Реалност двоструке нереалности

Процват ријалити емисија у доба короне

Ријалити емисије се убрајају у најјефтиније видове ТВ продукције чије се ионако скромно или бар релативно скромно улагање вишеструко исплаћује све док понуда у најширем смислу испуњава комерцијалне захтеве: приземност, предвидљивост, сапунасту отрцаност, похлепни такмичарски дух, примитивизам и вулгарност, неморал и раскалашност, све с непрекидним форсирањем истицања „нових вредности“ либералне коминтерне која влада западним светом

Изгледа да свету није довољно реалан свет који се сматрао реалним, у коме је већина живела донедавно. Или је тај свет напрасно за многе постао превише реалистичан у сваком могућем негативном контексту. Од када је тим нашим новим реализмом пандемијски завладао мистериозни вирус корона, а многи су позатварани по својим кућама, појавила се више него икада пре потреба за бекством од те непријатне стварности. А и раније, само од сасвим друге стварности, изузетно популарни вид бежања од свакодневице биле су такозване ријалити емисије. Цинични назив да је реч о некаквој реалности је прихватан с неопходном дозом маште и хумора, па се публика која није имала баш ништа друго паметније на шта би трошила своје време окренула, нажалост масовно, емисијама које су у својеврсне затворе и карантине од света убацивале одређене људе снимајући их као заморце током боравка у тим просторима. Зависно од концепта те изолације добровољни притвореници су имали задатке и обавезе не би ли зарадили хонораре који су свакако били довољно примамљиви да се учествује у тим социјалним експериментима на граници (и преко ње) доброг укуса, па чак и закона. Најчувенији серијал тог типа је свакако „Велики брат“, који је баш као и актуелна вирусна инфекција пандемијски освојио телевизијску публику широм планете. И баш сада, када се чини да је овај ТВ концепт обесмишљен карантином у коме се мање-више налази цео свет, ријалити серије су добиле свој прави смисао и сврху управо тим свеопштим изолацијама људи од људи и од живота који су познавали до јуче. Можда и сасвим нови, другачији смисао. Јер, показује се, ова већина која се позатварала по својим кућама сада више него раније жели да гледа тих неколико добровољних, да тако кажемо, пословно притворених људи испред камера „Великог брата“ и многих његових копија и варијација које сада доживљавају нови процват и додатне варијације.

Ескапизам за утамничене страхом од короне

Њихов, телевизијски, затвор је постао напрасно најугоднији вид ескапизма за утамничене страхом од короне које је власт или они сами себе присилила да се на неодређено време окују сопственим зидовима и тескобом свакодневице у којој је остало мало шта да се ради осим ленчарења и преждеравања. Они у ријалити серијалима иако суштински у двоструким изолацијама, оној виртуелној, за коју су одлично плаћени, и овом медицинском која прети да им узме све, постају још веће звезде. И с далеко бројнијом публиком него пре. Чак су и неке ријалити емисије које су биле на ивици опстанка због лоше гледаности, или су отказане, добиле нова крила захваљујући корони и доконим ескапистима од ње.
Да се вратимо на најпознатији шоу „Велики брат“. Његова добро распрострањена интернационала, односно, како се то накарадно али помодно каже, франшиза није прошла исто на свим тржиштима. Концепт ове емисије је да добровољно заточени у студијима немају никакве контакте са спољним светом. Тако су такмичари „Великог брата“ у земљама у којима овај серијал и даље постоји вероватно били једини на планети који нису имали појма да напољу влада пандемија. У једном тренутку, комерцијално довољно касније од осталог света, такмичари су обавештени о томе шта се дешава у свету и то пред камерама, уживо, како и доликује да се намакне још нека хит епизода и додатни проценат у гледаности. Наводно срцепарајуће, одлука да се обавесте такмичари била је резултат бриге организатора за здравље такмичара. Али „Велики брат“ је настављен, без публике у студију која је глумила живост и радост, без навијача, па је то заправо био разлог што су такмичари информисани о пандемији. Потоње епизоде су забележиле значајан раст у гледаности, чак су обарани неки рекорди. Занимљиво је, међутим, да су сви „Велики братови“ обустављени пре чувеног финала, а новац из наградног фонда је прослеђен фондовима намењеним текућим трошковима око санирања короне. Сви осим бразилског. Тамошњи „Брат“ је наставио с рекордима у гледаности; померен је датум раније уговореног финала како би се намакло још новца од невероватног одзива публике која је за ту последњу епизоду избацивања поражених такмичара гласала рекордно – дала је милијарду и по гласова (!) пошто је дозвољено да гледаоци могу да гласају и више пута. Више од половине бразилске редовне телевизијске публике гледало је последње епизоде „Великог брата“!
Наравно, то није једини шоу из овог огранка ТВ забаве који је доживео процват. Рекордно бројна публика пронашла је нови смисао у дружењу са еротским серијалом „Превише врело да би се поднело“, у коме такмичари, између осталог, проналазе своје партнере. Видевши да је прави тренутак да се заузму добре позиције и у овој врсти ТВ продукције, моћни „Нетфликс“ је узвратио ударац поменутом „Фриментловом“ хиту и покренуо ријалити серијал „Љубав је слепа“, у коме лепота и младост траже љубав на предивном тропском острву, а који је пре пандан „Љубавном острву“, лансираном пре пет година, британског „Ај-Ти-Вија“ што је толико био посрнуо с њим да би вероватно био обустављен да се није појавила корона. Овако, уз пандемију и последични затвор милиона у њиховим домовима, све ове серије, као и многе сличне, значајно су појачале своје рејтинге.
Лако је разумљиво и објашњиво што је оваква ТВ продукција највише профитирала од корона хистерије. Осим попуњавања непријатно тескобног времена које је свако морао да проведе у суочавању са самим собом у сопствена четири зида који су постали као тамница, гледајући како су други исто тако затворени и у томе нашао перверзни одушак, раст гледаности су постигли и ријалити серијали који су приказивали такмичења у свакојаким умећима, од оних која се тичу шоу-бизниса („Амерички идол“ и његове интернационално распродате варијације) до, рецимо, кулинарских као што је „Мастеркувар“. „Нетфликс“ најављује и нове подухвате, покретање неколико нових ријалитија, али и скори почетак снимања римејка култне британске хорор комедије „Дед сет“, која је на веома духовит начин приказала како би изгледао „Велики брат“ приликом изненадног избијања зомби апокалипсе, а што је у светлу корона пандемије добило сасвим нови смисао, па и потребу за даљом експлоатацијом. Потпуно нови живот и нови изузетно повољни подстрек за опстанак добила је и безмало две деценије стара „Еј-Би-Сијева“ серија „Нежења“ у којој пратимо авантуре самаца у потрази за партнерима.

Најезда кич садржаја

Није тешко објаснити нову најезду углавном кич садржаја чија је безвредност главни адут у придобијању армије потрошача сада сведене једино на потрошњу сопственог времена и разума у прекомерном конзумирању овакве врсте забаве. Ријалити емисије су један од најјефтинијих видова ТВ продукције чије се ионако скромно или бар релативно скромно улагање вишеструко исплаћује све док понуда у најширем смислу испуњава комерцијалне захтеве: приземност, предвидљивост, сапунасту отрцаност, похлепни такмичарски дух, примитивизам и вулгарност, неморал и раскалашност, све с непрекидним форсирањем истицања „нових вредности“ либералне коминтерне која влада западним светом. Све ТВ компаније које стварају овакве садржаје и баве се овом врстом забаве бележе порасте у гледаности – од короне подстакнут кућни притвор милиона људи широм планете постао је њихов продукцијски алат. Не треба занемарити потребу енормно много људи који желе да побегну од стварности обележене мучним извештајима о учинку вируса у борби против људског рода. Та потреба је огромна и стално је у пропорционалном порасту с повећањем броја корона заточеника и продужавањем њихове кућне робије. Неки тврде да је корона изазвала споредни негативни ефекат на известан број људи тако што их је оковала страхом због кога су изгубили моћ концентрације, па им је плиткост и једноставност ријалити забаве таман по мери на коју су сада сведени.