Почетна / Свет / Живот у туробном међувремену

Живот у туробном међувремену

Драстично растакање наше доскорашње свакодневице с много непознаница: Готово све што смо до сада имали и практиковали суновратило се у нешто што је, колико до јуче, било незамисливо, с ригорозним забранама и карантинима, са шокантним изостанком солидарности на којој је почивао „европски дух“ и драматичном неизвесношћу око тога шта следи, психолошки, економски и политички, после велике, планетарне драме

Констатација да ће све ово данас једном бити јуче, неспорно тачна, у много чему мудра и (психолошки) лековита, не одговара на питање које се, на драматичан начин, поставља управо данас, у време планетарне драме коју је изазвао вирус корона: шта ће бити сутра?
Најчешће је у оптицају упозорење да свет више неће бити оно што је донедавно био. Иако смисленија него кад се, као фраза, експлоатисала у неким другим приликама и пошастима (поводом тероризма или узбуђења које је, не тако давно, изазивао „рођак“ садашњег вируса, САРС), та констатација не говори какав ће тај сутрашњи свет заиста бити.
Све ово доскорашње суновратило се, преко ноћи, у нешто, колико до јуче незамисливо и хаотично: у карантине, забране путовања, изолације и буквална заточеништва у четири зида, у изопштавања, макар то било из најхуманијих побуда, одређених категорија људи (65 плус), парализу културног и (сваке форме) друштвеног живота, распад здравственог система чак и у земљама где је тај систем означаван као узоран, најава досад најтеже економске кризе светских размера, готово (за)дах апокалипсе…

Суморни наговештаји

Нико, са сигурношћу, не може да предвиди шта се заиста иза брда ваља. Та „нова (претпостављена) стварност“, најчешће у суморним наговештајима и предсказањима, још није стигла. Проживљавамо, тренутно, време „у међувремену“, још без коначне форме и извесности. Једна реалност се брише, настаће нова, која може донекле личити на ону стару, али… Заблуда је, упозоравају неки озбиљнији „читачи“ сутрашњице, веровати да се ово што је било може пренети, „један кроз један“, у оно што ће (тек) бити.
Извесно је и, бар у овом тренутку очигледно, драматично и драстично одсуство солидарности тамо где је то представљано као чврст темељ на којем почива европска интеграција (ЕУ). Вирус је опасно напао њено „свето писмо“. Отуда горка, и озбиљна упозорења да би Европска унија, каква се показала у време највеће кризе с којом се суочава од њеног настанка, могла да буде последња жртва вируса ЦОВИД-19.
Могло се, и морало очекивати да ће ово бити „час Европе“. Кад ће, ако не сада, и у овако драматичним околностима, европска фамилија деловати заједнички и одлучно? Шанса је пропуштена. Уместо „више Европе“ и европског заједништва, на сцени су национални егоизми и државничке себичности.

Победа себичности

У тој „победи егоизма“ најдраматичнији пример и случај је Италија. У трагедији („потенцијално библијских размера“, Марио Драги) с којом је суочена, и серији „црних дана“, од којих је сваки нови, бар минуле седмице, био црњи од оног претходног (у прошли петак земља је у ту црну хронику убележила дотад највише жртава у једном дану: 969!), остављена је дуго на цедилу: пре него што су се њени суседи и пријатељи пренули и „сетили“ у помоћ су несрећним Италијанима прискочили – далека Кина и Русија!
А била је то прилика, неповратно пропуштена, упозорава „Шпигл“ да се покаже како демократија, у коју се Европљани заклињу, може решавати велике кризе успешније од „аутократских режима“. Ништа од тога. Док су Италијани и Шпанци бројали стотине и хиљаде мртвих, Холанђани и Немци су бројали (и чували) своје новце. Чемерна опаска немачког недељника односила се на последњи (видео) самит лидера Европске уније који је само потврдио и продубио утисак о егоизму богатих северњака. Раскол у европској фамилији нису успеле да покрију фразе којима је срочено саопштење после овог видео-конферисања.
Одбили су да притекну у помоћ јужњацима (Италија, Шпанија, Португалија) у (њиховој) дужничкој кризи: нека свако свој дужнички камен носи о сопственом врату. Залуд вапијућа упозорења италијанског премијера Контија, да садашња криза није изворно италијанска и да је за њено решење неопходна финансијска солидарност како би се избегао хаос у еврозони.

Угрожен дух европске идеје

Из кућне изолације, немачка канцеларка је поновила фамозну улогу из грчке дужничке кризе. Демонстрирала је непопустљивост. Министрима финансија еврозоне остављено је две (критичне) седмице да пронађу неко „креативно решење“. Међу јужњацима је прокључао гнев. Наслов у италијанској „Републици“ после овог самита гласио је „Брутална Европа“. Позната и код нас превођена) италијанска књижевница Франческа Мландри упутила је (јетки) апел свим Немцима који верују да корона неће тешко погодити и њихову земљу: „Пишем вам из Италије, пишем вам из ваше будућности“…
Премијер Баварске Маркус Зедер отворено критикује земљакињу на челу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен: ово је час за ЕУ, а у Бриселу влада (недопустива) тишина. Одсуство солидарности – сви размишљају и делују националистички – озбиљно угрожава дух европске идеје. Кад се напокон пренула, Лајенова је упозорила посланике Европског парламента да их „посматра историја“, време је да се проговори једним великим (европским) срцем а не уз двадесет седам малих …
Кинеска далековидост А колико ускогруди и ситничави могу бити политичари и у овако драматичним временима, показао је и (опет видео) самит Групе 7 (минуле седмице одржане су консултације, такође без већег успеха, у оквиру Г 20). Изостало је чак и заједничко саопштење са овог самита због спорења око тога како назвати садашњу пошаст: Американци су инсистирали да се, по сваку цену, ЦОВИД-19 означи као „кинески“, чему су се остали учесници успротивили.
Кинеско руководство је пак и овога пута демонстрирало лидерску далековидост и промишљеност. Њиховој (показаној) великодушности у планетарној кризи вредност није могло одузети ни исфорсирано (западно) учитавање политичких побуда и аспирација и новом, „здравственом путу свиле“.
Пекинг је, без оклевања, прискочио у помоћ земљама и народима у невољи. Послао је у нова (европска и друга) жаришта своје лекаре, драгоцену медицинску опрему и лекове. И, не без разлога, побрао аплаузе. У свет су отишли снимци Италијана који у гневу скидају заставе Европске уније и каче кинеске. Утицајни „Гардијан“ констатује: док Трамп удара на Европу забраном путовања, Кина се показује као великодушан, несебичан (европски) пријатељ…
Кина постаје, све уочљивије, глобални лидер способан да ефикасно решава проблеме код куће (предузела је у епидемији мере без преседана, карантин какав није виђен у историји човечанства), одговори на глобалне изазове и потребе. Председник Си Ђинпинг је, уз кинески сликовите поруке охрабрења лидерима најтеже погођених европских земаља, Италије и Шпаније („после олује грануће сунце“), учинио још један државнички гест: усред „вербалног рата“ с администрацијом у Вашингтону пружио је Американцима руку и, уместо конфронтације, понудио кооперацију.

Изолација и окупација

У свету без идеологија, тренутно уједињеном (само) у страху, утихнуле су, пред овим гестовима и стравичним призорима (Италија, Шпанија, Њујорк), жустре и жучне расправе о либерализму, демократији и ауторитарности. Или су само одложене за нека боља и спокојнија времена, кад ће се видети како ће, с колико (дубоких) огреботина, и свет „чисте демократије“ (ако таква уопште постоји) изаћи из овог туробног „међувремена“ изнуђених, и свеопштих, ограничења и суспензија многих слобода.
Израелски новинар Гедеон Леви је (у „Хаарецу“) ту ситуацију упоредио с – окупацијом. Небеса се склапају над нама а судбина, бог или анђео историје нам се смеју горко ироничним смехом: Израел је први пут у паклу у којем деценијама живе палестински грађани. Вртоглавом брзином Израелци улазе у стварност познату сваком палестинском детету.

Бацање пара из хеликоптера

Из ове свеопште „окупације“ се, наравно, мора изаћи, можда већ за који месец. У оптицају су разни сценарији, ниједан поуздан. И научници се суочавају с великим непознаницама, а политичари се опредељују за различите стратегије и „ратне походе“ против невидљивог непријатеља. Последњих недеља искристалисала су се два приступа: један који у први план ставља спасавање привреде и бизниса (САД, Велика Британија), други превасходно спасавање што више људи (европске земље).
Страх од рецесије и економске кризе, пустошније и теже него што је била она из 2008, тера лидере моћних земаља да „бацају новац из хеликоптера“ (у најави су издвајања, с једне и друге стране Атлантика, тешка више билиона евра и долара!) а Европљани најављују нови „Маршалов план“ за обнову привреде коју, добрим делом, вирус у овом часу тотално паралише.

Страх и похлепа

Вирус озбиљно растаче, и већ је расточио, нашу свакодневицу. Како ће заиста она изгледати после свега овога? Не треба имати илузија, бојим се, да ће се нешто радикално променити у овом нашем несрећном свету (и цивилизацији) у његовим драстичним одредницама: одсуству моралних норми (из употребе су одавно испали и постали „анахрони“ појмови скромност, љубазност, предусретљивост), доминацији страха („страх је лозинка нашег времена“) све обесправљеније радне снаге, страха који овај пустошни вирус драматично увећава (шта ће, кад све ово прође, бити с радним местом, хоће ли уопште опстати моја фирма, како платити рачуне и прехранити породицу) и незајажљиве похлепе власника капитала коју, изгледа, ни вирус не успева да смири и укроти.
Медији јављају да џин онлајн-трговине (пребогатог) Џефа Безоса, „Амазон“, и у овом часу грозничаво увећава профит, захваљујући запосленима који раде (упркос све учесталијим протестима у Њујорку и Немачкој) у немогућим условима. Постају буквално роботи. Радница је обавезна да скенира тридесет пакета у минути. Ако алгоритам израчуна да је између два пакета прошло више времена него што је предвиђено, рачунар то бележи: следи опомена и – отказ…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *