Рецидиви зле прошлости или национална држава?

Неке појаве током тзв. епидемије вируса ЦОВИД-19 ваљало би да нас побуде да размислимо да ли живимо у српској држави или драстично умањеној Југославији

Да ли је Сулејман I (1494–1566), прозвани Величанствени, био моћан владар? Несумњиво јесте. Ради се о полетном освајачу и умешном државнику кога до данашњих дана, од популарне културе до озбиљних историјских студија, многи истичу као пример владарске величине. А да ли су српске земље биле део његове империје? Скоро у потпуности. Како у наше време – готово с позитивним акцентом – воле да кажу историчари анационалног усмерења, Срби и територије које су тада настањивали биле су део „мултиетничког и мултирелигијског Османског царства“. Па да ли то онда значи да данас има смисла да будемо поносни на Сулејмана и његова достигнућа? Да га званично и незванично славимо као значајног српског владара?

ЛИК И ДЕЛО МУРАТА III Одговор је наравно – не! Срби су били обесправљена раја коју су покорили турски освајачи. После губитка сопствене државе наш народ је постао обичан материјал за економску, биолошку и сваку другу експлоатацију од стране туђинске државе. Османлијска царевина доживела је експанзију на основу гажења, између осталог, и српских националних интереса. Наравно, неки Срби су се временом идентификовали с Отоманском империјом, али претходно су подлегали исламизацији или како се то дуго говорило – турчили су се. Штавише, неретко су постајали и већи Турци, те душмани сопственог народа, од „правих“ Турака (мада и они су често били раније потурчени Грци или припадници других народа Мале Азије).
Како год било, за све њих (нове и старе потурице те етничке Турке) Сулејман Величанствени скоро да је био оно што су за нас Немања или Свети Сава. Вероватно су многи од њих славили и Мурата III (1546–1595), за чије владавине су 1594. на Врачару спаљене мошти нашег претходно поменутог светитеља и утемељивача српске аутокефалне цркве. А владали су ти моћници чврстом руком – спаљивање моштију Светог Саве на то нас подсећа – над нашим прецима. Они су били поданици јаке државе каквима се немало људи диви на неки начин и када их не воли. Шта мислите онда да ли би било нормално да неки од наведених (или непоменутих) отоманских царева има улицу, споменик или неки други меморијал у Београду? Уз то и да страни званичници током посета Србији долазе на та места како би њима, и преко њих земљи домаћину, тј. свима нама исказали поштовање?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *