Босански троугао

Иако корона још није стављена под контролу, обновљени су политички сукоби у БиХ, првенствено у већем ентитету дејтонске творевине

Република Српска и БиХ се и даље боре с вирусом корона, али су се на сцени поново појавили политички сукоби који су били замрзнути након појаве пандемије.

РАЗБУКТАВАЊЕ ЕПИДЕМИЈЕ У мањем ентитету дејтонске творевине – у коме је до тренутка у коме пишемо ове редове вирус узео 43 живота – дошло је до повећања броја заражених, па власти најављују могућност пооштравања мера како би се смањили социјални контакти, а самим тим и опасност од преношења вируса.
Милорад Додик је изразио изненађење због оваквог негативног тренда.
„Очекивали смо да ће вирус корона слабити у првих четири, пет недеља, али то се није десило. Здравствене мере у почетку су биле добро прихваћене, али је постепено долазило до нервозе и замора код дела становништва, што је допринело да се уводе ригорозније мере, поготово због протеклих празника, Васкрса и 1. маја“, саопштио је Додик.
Државник из Лакташа је, ипак, најавио спремност владе да у наредним данима предложи Народној скупштини РС укидање ванредног стања, односно враћање на првобитно донесену заштитну меру ванредне ситуације. У зависности од актуелне ситуације и процене медицинских стручњака полицијски час би требало да буде скраћен или потпуно укинут, уз обновљен рад привредних субјеката и услужних делатности. Челници Српске су, наравно, свесни штетних економских последица ванредног стања, што је Додик илустровао податком да ће буџетски приходи РС у априлу, уместо очекиваних 230 милиона КМ, бити мањи за 80 милиона КМ.

МИГРАНТСКИ ПРОБЛЕМ Социјални проблеми, али и незадовољство дела грађана који сматрају ригорозне административне мере самоизолације претераним, могли би бити у постпандемијском времену искоришћени од стране опозиције као нови аргументи за напад на актуелну власт.
Иако корона још није стављена под контролу, обновљени су политички сукоби, првенствено у већем ентитету дејтонске творевине. У Федерацији БиХ су по ко зна који пут копља укрстили Бошњаци и Хрвати, међутим, можда је још интересантније то што је мигрантски проблем довео до отвореног размимоилажења међу челницима најбројнијег народа некадашње централне југословенске републике.
Фахрудин Радончић, министар безбедности БиХ и председник Савета за бољу будућност Босне и Херцеговине – који је након ранијих сукоба ушао у владајућу коалицију са СДА – јавно се заложио за „добровољну депортацију илегалних економских миграната у земље порекла“. Он је такође предложио да амбасадори земаља попут Пакистана, у случају да одбију сарадњу са БиХ у том послу, буду проглашени „персоном нон грата“.
Увређена пакистанска „екселенција“ је затражила заштиту од Шефика Џаферовића и министарке спољних послова БиХ Бисере Турковић, који су затим „критиковали претње упућене амбасадору пријатеља БиХ“ и изразили „жаљење због ексцеса“. Уследиле су нове међусобне оптужбе у полемици бошњачких „угледника“ које показују да у Сарајеву сви не деле ставове СДА у погледу решавања проблема миграната. Друга је ствар што Радончићева иницијатива, због противљења моћнијег коалиционог партнера, готово извесно неће бити трансформисана у бошњачку политику према избеглицама.

РУСКА ПОМОЋ Несугласице међу партнерима у Федерацији БиХ продубљене су одлуком бошњачких фактора у државним органима БиХ да блокирају долазак конвоја руских специјализованих војних АБХО возила за деконтаминацију и дезинфекцију (са 24 члана медицинског тима) који је на захтев лидера ХДЗ-а Драгана Човића Москва упутила као помоћ болници у Мостару. Конвоју 1. маја није дозвољено да уђе на територију дејтонског протектората, с образложењем да је у питању „војна формација“.
Захтев за издавање „зеленог светла“ је попут пингпонг лоптице пребациван из једног у друго министарство, да би на крају Фахрудин Радончић – који се очигледно, након „искакања“, на овом питању вратио у јединствени бошњачки блок – покушао да пружи валидно објашњење. Он је „објаснио“ да је – за разлику од доласка тима руских стручњака на бањалучки аеродром, који је третиран као хуманитарна помоћ – овај улазак војног конвоја преко копнене границе у БиХ „нешто сасвим друго“. Разлог је у томе што је нота руске амбасаде у Сарајеву „садржавала знатно детаљнији списак војнотехничких средстава, имена и презимена, те чинове чланова медицинског тима, што у потпуности мења карактер помоћи“.
За Бошњаке, очигледно, помоћ руског војномедицинског тима болници у хрватском делу Мостара представља већу безбедносну претњу од актуелне пандемије. Зато не треба да изненађује што је неколико дана након овог инцидента делегација ХДЗ-а одбила позив Шефика Џаферовића да присуствује састанку у Председништву БиХ посвећеном „европским интеграцијама“, а Човић јавно поручио Бакировом аскеру да „политика коју заступа има за циљ успостављање владавине бошњачког народа као надмоћног у Федерацији БиХ“.
Можда ће, како неки тврде, пандемија вируса корона заувек променити свет, али у босанском троуглу све, бар за сада, остаје по старом…

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    БРОЗОВИ БЕОГРАДСКО-ЈОСИПГРАДСКИ АУСТРОМАРКСИСТИ ЗАТИРАЛИ СУ СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО

    „Казивати истину од користи је за оног коме се казује, али штетно по оне који је казују, јер навлаче мржњу на себе“ – Паскал

    У овом контексту вредно је указати да је у Београду- Јосипграду објављена друга књига „Крајина и Крајишници“ у приватном издању професора- хероја Јована Зубовића, коју су тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти, аустромарксисти таксирали као „шовинистички памфлет“ и захтевали од Окружног суда да је забрани. И тако одлуком Брозовог Окружног суда у Београду-Јосипграду од 16. априла 1970. године, Зубовићева књига је забрањена због „повреде прописа закона о штампи и другим информацијама“. У образложењу збаране књиге „Крајина и Крајишници“, између осталог стоји:

    „Окружно јавно тужилаштво сматра да овакви националистички преступи у третирању Крајине, њезине даље и ближе историје, друштвеног развитка, културе и језика, фалсификовање историје народа Босне и Херцеговине и жења да се ненаучним путем докаже да је Босна западни део Србије… уноси узнемирење…“ (Види: Забрањено растурање књиге „Крајина и крајишници“ -Националистички и шовинистички приступ у третирању Босанске крајине, „Политика-Танјуг“, Београд, 16. април 1970).

    Проф. Зубовић је са болом у души посматрао како се под Брозовим крвавим великохрватским, робовласничким, фабијанско-интермаријумским и НАТО- комунистичким режимом затире све што је српско и православно. Устао је у одбрану обесправљених, потлачених и понижених несрећних Срба у Крајини, „каурској и турској“ и указао на жалосне чињенице, зато ћемо пренети извесне цитате, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    У песми Јована Поткозарца „Покајте се“, коју је спевао поводом бањалучког земљотреса, на страни 9 и 10 стоји :

    „Из дубине нешто затутњело И закликта са обалака вила: Покајте се на земљи грешници, Ви законе свете погазисте, Све законе људске и божије И светиње своје остависте: Потровасте сјеме у матера У утроби дјецу помористе; Одроди се мати од дјетета, Одроди се д’јете од матере, Одроди се кућа од племена, Одроди се племе од народа; Не поштује млађи старијега, Побјегоше вјешти и снажнији, Остадоше стари и немоћни И опусти половина села; Расуше се народна богаства А згрнуше бисер и дукати, Поградише по приморју куле; А тада се сва земља заљуља И разруши села и градове.
    Како ћемо боље учинити? – Покајте се по земљи грешници,
    С њима и ви, дјецо крајишници!
    Не може се боље учинити
    Што се закон прави не поврати:
    Прођите се силе и неправде,
    Не газите слабе и нејаке, Умјерите велика богаства,
    Помажите јачи слабијима
    И све своје снаге сједините
    Па се сваком злу одупирите; Дижите се мало и велико,
    У коштац се са злом ухватите И у тешкој борби понесите; Прихватите помоћ пријарељску
    Из ц’јелога племенитог с’јета
    И сва наша добра очувајте И на корист земљи утрошите.
    И немојте лако посрнути У великој борби и невољи;
    Сјетите се ранијих невоља
    Које’но смо издржали редом
    Од Мурата до б’јесног Хитлера
    И његова слуге Павелића; Сјетите се старијих јунака – Вујадина са обадва сина, Јанковића и малога Раде И Кочића и младог Принципа, И јунака знаних и незнаних
    Који’но су сва зла издржали
    И срушену земљу обнављали.
    А када се братски сједините
    И закону правом повратите
    Па завлада правда и истина,
    Изникнуће из земље домови
    У њима се пород изродити,
    И Крајину љуту обновити…“

    Стр. 13: Мале душе не могу сакгледати и правилно схватити истину. Срцом слаби и себични људи као и људи другог вјеровања и другог морала не могу да схвате нашу мисао правде и слободе. Сви насилници не воле слободе, а ње се плаше и неки слаби људи и ситне душе. Све су то непотпуни људи, људи обузети само собом и себи најближима или опсједнути неком страном мисли и доктрином. Такових људи и група људи било је одувијек и увијек ће их бити. Нама се тешко с њима братимити. Прије се могу очекивати цукоби и борбе с њима, тешке и дуге и скоро вјечне и непрестане.

    Наша је стара мисао и данас савремена, ма да неки то не признају, и није противна савременом схватању о друштвеном управљању и друштвеном реду и дисциплини. Она треба и у наше доба, у новим условима, да послужи као опште правило понашања и као опомена онима који гријеше или имају на души тешких гријехова прошлости…“

    Стр. 16 : „У објашњавању и мењању садашњег расположења најтеже је сузбити страх који је остао још од окупације у Крајини, напосе од усташа и њихових средстава. Страх је појачан сукобима и борбама унутрашњих српских група између себе. У неким је крајевима завладао кукавичлук и страх какав се не памти од Турака…

    Људи остављају српско име и називају се православцима, заборављају српску прошлост, остављају писмо ћирилицу и српске обичаје, чак и славу – посебно обележје Срба. Српски језик називају наш језик, у новије време српскохрватски, српске народне песме називају наше народне песме без српског обележка. Кад спомену српско име окрећу се и гледају око себе да их ко не слуша; и славу славе кријући а свећу заклањају застором…“

    Стр. 83: „Данас сви Хрвати на Крајини називају свој језик – хрватски, а свесни Срби – српски; за неопредељене муслимане, све Србе интернационалисте и све бојажљиве Србе то је ‘наш језик’ и језик српскохрватски или хрватскосрпски. Како ће бити даље и да ли ће бити још каквих варијаната, не поричем. Како било да било, ми ћемо се трудити да останемо што ближе народном говору“.

    Стр. 88: „У ‘Независној Држави Хрватској’ ћирилица је била забрањена и свима наметнута латиница. У приватном животу међу Србима ипак се одржала, а једно време се држала и међу Србима партизанима у шуми. Када је и како је уведена латиница и у шуми и на слободној партизанској територији треба да се утврди.

    Срби Крајишници једно су се време опирали општем увођењу латинице, али су на крају сустали, поготово када су видели да латиница продире и побеђује и у Србији – у Савезној управи, у војсци, па и међу омладином и професорима на Универзитету (уџбеници и студентска издања све више се штампају латиницом)…“

    Стр. 89: „На крају износимо мишљење чувеног хрватског научника Томе Маретића о ћирилици и латиници.

    ‘Образовани Срби и не слуте, како су сретни, што су они једини народ у Европи, који се може дичити савршеним правописом, тј. Таквим, у којему му за сваки глас служи особито слово, а од њих се ни једно не узима за више гласова, него само за један једини. Зато њихова ћирилица има таман толико слова, колико њихов језик има гласова, тј. И слова и гласова има по 30. То јр бесмртна заслуга Бука Стеф. Караџића. Хрватска је латиница с додуше много и много савршенија од француске, енглеске, њемачке, италијанске, али је мање савршена од српске ћирилице…
    Захтев неких људи, и Срба по рођењу у Хрватској, да се укине ћирилица, писмо ‘попадија’ и ‘жандара’, како они кажу, нико паметан не узима озбиљно. Они не познају ствар о којој говоре или, некоме се подворивајући, свесно обилазе истину, по чему су управо бедни“.

    Стр: 101: „У наше доба прилике су се измијениле. Стара вјеровања блиједе, а нова су од овога свијета – вјера и моћ човјека над природом и вјера уматеријална добра и материјалне класне интересе. Проповједа се: да је стара вјера отров за народ, а од празне вјере нема никакве користи, да се треба борити не само са неправдама у друштву и класним непријатељем већ и са природом која се може савладати; али то је вјера…“

    У књизи су од посебног значаја статистичке студије професора Јована Зубовића „Становништво по попису од 15. марта 1948“, и Адама Милановића „Пописи становништва по вери (1921. и 1931) и по народности (1948, 1953, 1961)“ из којих се види значајан пад живе српске снаге према попису од 1948. године у односу на стање у 1931. години (Види: Проф. Јован Зубовић, Крајина и крајишници, Књига друга, Београд, 1970, стр. 63-69).

    Не можемо да заборавимо и да не поменемо крваво доба великохрватског хегемонисте, робовласника и тиранина Јосипа Броза тзв. „Тита“, НАТО-најамника, који је продао капиталистичком западу више милиона радника-гастарбајтера као маркистичко-економски „вишак вредности“, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“, где му се и данас клањају заглупљени и опсењени аустромарксисти „Срби“, идолопоклоници на срамоту јуначке Србије и српског народа.

    Имајући у виду, да НАТО-најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ није уврштен у списак највећих тиранина у свету, којег су саставили његови ментори европски и амерички империјалисти-тријалисти у својим пропагандним делима, а гле чуда, нису се устручавали да уврсте у свој списак несретног Слободана Милошевића! (Види: Nigel Cawthorne, 100 tyrants – History’s most evil despots & dictators, London, 2008; simon Sebag Montefiore, Monsters – History’s most evil men and women, London, 2008; Clive Foss, The Tyrants, London, 2006).

    Полазећи од чињенице да је у току 1944. године основан у Београду-Јосипграду Брозов великохрватско-хегемонистички и тирански „Суд части“ и да је формирана Комисија з а испитивање рада и држања свих Срба наставника Београдског универзитета за време немачке окупације. Чланови ове комисије били су тзв. „Срби“ у Србији, велики грешници и одроди, заглупљени и опсењени аустромарксисти, комунисти-интернационалисти: др Синиша Станковић, др Душан Недељковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Борислав Стевановић, др Петар Матавуљ, др Павле Савић, др Јован Томић, др Сретен Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Васо Чубриловић, др Младен Јосифовић, др Јован Ђорђевић, др Стеван Ђелинео, др Тома Бунушевац…

    Такође, имајући на уму, да је великохрватски хегемониста, тиранин и србофоб Јосип Броз тзв. „Тито“ имао двоструку улогу када су у питању његови сународници Хрвати и то се види у примеру др Мате Ујевића, уредника Павелићеве „Хрватске енциклопедије“ – “Encyclopaedia Croatica” и касније главног редактора Брозове и Крлежине „Еnciklopedije Jugoslavije”. Међу сарадницима „Енциклопедије Југославије“ појављују се и имена у Павелићевој „Хрватској енциклопедији“ – “Encyclopaedia Croatica”, то су: др Петар Скок, др Александар Приможић, инжињер Петар Мардешић, др Јурај Андраш, др Хамдија Крешевљаковић, др Људевит Јонке и Миростислав Бартулица (Види: Двострука улога Мате Ујевића, „Илустрована Политика“, бр. 1604, Београд, 1. август 1989).

    Шта још да кажемо о двострукој улози Савића Марковића Штедимлије, Владимира Назора, Густава Крклеца и многих других, који су у току Другог св. рата глорификовали масовног убицу и тиранина Анту Павелића, поглавника злогласне Независне Државе Хрватске.

    Српски народ у Крајини „турској и каурској“ столећима је страдао од Турака, Аустријанаца, Млечана, хрватских усташа и аустромарксиста, комуниста-интернационалиста, који су му ради лажног „братства и јединства“ и књиге уништавали.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *