Светионик – Прави назив државе: Црна Гора и Бока Которска

Из Записника се види да је упркос свему одлука о припајању Боке Которске Црној Гори донијета напречац, уз присуство наоружаног Блажа Јовановића, уз покушај мањине учесника састанка да спријече незакониту радњу

Следеће седмице, 8. априла 2020, навршава се 75 година од нелегалног припајања Боке Которске Црној Гори.
Истина, Бока је пак у политичкој заједници са Црном Гором годину дуже (1813–1814), јер је постојала заједничка држава формирана у Заливу, не у брдима. Одлуку о уједињењу Боке и Црне Горе донијела је Централна комисија, у рангу Владе, састављена од девет Бокеља и девет Црногораца, 1813. у Доброти код Котора, с предсједавајућим Петром Првим Петровићем, владиком црногорским.
Тада се Црна Гора као држава без путева, школа и икакве привреде, припојила развијеној поморачкој, занатској, трговачкој и едукованој Боки (са 30% писмених наспрам 0,01% у Црној Гори и Србији тога доба), а Бока је, у временима када су се многи обални католици осјећали Србима, добила природно залеђе. Постоји и другачије тумачење, по коме се управо Бока Которска припојила Црној Гори, јер је Црна Гора – премда држава непризната и без путева, без школа и привреде – ипак била синоним за слободу.
У суживотни стаж нама милих географија не би ваљало рачунати годину 1918. јер нико од Бокеља није учествовао на Подгоричкој скупштини (када се Црна Гора на правно ваљан начин ујединила са Србијом), нити је на ту Скупштину с Приморја било ко позван – с обзиром на то да Бока није ни припадала Црној Гори. Имала је своје посебне скупштине, у множини, о уједињењу са Србијом, с којом се, као и многе друге ексаустроугарске покрајине, ујединила.
Године пак 1945, дана 8. априла, мјесец прије окончања Другог свјетског рата, сазвана је у Котору сједница Пленума бококоторског среза, на којој је било предвиђено да се, у условима (пост)ратног хаоса, расправља о томе како исхранити становништво, како уредити судски, комунални, социјални, здравствени и просветни систем.
Састанку нису присуствовали демократски изабрани представници Боке, већ виђенији грађани, интелектуалци, и свештеници обје конфесије.
Из Записника се не види ко је позвао присутне, нити ко их је одабрао.
У униформи вишег официра УДБЕ, с пиштољем за појасом, Црногорац Блажо Јовановић тражи да се под тачком „разно“ (!) уврсти оно што ће значити укидање Боке Которске (до тог тренутка се име ове двије блиске и братске географије увијек наводило као: Црна Гора и Бока Которска). Иако су то била времена када су главе падале као крушке, знатан број Бокеља се успротивио да се о тако важном питању расправља на сједници од 8. априла, све тежећи да се питање одгоди. Два свештеника, православни и католички, о. Чуквас и дон Пасковић, траже да се прво изјасне народ и општински одбори, са чим су се сложили готово сви присутни.
Из Записника се види да је упркос свему одлука о припајању Боке Которске Црној Гори донијета напречац, уз присуство наоружаног Блажа Јовановића, уз покушај мањине учесника састанка да спријече незакониту радњу.
Када се под тачком „разно“ гласало о томе да ли да се одлука уопште донесе 8. априла 1945. у Котору, 11 је потписника било против.
Историјски Записник ипак (!) биљежи како се пленум „једногласно изјаснио да се Бока припоји федералној јединици Црној Гори, сматрајући да је тумач жеља народа Боке“.
Недељу касније, на Црногорској антифашистичкој скупштини, аминовано је уједињење на овдје изнесеним правним основама.
Прави стога назив некадашње најмање југословенске републике треба да гласи Црна Гора и Бока Которска, чиме би се умирили добрано узвитлани духови који упорно траже више од културне аутономије а мање од самосталности.
Црна Гора према Боки гаји колонијалну свијест, упорно одбијајући да усвоји медитеранске цивилизацијске кодове умјесто да наметне властите, јер су Бокељима кодови који долазе с брдах у старту били и остали ретроградни.
Не спадам у оне Заливљане којима је до промјене унутрашњег уређења, али ми се чини да, у недостатку квалитетних политичких идеја, многи млади имају своју велику историјску шансу да се окушају у политици, све у шеснаест тежећи можда федерацији.
Политика није умјетност могућег, како мисле многи, него вјештина да се ствари мијењају набоље. Бока данас грца под Црног Гором. Нисмо се тако договорили 1813.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    „Чим један народ изгуби додир са прошлошћу и традицијом, престаје бити народ. То је сад једна маса, национално невезана и неорјентисана, која има слободу да се опредељује тамо где нађе за сходно и пробитачно. Она личи на једно нахоче, које не зна којој породици припада и за кога се тражи што богатије склониште. Место национално условљених идеала настају утилитаристичке тежње“
    – Проф. др Лазо М. Костић

    Данашњи подјармљени глобалисти, аустромарксисти, комунисти-интернационалисти као плаћени представници туђинских експерименталних буржоаских структура у србској покрајини Војводини, подржавају мрачне планове извесних србофобичних европских и америчких тријалиста-инмперијалиста, као што су то раније чинили њихови подјармљени очеви и дедови, који су се одрекли србског историјског и националног интереса и србске целине.

    С тим у вези, у аустромарксистичком, комунистичком-интернационалистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је програмски чланак у јануару 1941 године под насловом: “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где дословно стоји:

    “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију…

    Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: “Трудбеник”, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, Јануар 1941, “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, стр. 6).

    С обзиром да је Јосиф В. Стањин, фабијанско-бундистички и бољшевички диктатор одредио карактер, тактику и стратегију подјармљеним „српским“ аустромарксистима, комунистима интернационалистима у неблагодарној Краљевини Југославији, која се морала безусловно проводити по цену цепања државе, што је јасно подвучено и изражено у чланку “Стаљин и наш раднички покрет”, објављеном у партијском илегалном органу “Комунист” , год. IV, бр. 2, за 1940. годину, где између осталог, стоји:

    “Друг Стаљин је одредио карактер револуције у Југославији. Друг Стаљин је поставио темеље наше политике по националном питању… Друг Стаљин је поставио основе за оцену карактера предстојеће револуције у Југославији. Владајуће гледиште по томе питању у нашој партији у првој половини двадесетих година, састајало се у томе да се Југославија налази непосредно пред пролетерском револуцијом… Када нас је друг Стаљин учио, да полазна тачка нашег националног програма буде Совјетска револуција у Југославији, да без свргавања буржоазије и победе револуције национално питање не може бити колико толико задовољавајуће решено. Он нас је истовремено упућивао да ће се епоха довршења буржоаско-демократске револуције извршити под заставом Совјета, под заставом демократско-револуционарне диктатуре радника и сељака. Он нам је објаснио да та епоха довршења буржоаско-демократске револуције носи у себи нагли прелаз у пролетерску револуцију, поред осталог и због тога што једино пролетерска револуција може режити национално питање…” (Види: Стаљин и наш раднички покрет, “Комунист” – Огрган КПЈ, Год. IV, Бр. 2, за 1940).

    Дакле, подјармљени „Срби“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти као представници туђинских, буржоаских, србофобичних експерименталних структура, направили су аутономне покрајине Војводину и Косово и Метохију. Ни један западно-европски народ није био против своје државе, као што су то били извесни заглупљени и опсењени „Срби“ , па ни Хрвати, којима је НАТО-најамник, крвави векикохрватски диктатор Јосип Броз тзв. „Тито“ створио националну целину, јер је био под заштитом извесних западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста – “Achievements of NATO…It protected the Spanish dictatorship and the one communist state, Yugoslavia, which in 1948 had broken away from the Soviet bloc and in all likelihood would have been subjected to Soviet military pressure if NATO forces had not become available in Western Europe…” (Види: Massimo Salvadori, NATO – A twentieth century community of nations, Princeton, New Jersey, 1957, стр. 89).

    И на крају, додали бисмо још неколико речи из књиге Димитрија Богдановића, коју је објавио под насловом „Разговори о Косову“, где стоји:

    „У току рата КПЈ на Косову налази се у специфичној и може се с много разлога рећи – изузетно тешкој ситуацији. Њено је чланство непосредно уочи рата претежно српске и црногорске националности: од укупно 320 чланова КПЈ у области било је свега 20 Албанаца, а од 1200 чланова СКОЈ-а око 70 Албанаца…“ (Види: Димитрије Богдановић, Разговори о Косову, Београд, 1986, стр. 84).

    На основу свега, овде изнетог, ваља поменути Брозовог великохрватског најамника и „Уставотворца“ проф. др Јована Ђорђевића, Рокфелеровог стипендисту, који је радио по извесним информацијама уочи и у току Другог св. рата на „Организационом питању Комунистичке Партије Југославије“, где између осталог, стоји:

    „ Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

    На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…

    Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:
    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за
    Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за
    Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд, 1943).

    Више је него очигледно да су подрјармљени „Срби“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти, буржоаски експерименталисти и глобалисти, остварили туђинске и србофобнине циљеве извесних европских и америчких империјалиста. Трајно су нас разбили и осакатили и лишили супстанце стварајући нове нације.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *