узгред би нам с улаза у насеље љубазно донео и остале приспеле пошиљке, тако да ни због тога нисмо морали да излазимо из стана.
У Кини постоји веома развијен систем испоруке назван „квајди“. Младићи на електричним мотоциклима донесе вам оно што сте купили на интернету. Тако смо се, рецимо, снабдевали изврсним црним хлебом из немачке пекаре у Пекингу. За време епидемије „квајди“ куририма, међутим, није био дозвољен улаз у насеље већ су поруџбине остављали на главном улазу.
У време овакве епидемије ваљда најгоре што се човеку може десити, ако се изузме обољевање од вируса корона, јесте да се разболи од нечег другог, те да мора да посети болницу. Ја сам, нажалост, и поред самоизолације добио неки бронхитис који сам „вукао“ дуже време и који није пролазио ни после неколико тура антибиотика. После колебања одлучили смо се да ипак одемо до оближње болнице.
Тог истог дана сам добио рандеву са специјалистом за респираторне болести, нешто за шта би у Енглеској морао да чекам месецима. У беспрекорно чистој болници све је било аутоматизовано и компјутеризовано.
На улазу је свакоме на мобилном телефону проверена такозвана „зелена карта“ која показује да се особа није кретала у жаришним подручјима и да није имала симптоме који упућују на ковид. Рендгенске снимке и анализе крви лекарка је добила за пола сата. Уверила ме је да ситуација није тако озбиљна и преписала нови антибиотик који сам морао да прекинем да узимам због непријатних нуспојава. Тада сам одлучио да се једино уздам у кинеске биљне препарате и зачудо, после неког времена, симптоми су се повукли.

ДОКТОР РАДОВИЋ ИЗБЛИЗА

Рашко Радовић рођен је у Врању, где је провео, како је наведено у његовој званичној биографији објављеној на сајту „Академске књиге“, незаборавно детињство и делио младост с припадницима једне талентоване генерације.
Поневши солидно гимназијско образовање из родног града, уписује се на Медицински факултет у Београду. По завршеним студијама најпре је стациониран у војним амбулантама у Далмацији. Након изласка из војске запослио се као лекар у данашњој Републици Српској (БиХ).
Крајем седамдесетих година прошлог века прелази у Енглеску, где завршава специјализацију из психијатрије. Највећи део каријере провео је као примаријус у психијатријским установама Сарија и Лондона.
Године 2008. сели се у Кину, те после три године специјалистичког рада у америчкој болници „Јунајтед фемили хоспитал“ у Пекингу окончава психијатријску каријеру, како би се потпуно посветио својим другим интересовањима.
Кредо др Радовића је да психијатар треба да располаже ширим хуманистичким образовањем како би боље разумео људе и њихове проблеме. Следећи ту идеју водиљу, целог свог века занимао се за културе разних народа, за класичну литературу, филозофију и уметност.
Од ране младости пасионирани трагалац за визуелним стварима, посебно се интересује за теорију форме и израза, као и за визуелно опажање. Да би продубио та своја интересовања, почетком 1990-их проводи неколико година у Француској, где на Сорбони, под егидом професора Жака Бувреса, највећег живог француског епистемолога и члана високообразовне институције Collège de France, ради на докторату из филозофије. Тезу која има за тему филозофске импликације израза осећања одбранио је пред комисијом састављеном од еминентних француских стручњака, добивши врхунско и ретко додељивано признање – félicitations du jury.
По повратку у Енглеску, предаје се, у слободно време, студијама класичне филологије. Најпре је дипломирао (Birkbeck College), а потом и магистрирао на Лондонском универзитету (University College London). Ту је имао привилегију да му професори буду врхунски хеленисти попут Хервига Мелера и покојног Роберта Шарплеса, светског ауторитета за грчку филозофију.
Радовић се такође занима за интерпретацију људске форме и на ту тему је објавио чланке на српском и француском језику. Аутор је ликовних критика објављених на енглеском и преведених на кинески језик.
„Академска књига“ из Новог Сада објавила му је пионирски рад из теорије форме „Системи форме у уметностима првих цивилизација и Грчке“ и монографију „О прозрачности, дубини и боји“.
Радовић живи у Кини, где је активно укључен у културни живот те земље, ангажујући се са својом супругом Тао Ванг у промоцији талентованих младих уметника и визуелне културе уопште.

Једно од главних светских питања ових недеља је доступност кинеских информација у вези с епидемијом. Какав је ваш утисак, јесу ли ваљане информације о дешавањима у провинцији Хубеј и Вухану биле присутне у медијима?
У оквиру злонамерне кампање, која се тренутно води против Кине, тврдило се, рецимо, да су кинеске власти утајиле број случајева, односно оболелих, те да је тај број наводно педесет пута већи од оног пријављеног. Истина је, међутим, да су власти све време коректно и у пуној транспарентности обавештавале о броју заражених са симптомима. У противном, направила би се права узбуна на веома активним кинеским друштвеним мрежама. Чак сте на мобилном телефону могли да пратите мапу која је показивала где и колико случајева има, рецимо, у Пекингу. Ту мапу смо редовно пратили.
То што је у престоници, граду са више од 18 милиона становника, досад забележено свега 450 случајева, од којих је свега девет са леталним исходом, гласно и јасно говори о ефикасности мера које су кинеске власти спровеле. Трамп је недавно, не трепнувши, тврдио да је број заражених вирусом корона у Кини већи од броја заражених у Сједињеним Државама. Милион и по… Болна истина је, међутим, да је укупан број умрлих у Кини током трајања епидемије, чак и после ревизије, једнак просечном броју умрлих у Америци у само два дана.
Због оваквих гротескних тврдњи у Минхаузеновом стилу, а поучен претходним искуством Садамовог „оружја масовног уништења“, Асадових „хемијских напада“, да не помињем Маркале и Рачак, склон сам да више верујем кинеској верзији догађаја. Ту верзију, штавише, преносе кинеске власти које немају обичај да шире теорије завере. Претпоставља се, наиме, да је вирус унела у Кину америчка војна делегација која је крајем прошле године учествовала на неким војним такмичењима у Вухану. Пет чланова те екипе је под чудним околностима враћено назад, јер се очигледно нису осећали добро.
Кинески ауторитети, иначе, категорички одбијају да прихвате да се вирус први пут појавио у Кини и за то имају добре разлоге. Ту су, најпре, индикације да је вирус циркулисао у Америци већ крајем године. Градоначелник Њу Џерсија, иначе позитиван на ковид антитела, имао је, рецимо, типичне симптоме већ у новембру. Потом, имамо тамошњу епидемију „грипа“ која је прошле године однела многе животе. Затим мистериозно затварање биолабораторије у Форт Детрику прошлог лета. Додајмо томе још и појаву нетипичне пнеумоније у Италији, пре него што се ковид појавио у Кини. Та и друга слична питања траже одговоре.
Кинеске власти су недавно објавиле листу сачињену од 24 америчке лажи у вези с тобожњом кинеском одговорношћу за пандемију. У сваком дневнику Централне кинеске телевизије (ЦЦТВ) систематски их побијају. Тако директан речник је сасвим некарактеристичан за обично умерене и дипломатичне Кинезе, који увек следе конфучијански средњи пут. То само говори до које мере су иритирани америчким антикинеским фабрикацијама. Такође, то значи и да никада неће прихватити одговорност за пропусте у сузбијању епидемије на Западу, Сједињеним Државама поготово, односно пропусте који су довели до катастрофалних последица и прете да та земља настави да буде извор заразе у месецима и можда годинама које долазе. Изгледа да су и Кинези најзад схватили да се према онима који с толико острашћености бескрупулозно изврћу чињенице, из себичних интереса и чисте зависти, не може опходити на фин начин.
Јесте ли пратили дешавања у Србији и другде?
Јесам. Редовно сам, рецимо, гледао програме „Раињуз24“ и „Франс24“. Поразило ме је што се на тим каналима махом причало о економији, а не о људима који су масовно оболевали и умирали. То је сасвим различито од Кине, где су људски животи и здравље били у првом плану. Што се економије тиче, верујем да ће се Кина, са својим огромним људским потенцијалом, знањем и еланом, опоравити пре од Запада.
Пратећи догађаје из земље, посредством електронских издања „Политике“ и „Вечерњих новости“, импресиониран сам начином на који се код нас сузбијала епидемија, уз кинеску помоћ и следећи њихов модел. Сматрам да је наш председник направио изврстан потез, директно се обративши „брату Сију“ за несебичну помоћ кад она ниоткуд није долазила. Моја супруга, њена породица у Вихану, као и ја, такође смо захвални кинеском руководству што нас је, бар засад, сачувало од ове немани. Поштедели су нас анксиозности у којој старији људи сада живе, рецимо у Енглеској у којој сам провео свој радни век. Могу само рећи да сам срећан што се сада не налазим у тој земљи. Супруга ми зато у шали каже: „Ако не будеш добар, послаћемо те натраг у Енглеску и то без маске!“
Када сам пре нешто више од три године објавио репортажу с путовања у Вијетнам, а пролазио сам кроз Вухан на путу за Хонгконг и даље за Ханој, поменуо сам да је то, посматрано из супербрзог кинеског воза, „ружњикав град“. Рекли сте ми тада да тај део путописа нисте превели супрузи која би се можда, с правом, наљутила. Шалу на страну, Вухан није ружан, али су нам из њега доскора долазиле ружне слике болести. Како је епидемија изгледала у очима ваше тазбине?
Сви су, срећом, избегли најгоре, а били су у самом епицентру епидемије. Затварање града од 11 милиона становника без сумње је морало да буде драматично, како за оне који су остали у њему, тако и за оне који у њега нису могли да се врате, па су морали да се уздају у гостопримство других градова.
Одлука о затварању обзнањена је свега десет часова пре њеног увођења. Један наш добар пријатељ из Вухана је у тих судбоносних десет сати успео да одвезе себе, супругу и сина до оближњег града, где их је онда дочекао пријатељ који их је потом одвео до аеродрома у Нанчангу, у оближњој покрајини Ђијангси, одакле су одлетели за Хајнан, острво на југу Кине где имају стан. Тако су избегли не само да буду затворени у Вухану месецима већ и да имају боље шансе за лечење у случају да оболе од ковида, будући да је здравствена служба у Вухану била више него преоптерећена. На острву Хајнан су, додуше, морали да одседе неколико недеља у самоизолацији.
Шта су вам рођаци пренели као своје искуство: каква је ситуација била у самом Вухану?
У почетку је ситуација у Вухану морала бити хаотична. На друштвеним мрежама су чак кружиле приче о појединцима који су извршили самоубиство, јер нису могли да добију одговарајућу медицинску помоћ. Но централне власти су врло брзо упутиле у град десетине хиљада лекара и другог медицинског особља, војног и цивилног, да се херојски ухвате укоштац с епидемијом.
Цела земља се мобилизовала да се овим несебичним људима обезбеде заштитни материјал и адекватни услови за рад у новоизграђеним или за ту сврху адаптираним објектима, попут стадиона. Мере самоизолације су биле много стриктније него у Пекингу.
Међутим, и поред тога, по причању сестре моје супруге, проблема у снабдевању није било, захваљујући организованим добровољцима који су људе у карантину снабдевали намирницама, лековима и другим неопходним материјалом. Локална управа у насељима је уз помоћ добровољаца, који су ишли од врата до врата, чинила све да нико не буде заборављен, поготово старији људи којима су чак били обезбеђени редовни бесплатни оброци.
Оним млађим и способнијим куповина преко интернета и мобилног телефона била је од велике користи, као и ефикасна испорука преко горепоменутих „квајди“ курира који нису престали да раде током целе епидемије.
Власти су, такође, организовале бесплатне испоруке хране читавим насељима. Ово су само неки аспекти друштвене солидарности својствене једном добро организованом друштву које брине о својим члановима. Солидарност, кохезивност, несебичност, мобилизација целог друштва и организованост били су пресудни фактори у обуздавању епидемије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *