Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика – Нема народа као што су Срби

Разговарала Александра Куљанин

Кажу људи да нема више храбрих Срба као што је било у Великом рату, али то је грешка. Увек је било храбрих, и у балканским ратовима, у Другом светском, и у ратовима у Републици Српској и на Косову

Деда Ђорђа није потребно посебно представљати. Симбол Српског војничког гробља или, како га још по месту где се трговало уљем називају, Зејтинлика већ деценијама дочекује Србе, говори о Великом рату и помаже да пронађемо претке који су оставили кости на Солунском фронту. Због информација које смо добили о његовом здравственом стању, било је питање да ли је добро и може ли се с њим разговарати.
Рано ујутру гробље отвара Предраг Недељковић, помоћни чувар, додељен деда Ђорђу после болести. Деда Ђорђе је добро и доћи ће. Око десет часова ту је и он, спреман да држи своје чувене беседе.
„Ђорђе Михајловић, трећа генерација чувара. Мој деда је био борац, и као и сви дедови и чукундедови дошао је на Солунски фронт. Мој деда је Србин из Црне Горе, Саво Михајловић. После њега Ђуро Михајловић, мој отац, умро је 1960. и ја већ 59 година чувам гробље. Имам 91 годину. Немам сина, нити унука, имам ћерку, а овде треба мушкарац. Ћерка је удата и има две лепе девојке, али немамо чувара. И тако пре четири године бејах јако болестан, чули сте. Два месеца у болници. Лекари ме пошаљу да умрем. На интернету грешком написаше – чувар умро. Тако су чули у Грчкој, тако су чули у Србији. И тако јавише да ме чувају у фрижидеру, да дођу за погреб, да ме сахране поред деде. Донели и свеће за погреб. А ја као Лазар – васкрсао. А пошто су овде посетиоци сваки дан, додељен ми је тада заменик Недељковић из Краљева. Стани тамо и снимај!“

Отпочиње деда Ђорђе своју беседу: „Цело гробље има 21 хиљаду бораца: 8.000 Срба, а остало су Французи, њих 8.000, 3.500 Италијана, 2.000 Енглеза и 400 Руса. За свако гробље је друга капија и други чувар. Солунски фронт је био од бугарске до албанске границе. Тамо погинули, тамо сахрањени, тамо су костурнице са мермерним плочама на којима пише име и презиме онима који се знају. У јесен 1915. француска и енглеска војска дошле су у Солун. Српска војска се повукла преко Албаније и на острву Виду је био карантин јер су били болесни од тифуса, и тамо их је више од 12 хиљада бачено у море. Војвода Мишић је са српском војском дошао овде априла–маја 1916. На непријатељској страни пола милиона војника Немаца, Аустријанаца, Бугара. Од великог је значаја била битка на Кајмакчалану. То људи не знају, 2.524 метра, на толику висину не може артиљерија него пешадија. Ту се српска армија борила под командом Мишића. Српска пешадија с бајонетима. Историја пише да су пробој Солунског фронта извршили савезници, а не српска пешадија. А на врху Кајмакчалана се налази маузолеј са 500 непознатих сахрањених. Данас више нема солунаца, последњи је умро пре осам година. Славили смо велики празник, 100 година од пробоја Солунског фронта. Била је велика прослава. Били су Вучић, Вулин и патријарх Иринеј, владика Иринеј, Додик, многи официри и потомци бораца. Служен је парастос свим погинулим српским војницима с Крфа, Солунског фронта, али и из Туниса, где је био француски болнички центар, па је и тамо било много жртава, 1.700 гробова. Овде имамо и гробље из Другог светског рата од немачких интернираца у Солуну, 129 стрељаних, међу њима отац глумца Мише Јанкетића. Има их из разних крајева, Босанске Крупе, Приједора, Трстеника, Теслића, Книна, Београда…“

Са свечаном озбиљношћу рецитује деда Ђорђе стихове Војислава Илића Млађег:
„Испред врата домовинских, / у победном своме ходу / Изгибоше исполински / За јединство и слободу. / Њина дела славиће се / До последњих, судњих дана: / Слава јату бесмртника! / Мир пепелу великана!…“ „Незнани туђинче, кад случајно минеш / Поред овог светог заједничког гроба, / Знај: овде су нашли вечно уточиште / Највећи јунаци данашњега доба. / Родитељ је њихов: храбри српски народ, / Горостас у светској историјској војни, / Који је све стазе искушења прошо / И чији су борци – дивљења достојни – / Падали од зрна, од жеђи и глади, / Распињани на крст; на Голготе вису, / Али чврсту веру у победу крајњу / Никад, ни за часак, изгубили нису…“
Објашњава да је Војислав Илић Млађи пореклом из Црне Горе и додаје: „Нема песника ако није из Црне Горе, као и Милутин Бојић.“

Зашто су Срби другачији од свих других народа који су учествовали у Великом рату?
Треба увек памтити реч Голгота. Ниједан Француз није умро од глади. А колико њих се смрзло, колико деце је успут умрло, колико их је завршило у Плавој гробници… Срби су се борили за спас своје отаџбине, а не за превласт својих царстава.
Ми овде поштујемо све борце. Из свих битака и ратова. Срби су много страдали. Неправедно. Срби и Французи и Енглези су овде заједно ратовали. Они би требало по сто пута дневно да кажу – хвала Србима који су разбили Солунски фронт. Али не, они кажу да су Срби најгори народ. Сви други су им бољи од Срба. Раде у корист Албанаца. Хајте сад горе у капелу.
Док отвара тешка врата пита: „А како се ви зовете?“ Одговарам: Александра Куљанин, девојачки Богићевић. „Је ли вам неко овде сахрањен?“ Прадеда, нашао га је мој отац. „А то презиме Куљанин?“ Херцеговачко.
„Било је доста добровољаца из Лике, Херцеговине, чак из Америке… По презимену се зна које је место. Ево овде, на пример, пише Дедијер. Много их је из Црне Горе. Којима крст види исток, то су православци.
Нама крст гледа у Јерусалим. Тако Грцима, тако Србима, Русима. Французи и Италијани су католици, Енглези протестанти… Овде је мозаик Светом Ђорђу који је био пешадијски официр. И био је заштитник војске. А српска војска, као што сам рекао, уз помоћ Светог Ђорђа разбила је фронт. А морамо добро да пазимо и да закључавамо и чувамо гробље од Албанаца, било је више покушаја проваљивања и крађе. Ова врата су направљена од две тоне ливених чаура са Кајмакчалана. Овде је круна окренута надоле у част страдалих јунака Косовске битке. И полијелеј од ливених чаура.“

Деда Ђорђе, јесу ли некад неке грчке новине писале о вама?
Много пута су новинари писали, нарочито у време стогодишњице пробоја. Грци много воле српски народ. Долазили су и грчки и српски новинари, само не знају добро историју, па им ја објасним. Доле у Атини има Карађорђева улица, а у Београду има Улица Риге од Фере, кога су Турци погубили. Ми смо стари пријатељи. Кад је било бомбардовање, Грци нису хтели да учествују. Зато је НАТО био много љут. Грци су били против рата, а амерички министар војске, магарац, каже не може да мења програм. Грдим кад ми дођу тако обучени, на оделу и на њима америчке и енглеске заставе.

Никад нисте били на одмору?
Посетиоци су од ујутру до увече. Нема одмора. Ми смо из Грбља, одатле је породица Михајловић. Мислио сам да ћу кад одем у пензију моћи и да је обиђем. Али морам да примам терапију и ујутру и увече, па не могу да одем.
Кога имате од потомака?
Имам једну ћерку, удату, а она има две лепе девојке. Нема мушко да ме замени.

Лепе су то године, добро се држите.
Добро, кад имам 91 годину. Кажу људи да нема више храбрих Срба као што је било у Првом светском рату, али то је грешка. Увек је било храбрих, и у балканским ратовима, у Другом рату и у ратовима у Републици Српској и на Косову. Многе сам упознао. Ракете и бомбе бацали су магарци на Србију. Памтите добро, немојте да заборавите своје дедове и прадедове који су били на Солунском фронту.

Долазе ли Французи да посете своје гробље и претке?
Врло мало, некад их нема и по целу годину зато што је ту мало правих Француза. Јер више од пола погинулих и нису били Французи него су мобилисани по колонијама где су Французи били окупатори. Мароканци, Алжирци, 1.200 Тунишана само… Овде наши свештеници, кад држе помен, помињу све страдале. Нема таквог народа као што су Срби, то да запамтите.
Српски народ би морао да има много више среће. Шта нам раде они магарци Енглези, Американци. Да чувамо оно што имамо и да памтимо оно што треба да се памти.

Видите и сами, српски народ никад није био у тежој ситуацији. Шта мислите, има ли нам спаса?
Хоће, спасиће се, ако буде памтио.

Један коментар

  1. Ziv nam bio deda Djordje.Neka te Bog dragi cuva da nam zivis jos dugo godina.Pozdrav iz Kanade od jedne Srbkinje ciji je deda bio poslednji Solunski borac u Branicevskom kraju cijim se imenom ponosim do smrti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *