БИСКУПСКИ „СВЕТИ“ ЗЛОЧИНИ И „СВЕТЕ“ ЛАЖИ

ПОВОДОМ НЕДАВНЕ БЛАЈБУРШКЕ МИСЕ У САРАЈЕВУ

Из проповеди кардинала Пуљића могло се закључити да ће у предстојећем времену Римокатоличка црква приступити тихој поступној сакрализацији не само хрватских војника страдалих у Блајбургу него и свих војника Независне Државе Хрватске који су се у Другом светском рату, придржавајући се усташких начела, борили против источне, православне „херезе“, Јевреја, комунизма

Oвогодишње мисно (молитвено) сећање на хрватске жртве страдале крајем Другог светског рата, одржано 16. маја у условима које је наметнула пандемија вируса корона, изазвало је велику пажњу шире јавности, већу него раније. Иза помена блајбуршких жртава претходних година стајала је званично или незванично хрватска држава и у неку руку, изигравајући извесну пасивност, Аустрија на чијој територији су блајбуршке масовне гробнице. Mисе су служене хрватским војницима који су напојени верским фанатизмом и нацистичком идеологијом током Другог светског рата починили велике злочине. Ове године, поред Блајбурга, служени су помени на још два места, на загребачком Мирогоју, и у још једној, држави, Босни и Херцеговини, у римокатоличкој катедрали Срца Исусова у Сарајеву. Сарајевски помен, а посебно беседа узоритог кардинала врхбосанског Винка Пуљића изазвала је српска негодовања, покренула болна страшна сећања. Сарајлије муслиманске вероисповести чак су у време мисе демонстрирали испред катедрале, носећи за ту прилику припремљена антифашистичка обележја, певајући антифашистичке песме партизанске војске у којој, бар у првим и кључним годинама антифашистичке борбе, њихових предака готово да и није било.
Кардинал Пуљић није се обазирао на српске приговоре, али ни на муслиманске антифашистичке протесте. Поред Хрватског сабора, који је био покровитељ овогодишњих блајбуршких манифестација, иза мисе у сарајевској катедрали стала је Римокатоличка црква па и Католичка црква у Хрвата. Намеру да се служи сарајевска блајбуршка миса, осмишљену и служену на овај начин, подржао је и апостолски нунције у Босни и Херцеговини, представник папе Франциска, надбискуп Луиђи Пецуто. Стигла је и снажна подршка Хрватске бискупске конференције. На миси су били амбасадор Хрватске у БиХ Иван Саболић, председник Федерације БиХ Маринко Чавара и представник Хрватског народног сабора Илија Цвитановић. Амбасадори Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, као ни свеприсутни представник међународне заједнице Валентин Инцко, нису се оглашавали, па се може рећи да су дали прећутну подршку кардиналу Пуљићу.
Посебна пажња српске, муслиманске, али и остале јавности била је усмерена на оно што се дешавало у сарајевској катедрали Срца Исусова на обележавању 75. годишњице блајбуршке погибије хрватске војске. Ослушкивале су се поруке директно речене или мало прикривене у проповеди кардинала Пуљића. Из његове проповеди могло се закључити да ће у предстојећем времену Римокатоличка црква приступити тихој поступној сакрализацији не само хрватских војника страдалих у Блајбургу него и свих војника Независне Државе Хрватске који су се у Другом светском рату, придржавајући се усташких начела, борили против источне, православне „херезе“, Јевреја, комунизма. Та начела била су блиска начелима на којима је Хитлер градио нову Европу, а које је подржавала и Римокатоличка црква. У држави за коју су се они борили није било места за оне који нису Хрвати и који не исповедају једино спасавајућу римокатоличку веру.

[restrict]

ВОЈНИЦИ ИСУСОВИ За данашње хрватске бискупе, свештенство и вернике блајбуршке жртве су узвишени Исусови војници. Ове године, осим војницима стрељаним код Блајбурга, помен је служен и свим Павелићевим војницима изгинулим или после заробљавања стрељаним на разним ратиштима и судилиштима. То је уосталом садржано у поруци задарског надбискупа и председника Хрватске бискупске конференције Желимира Пуљића, упућене организаторима блајбуршког, загребачког и сарајевског помена. У тој поруци се између осталог наводи: „На сва три мјеста у првом реду молит ће се за страдале заробљенике с Блеибурга који су скончали у некој од оних 1.700 масовних гробишта, од којих је највише у Хрватској (850), па у Словенији (600), те у Србији (180) и Босни и Херцеговини (90). У молитвеном озрачју препоручит ће се Божјем милосрђу све настрадале тијеком Другог свјетског рата и пораћа, из било којег краја и народа.“
Да се ова сарајевска блајбуршка миса представља манифестацијом којом се Независна Држава Хрватска, њени творци, њена војска дижу на још виши, небу ближи ниво потврђује и беседа узоритог кардинала Винка Пуљића, изговорена 16. маја у сарајевској катедрали Срца Исусова – страдање Хрвата у 20. веку он пореди с библијским страдањем изабраног народа. И Хрвати су се, посебно у време Другог светског рата, жртвовали у настојању да у границама Павелићеве државе створе „божију државу“ на земљи. Пуљићу се чинило да те истине нису довољно свесни ни сами Хрвати, па им је упутио замерку што недовољно цене жртве које су принете у време постојања Независне Државе Хрватске: „Улазећи у Јерузалем и гледајући с маслинске Горе свој вољени град Јерузалем, Исус је над њим заплакао: ’О кад би ти знао што је за твој спас!’ (усп. Лк 19,42). Како не би заплакао када је његов вољени град презирао објављењу и навијештену му Истину. Попут Исуса, данас стојимо пред својим народом и узвикујемо: Кад би ти знао цијенити жртве својих предака, био би способнији градити садашњицу и данашњицу. Будућност народа гради тко колијевку њише. Толико читамо Библију и од ње нисмо научили како је Изабрани народ доживљавао своју домовину као дар Божји. Она је света јер ју је Бог нама даровао, она је света јер је натопљена крвљу толиких невиних жртава, толиким сузама и знојем наших предака. Наши предци су нам намрли најсветије: свету вјеру, купељ крштења, побожност према Мајци Божјој, знак нашег идентитета: Крст часни и слободу златну дјеце Божје, вјерност Петрову насљеднику.“
Кардинал Винко Пуљић годинама ради на беатификацији целокупног вођства Независне Државе Хрватске, њене целокупне оружане силе, усташког покрета, усташких идеолога, носилаца власти, указујући на то да су сви они већ одавно у Исусовом и Госпином загрљају на небесима. Павелић и његове војсковође су у ствари свети ратници који нису у паклу, него на небесима у друштву светих ратника, арканђела Миховила и Габријела (Михаила и Гаврила), Светог Јураја (Ђорђа) и Димитрија… Хрвати и Хрватска су Богу најмилији народ. Пре више од сто година Госпа је проглашена краљицом Хрвата. Толико јој се омилила хрватска земља и хрватски народ па често силази с небеса у Хрватску, где је виђају по селима и градовима, по шумама и црквама. И њен поочим Свети Јосип прихватио се улоге заштитника Хрватске, а то су учинили и многи други свеци. Због таквих заслуга као да Бог на небесима, Исус и Марија у Хрвате и њихове бискупе имају толико поверења, дали су им одрешене руке да раде на земљи што желе. Шта год ураде њима ће бити по вољи. Могу да чине „свете злочине“ над Србима, могу да говоре шта хоће, смишљају „свете лажи“ да прећуткују злочине и од злочинаца праве свеце. Бог, Исус и Госпа одмахнуће руком, окренуће главу, правиће се да то не виде.

КРИЖАР БИСКУП ШАРИЋ Том спознајом, о чему је „Печат“ својевремено писао, руководио се и кардинал Пуљић, када је две године пошто је утихнуо последњи верски рат у Босни и Херцеговини пренео из Мадрида у Сарајево кости ратног злочинца надбискупа врхбосанског др Ивана Евангелисте Шарића, који је на трону бискупа врхбосанских седео од 1922. до 1945. године. Надбискуп Шарић био је заклети усташа и један од носећих стубова на којима је требало да почива Независна Држава Хрватска. Сва збивања у време Другог светског рата у његовој пространој бискупији која је захватала највећи део Босне и Херцеговине праћена су и усмеравана из његовог бискупског седишта у Сарајеву. Да би избегао суђења за злочине које је починила хрватска војска коју је и он стварао, побегао је 1945. из Сарајева и склонио се код Франка у Шпанију у Мадрид, где је умро 1960. године. Шарићеве кости почивале су на једном мадридском гробљу, све док их његов наследник на сарајевској бискупској столици, кардинал Винко Пуљић није 26. априла 1997. пренео у Сарајево и сахранио у Шарићевој задужбини, у крипти Цркве Светога Јосипа на Мариндолу. Свечану мису задушницу надбискупу Шарићу служила су тада, поред кардинала Пуљића, још три бискупа: Фрањо Комарица, Ратко Перић и Перо Судар, са још шездесетак свештеника. Овај догађај, који се збио непосредно по свршетку још једног крвавог рата, није изазвао већу пажњу српске јавности, јер Срба у Сарајеву готово да и није било. Сарајлија муслиманске вероисповести овај догађај се није много тицао. Злочинци окрепљивани током Другог светског рата молитвом надбискупа Шарића углавном су проливали српску крв. Данас у Цркву Светог Јосипа на Шарићев гроб долазе бројни ходочасници међу којима већину чине ђаци.
Највећа сметња у стварању Хрватске, настале према „провидности божијој“, били су домаћи Срби и њихова православна црква које је ваљало уништити. Да би се то постигло, одлучено је да се пре свих побију српски епископи, чије су епископије биле на територији новостворене Независне Државе Хрватске. Важну улогу у тим злочинима имао је надбискуп врхбосански Иван Евангелиста Шарић. Уз Шарићеву сагласност одведен је 12. маја 1941. године из владичанског двора у Сарајеву митрополит дабробосански Петар Зимоњић, син херцеговачког устаничког вође попа Богдана Зимоњића, спроведен је у логор у Госпићу и убијен у Јадовну на Велебиту. Слична судбина задесила је и епископа бањалучког Платона Јовановића, у чији су владичански двор у недељу 4. маја по подне 1941. упале усташе, наложивши му да одмах напусти Бањалуку: Епископ Платон затражио је помоћ од свог пријатеља бањалучког бискупа Јозе Галића, који му је јемчио да му се ништа неће десити. Исте ноћи у владичански двор су дошли хрватски војници, извели су владику Платона заједно с протом Душаном Суботићем, који се ту затекао, угурали су их у ауто и одвезли ван града на обалу Врбаса, где су их убили, а њихова тела бацили у реку. Некако у исто време, почетком маја, Италијани су у Мостару из усташких руку отели Николаја Јокановића, епископа захумско-херцеговачког који је претходно био тешко мучен. Италијани су епископу Николају помогли да пређе у Србију, где је избегличке дане проводио у Сокобањи. Стар и тешко болестан преминуо је 26. марта 1943. године.
Игром случаја, захваљујући непредвиђеним околностима, у првој половини маја 1941. године сигурну смрт избегао је епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ, који је у то време био члан Светог архијерејског синода Српске цркве у Београду. Српска православна црква у то време била је у расулу, патријарх Гаврило Дожић био је ухапшен. Да би био обновљен какав-такав рад цркве, окупационе немачке власти захтевале су да се у Београду одржи седница Синода, па су Немци епископа Нектарија Круља одвели из Тузле у Београд. У Тузли је српско и јеврејско питање у то време решавао римокатолички свештеник др Драган Дујмушић, љубимац надбискупа Шарића, који је иначе био доктор теолошких наука и вероучитељ у Тузланској гимназији. Дујмушић је, као и надбискуп Шарић, још пре рата постао заклети усташа. Окупио је неке своје ђаке који су заједно с њим хапсили и одводили тузланске Србе и Јевреје и слали их на губилиште. Једна таква група тузланских „редарственика“ упала је 16. маја у владичански двор у Тузли, тражећи владику Нектарија. У двору су затекли протојереја, архијерејског намесника и пароха тузланског Јована Магарашевића, који је, као и многи српски тузлански прваци, одведен у логор у Копривници, крајем јуна пребачен у логор у Госпићу, одакле је одведен и убијен на једном од госпићких губилишта.

СУРОВОСТ МИЛОСРДНИХ СЕСТАРА Страдања за веру православну била су намењена и осталим српским владикама у Независној Држави Хрватској. Убијен је и епископ горњокарловачки Сава Трлајић. Хрватски војници извели су га увече 19. јула 1941. из владичанског двора у Плашком и са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом одвели у госпићки логор, одакле је пребачен на губилиште на јадранском отоку Паг. Загребачког митрополита Доситеја Васића рат је затекао је у Загребу. Ухапшен је 10. априла 1941, на дан када је проглашена НДХ, заједно са ђаконом Лазаром Живадиновићем. Прво је мучен у затвору у Петрињској улици, те у тешком стању пребачен у загребачку Болницу милосрдних сестара. У тој болници милосрдне сестре су га тукле, бичевале, чупале му браду. Он то није могао да издржи, живчано се разболео па је пребачен у Београд. Није се опоравио, умро је 1945. године. Епископ сремски Валеријан Прибићевић доспео је некако почетком Другог светског рата у Сплит, где су били Италијани, и ту је умро 10. јула 1941. године. Захваљујући Италијанима живу главу сачувао је и епископ далматински др Иринеј Ђорђевић, који је током 1941. интерниран у Италију. Уочи Другог светског рата, 18. фебруара 1941, умро је владика пакрачки Мирон Николић, рат је омео да се изабере његов наследник. Нема ниједног веродостојног доказа да се бар неки достојанственик Римокатоличке цркве у Хрвата у време тих страдања јавно огласио стајући у заштиту српских владика, Српске цркве и народа. Све епархије Српске православне цркве још у првим данима постојања Независне Државе Хрватске биле су обезглављене, побијена је и већина свештеника и монаха, а онда су дошли на ред верници. Неки Срби, покушавајући да спасавају живе главе, прихватали су у римокатоличку веру.

ВОЈЕВАЊЕ ЦРНЕ ЛЕГИЈЕ Једна од најславнијих јединица Независне Државе Хрватске, Сарајевска црна легија, познатија као Францетићева црна легија, излегла се средином октобра 1941. у Сарајеву под хабитом (бискупским плаштом) надбискупа врхбосанскога Ивана Евангелисте Шарића. Током лета 1941. у јеку најжешћих покоља Срба извршена је територијална реорганизација НДХ, која је подељена на дванаест жупа. Велики жупан Велике жупе Врхбосне, са седиштем у Сарајеву, постао је Марко Михаљевић, родом из купрешког села Злосела, усташки емигрант, врло близак Анти Павелићу, а који је на ту дужност ступио крајем септембра 1941. године. Није искључено да су се надбискуп врхбосански Шарић и велики жупан врхбосански Михаљевић одраније познавали и да су се пре рата сретали у Италији, где се надбискуп Шарић сусрео с Антом Павелићем. Морао је Шарић, и сам заклети усташа, одраније знати за Михаљевића, Купрешка висораван је била у саставу његове надбискупије. С Михаљевићем, из југозападне Босне, са Купрешке висоравни стигао је у Сарајево и усташки емигрант Рафаел Бобан, родом из западне Херцеговине. Током јула 1941. године са четири војна камиона пуна усташа стигао је у Купрес, где га је дочекао стари пријатељ Марко Михаљевић. Њих двојица су с бројним домаћим хрватским војницима одмах прионули на посао, током јула и августа обилазили су Купрешко, Дувањско, Ливањско и Гламочко поље и бугојански крај. Успели су да тим камионима до крашких јама и вртача довезу и побију више од две хиљаде Срба цивила, мушкараца, жена, стараца и деце. Тела су им побацали у јаме, како би се замео траг злочинима.
У сарајевским сусретима жупана Михаљевића, надбискупа Шарића, емигранта Јуре Францтића, рођеног у Лици, и Рафаела Бобана дошло се на идеју о неопходности стварања војне јединице каква је била Црна легија. Њен командант постао је Јуре Францетић, заменик команданта Рафаел Бобан, а остали нижи команданти били су Фрањо Судар, Анте Мамић, Лео Тоногал. Да би симболично потврдила своју хришћанску мисију, стварање божје римокатоличке државе на земљи, ова јединица обукла се у црне униформе, да би истакла своја хришћанска уверења. „Душебрижник“, духовник ове јединице, пре него што је премештен у Рим где је створио чувене „пацовске канале“, био је др Крунослав Драгановић, професор Теолошког факултета у Загребу. У Музеју геноцида у Београду чува се један докуменат који потврђује да је Драгановић пратио Црну легију у пролеће 1942. године у њеним злочиначким походима на Источну Босну, када је побијено око шест хиљада српских цивила. О успесима ове јединице обавештавао је главну војну команду у Загребу. У једном од тих извештаја он предлаже да се већ током 1942. у затрта српска села у источној Босни, на обали Дрине, на граници са Србијом, насели муслимански живаљ. Ова јединица, чији злочини иду и на душу надбискупа Шарића, починила је велике покоље над српским становништвом Сарајева и околине, источне и централне Босне. У јуну 1942. године Црна легија је упућена на Козару, где је, гушећи народни устанак, извршила велике покоље над српским становништвом. Други документ који се чува у Архиву Југославије потврђује да је Крунослав Драгановић био са Црном легијом на Козари. Са Козаре је Црна легија током јула хитно пребачена у Купрес. Купрешку висораван у то време запоселе су пролетерске партизанске јединице које су стигле са истока, из Србије и Црне Горе са којима су свакодневно вођене борбе. За то време у Купресу и на ширем простору југозападне Босне Црна легија поклала је или спалила више од хиљаду Срба.

СВЕТА ОБИТЕЉ НА УСТАШКИМ ГРОБОВИМА У Купресу је Црна легија остала до марта 1943. године. За тих осам месеци док је деловала у југозападној Босни, Црна легија је успела да одбрани Купрес, који партизани средином августа 1942. нису успели да заузму. У тим борбама погинуло је више од стотину бораца Четврте црногорске партизанске бригаде којом је командовао Пеко Дапчевић. Гинули су у тој борби, али и у осталим осмомесечним борбама и легионари Црне легије. У источном делу градића Купреса, преко пута некадашњег бетонског утврђења „Силос“, на једној пољаници формирано је ратно гробље у коме су сахрањиване у борбама погинуле усташе Црне легије и других јединица Хрватске војске које су тада браниле Купрес. Било је ту и гробова усташа домаће Купрешке бојне, сахрањивани су ту ако није било могућности да им се лешеви пренесу до сеоских гробаља. Ово гробље, са гробовима поређаним у врсте брзо је расло, било је ту више од стотину хумки са дрвеним крстачама. После пада Италије, у јесен 1943. године, партизани су заузели Купрес и до темеља га разорили, заравњено је и усташко ратно гробље.
На месту где се налазило ратно гробље легионара Црне легије и других војника Независне Државе Хрватске у Купресу кардинал врхбосански Винко Пуљић саградио је огромну тробродну цркву с два торња, једну од највећих богомоља у Босни и Херцеговини. Црква је освећена 2012. године и посвећена Светој обитељи (Богородици, малом Исусу и Светом Јосипу, Исусовом поочиму и заштитнику Хрватске).
Највеће недоумице изазвале су речи кардинала Пуљића из проповеди изговорене 16. маја у сарајевској катедрала Срца Исусовог: „Данас се спомињемо свих који страдаше у логорима, планинама, долинама и пољима од Блајбуршког поља преко Дравограда и Марибора, Огулина и Госпића, Јазовке и мацељских шума, Јасеновца и Глине, Козаре и Подградаца, Крижеваца и Бјеловара до Сријемске Митровице и Сарајева, Фоче и Зенице, Широког Бријега и Мостара. У своју молитву укључујемо и све страдалнике из других градова и села било да знамо или не знамо гдје почивају њихови посмртни остаци. Питамо се када ће се дићи шутња с тих гробова. То великим дијелом овиси и о данашњим носитељима власти!“
Овде је све помешано, не зна се ни ко је жртва, а ко убица. Измешана су страдалишта на којима почивају невина деца, жене, старци, цивили, убијени само због тога што нису исповедали римокатоличку веру, и хрватски војници који су убијали све оне који се нису клањали „Павловом наследнику у Риму“. Међу стратиштима на којима су страдали Павелићеви војници поменути су Јасеновац и Козара који би се могли односити само на Србе.

[/restrict]