Учитавање могућег смисла – КАЗНА ЗБОГ НЕПОСЛУШНОСТИ

Нашли смо се на незгодном месту, у злом часу, на удару крсташких бојовника мондијализма, а горди и по ко зна који пут непослушни. Јад и беда, али беда која се не да. То их је разбеснело. Прегазили су нас, али се, и прегажени, опиремо и не потписујемо брижно припремљене папире

На питање каква је данас наша слика у свету, које ми постављају моји земљаци, не знам шта да одговорим, иако већ тридесет пет година живим у једној од покрајина тога „света“. Они који се распитују мисле на углед наше земље у високим политичким круговима и на стање у медијима. Са првима немам никакве везе, а према медијима, које ретко и нерадо пратим, гајим начелну неповерљивост, да не употребим неку тежу и тачнију реч. Право говорећи, не разумем зашто је важно шта о нама мисле они који су нас својевремено облатили једино зато да би нас бомбардовали и отели нам средњовековну колевку државе. Црна слика је унеколико избледела, али није оглашена погрешном и неважећом. Моћници немају обичај да се извињавају за своја злодела: силеџије су увек у праву. Џо Бајден, преко светски познатог ТВ канала, рече да би све Србе требало ставити у „концентрационе логоре нацистичког типа“, и нико га, во времја оно, не опомену због скандалозног расистичког испада. Он, и њему слични, били су и остају гласноговорници тзв. Међународне заједнице чији су чланови само проверени и изабрани народи. Званични преговарач са нашим властима Ричард Холбрук (1941–2010) рече да смо ми „злочиначки дупеглавци“, ваљда зато што у Рамбујеу нисмо пристали на глатку и безусловну капитулацију. Лионел Жоспен (1937) се чудио што и даље робујемо превазиђеним схватањима о штетности комотног присуства страних трупа на свом тлу.
Светски центри моћи нису бирали речи у оцрњивању једне мале и слабомоћне земље, затечене у хаосу распадања државног оквира утврђиваног током 20. века, а све зато да би, на отетом делу територије, по геостратешким плановима Новог светског поретка, поставили једну војну базу. Нашим ће генералима судити као ратним злочинцима само зато што им је пало на ум да се супротставе агресору.
У састављању мрачне слике учествовали су толики необуздани мајстори-портретисти да би порицање реченога, данас, изазвало потрес у оном делу јавности који своје вође и средства информисања узима озбиљно. Највиши духовни ауторитет Запада папа Јован Павле Други (1920–2005), у име хришћанске љубави и словенске солидарности, поручио је да „Србију треба бомбардовати“, чиме је дао црквени благослов убицама седамдесет деветоро наше деце, као и опрост рушитељима 60 мостова, 300 фабрика, школа и болница. Не смемо заборавити ни одмерену, надасве зналачку оцену Жака Ширака (1932–2019), дату у традицији вечног француско-српског пријатељства (вечности, вечности, како си кратковека и превртљива!), који рече да су „Срби народ без закона и вере, народ разбојника и терориста“, што не треба примати одвећ срцу с обзиром на жалостан реноме великог прождрљивца и пивопије. Као градоначелник Париза остао је упамћен због астрономских трошкова у корист свог благоутробија, па је био изложен кривичном гоњењу, а поштеђен је суђења због „старачке сенилије“. Антрополог и социолог Емануел Тод, у ове године објављеној књизи, Ширака назва Лажовом над лажовима (Super-Menteur) па је и оно што је о нама рекао у некој вези са том карактерном цртом. По мишљењу генерала Жана Кота, „Срби су болестан народ“, а менталне болеснике, по нацистичком рецепту, треба чистити са лица земље, заједно са Јеврејима, масонима, Циганима, комунистима и хомосексуалцима. „Српска деца се више неће радовати“, обећање је великодушног Лоренса Иглбергера (1930–2011), што је, ваљда, прикладна варијанта остваривања америчког сна у балканским гудурама. „Србију треба бацити на колена“, досетка је Клауса Кинкела (1936–2019), што је осиромашена парафраза поклича из 1914. „Serbien muß Sterbien“, као да је смрт у клечећем положају лакша од погубљења у усправном ставу. По осећању Питера Јустинова (1921–2004), рат против Срба је „рат против варварства“; Хелмут Кол (1930–2017), на челу земље прослављене по гасним коморама, пожеле нам да се „подавимо у сопственом смраду“. За сваки случај, том смраду ће бити додато 15 тона хуманитарног уранијума. Тони Блер (1953), коме су улични демонстранти у Лондону махали транспарентима на којима је писало Blair liar (Блер лажов), бомбардовање из 1999. видео је као „борбу добра против зла, цивилизације против варварства“. Изузетно поштовање наших живота исказао је Бернар Кушнер (1939), специјални изасланик ОУН на Косову: „Прошле недеље смо имали 9 убијених Срба, ове недеље 8, то је јасан напредак.“ Поп Пјер (1912–2007) је жалио што су Срби и Французи икада пријатељевали, док је Кушнер мислио да нас треба „мирно бомбардовати, јер ће се све брзо заборавити“. Сама Алијанса, мобилишући 19 држава за ратни поход, наступала је са интернационалистичким геслом „НАТО расрбљује“.
И ту су се преварили. Нити су нас до краја расрбили, нити смо спремни да заборавимо. Из године у годину бивамо још свеснији страхоте која се догодила. Да је ово, што без реда наведох, изречено о било којем народу наше планете – о грађанима Етиопије, Судана или Обале Слоноваче – сваког нормалног човека би обузело запрепашћење због дрског расистичког дивљања и лешинарске ароганције. А ето, ово је језик којим, у наступима беса, бивши и нови колонијалисти говоре о малима и слабима. Треба признати да смо свој положај погоршали исказивањем пркосне непослушности. Непокорност избезумљује силнике, опомиње их да нису јаки колико су некада били, и колико данас умишљају. Својевремено су новопримљене ЕУ чланице, Румунија и Бугарска, имале неких примедби на одлуке бриселске централе, на шта је Жак Ширак љутито прогунђао: Ко су сад они, откуд им три чисте да се оглашавају! (Ово дајем без наводника, али смисао је био тај.) Колико мрзе непокорне, моћници у истој мери воле покорне: они им уз корисну послушност омогућују да покажу и нешто патерналистичког човекољубља, што годи њиховој убогој сујети. Непокорни такву милост не траже и не примају.
То што нам се дешавало у последњој деценији прошлог столећа показало је, у вулгарном и разголићеном облику, однос светских силника према неважним земљама и малим народима. Цивилизовани Запад се, за часак, срозао у поноре саможивог дивљаштва, оживео насилништво показано у поробљавању делова азијског, афричког и америчког континента.
Ону моралну и духовну распуштеност подржали су медији чије је деловање, у оваквим приликама, права пошаст модерног доба. Готово све што знамо о далеким земљама и другим народима пропуштено је кроз њихове прљаве филтере, увек у служби моћних покровитеља и налогодаваца. Нашли смо се на незгодном месту, у злом часу, на удару крсташких бојовника мондијализма, а горди и по ко зна који пут непослушни. Јад и беда, али беда која се не да. То их је разбеснело. Прегазили су нас, али се, и прегажени, опиремо и не потписујемо брижно припремљене папире. Траже да заборавимо, да прихватимо „реалност“, онакву какву су нам приредили. Наши званичници им се смешкају, и понекад, у пола гласа, саопште шта уистину осећају и мисле. Нуде нам петпарачке доказе пријатељских чувстава, носе цвеће на закоровљени аеродром у Прањанима, хвале Теслу и Пупина. Не вреди.
Тешко је носити судбину малог народа, али у тој тегоби има части и лепоте. Пустињак са Цетиња ту је судбину искусио и на земаљском, и на небеском плану. Из борбе непрестане је узлетао у космичке сањарије „Луче микрокозма“, у просторе где су сви људи и сви народи равноправни пред оним који их је створио. Границу између одбрамбеног национализма и ванземног космополитизма мало је ко код нас тако лако прекорачивао. Од човека је тражио више од онога што му најлакше и најбрже полази за руком. Самопоштовање се, често, осваја по цену порицања погане реалности. Нека буде што бити не може! Теже нам је на завршном полагању рачуна, у овом тренутку, изићи пред Његоша, него пред Милоша.
Што се „слике“ тиче, њу свакако морамо поправљати, али не пред онима који су нас клеветали и убијали, него пред нама самима, пред извесном идејом наслеђеном од предака. А и њима би било паметно да размисле о слици коју су у пролеће и лето 1999. оставили у Београду, Новом Саду, Ваљеву, Алексинцу, Нишу и Грделичкој клисури… Није на држави да их у свакој прилици на то подсећа; за мене, као појединца, као честицу народне заједнице кажњене због непослушности, не важи дипломатско уздржавање. Непослушност сам, још од детињства, осећао и упражњавао као природну погодбу слободе.