ПРИПОВЕСТ О ПЕВАЧУ ПРИЧА

Пише Радивоје Микић

Како је Матија Бећковић дошао у прилику да буде велики и важан новатор у српској књижевности, да буде песник који је остварио један необичан облик онога што би се, најприближније, могло одредити као хибридизација књижевног говора, укрштање лирике и епике

Мада је, као и већина песника који су на књижевну сцену ступали крајем педесетих година прошлог века, и Матија Бећковић написао неколико песама у којима је видљив траг оне поетичке оријентације коју је, у том тренутку, као предводник, симболизовао Бранко Миљковић (а тај траг је, чини се, највидљивији у песми са насловом који је сачињен од једне морфолошке ознаке – „Сонет“, посебно у стиховима: „Орфеју горки гори твоја фрула / Покреће пределе пепела и пића“), овај песник се, врло брзо, окренуо другим могућностима поетичког заснивања лирског говора. Те могућности се, на једној страни, могу везати за романтичарско химнично узношење снаге љубави („Вера Павладољска“), а то узношење снаге љубави се и у позним песмама и поемама Матије Бећковића такође објављује у романтичарском кључу, сада, додуше, преведено у мотив мртве драге и остварено у оној интонацији коју је моћно користио Бранко Радичевић у поеми „Туга и опомена“, док се, на другој страни, у једној врсти поетичко/мотивске дисперзије већ у раним песмама овог песника јавља и мотив пролазности („Два пријатеља“), али и мотив бунтовништва повезан са мотивом скепсе према самој људској природи („Кад бих знао да бих се поносно држао“), једнако као што се у авангардистичком духу, посебно у оном смеру авангардног деловања који у српској књижевности оличава Раде Драинац, и код Матије Бећковића срећемо са песмама у којима је лирски субјект тако персонализован да је неизбежно његово поистовећивање са фигуром самог песника (песма „Матија Бећковић“). А лична искуствена перспектива је посебно важна као болна тематска подлога у песмама, као што су „Очинство“ и „Откада главу помолих из мајке“.

ПОМЕРАЊЕ ЈЕЗИЧКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ И као што је мотивска и интонативна разноликост главно обележје књига „Метак луталица“ и „Тако је говорио Матија“, тако је и кретање од сопствене биографије до онога што је знак самог времена, а што се може видети као многооблични атак на појединца и његову слободу (отуда у раним песмама Матије Бећковића мотив тамнице и мотив прогањања, али и чежње за обликовањем живота по човековој мери), тако се све то, у збиру, може посматрати и као Бећковићево испитивање саме основе тематског фундирања лирског говора. Могло би се, сасвим упрошћено, рећи да се Матија Бећковић, од самог почетка, питао: треба ли поезија да буде, као код великих романтичара, чврсто везана и за искуствени хоризонт и за судбину појединца, или она може да иде и ка оним тематским просторима у којима се сусреће са искуством колектива, са могућношћу да се, једном речи, она претвори и у један облик онога што се одувек сматрало суштинском одликом епике, и то епике схваћене као причање великих прича. А да би се причале велике приче морају се, поред тематике која се захвата из једног врло широког оквира а увек са тежњом да то буде нешто репрезентативно за једну средину и време, користити дуги песнички облици и оно што је за њих важно (фабула, слика простора и времена дата са много појединости, јунаци и разнолики поступци њихове карактеризације, различити начини приказивања њихове судбине). А све је то читалац могао да сретне у књизи Рече ми један чоек и у књигама које су дошле после тога и које су Матији Бећковићу омогућиле да буде прави певач прича. А о певачу прича је, испитујући одлике епског певања, на примеру баш наше епике, говорио Алберт Лорд.
Тако је Матија Бећковић дошао у прилику да буде велики и важан новатор у српској књижевности, да буде, другим речима, песник који је остварио један необичан облик онога што би се, најприближније, могло одредити као хибридизација књижевног говора, укрштање лирике и епике. Иако је у доба авангарде дошло до разних облика хибридизације у књижевности, онај вид хибридизације до кога је дошао Матија Бећковић је остао изван поља интересовања авангардних песника, вероватно и због тога што авангарда, као антитрадиционалистичка поетичка оријентација, није имала потребу за укључивањем оног елемента који је најдубље повезан са традицијом једне културе, а то је епика. Најбољи пример за то је Растко Петровић. Мада је овај типични представник наше авангарде високо ценио наше ликовно и градитељско наслеђе средњег века, мада је направио изванредну анализу усмене баладе „Женидба Милића барјактара“, посебно ефектно осветљавајући митолошку подлогу ове песме, Растко Петровић је у „Младићству народног генија“ пажњу песника усмеравао на ону сферу усменог наслеђа која не подразумева епику. Отуда је и логично што је најбољу реализацију његових поетичких сугестија, у песничкој сфери, остварио Васко Попа, педесетих и шездесетих година прошлог века. Задатка који је дуго остао у сенци других поетичких подухвата прихватио се Матија Бећковић, повезујући га уједно и са настојањем да једна слика света књижевно посредује језиком у коме је настала. А тај језик је морао подразумевати спуштање у сферу дијалекатске речи. И тако је Матија Бећковић постао и први српски песник који се моћно огласио баш у дијалекту, баш кроз померање језичке перспективе књижевног текста.

ГРОТЕСКНО-КОМИЧНА ИНТОНАЦИЈА А кад је реч о новаторству Матије Бећковића никако се не сме губити из вида још једна важна појединост. Она се тиче успостављања сасвим специфичног односа између теме и интонације у књижевном тексту. Наиме, већ у књизи Рече ми један чоек могло се видети нешто необично. Приказујући друштво у коме је репресија досегла толико велике размере да човек човеку не сме ништа да каже већ мора да прибегава скривању садржаја сваког могућег разговора, Бећковић се служи гротескно-комичном интонацијом. Ова интонација му, с једне стране, омогућава да читаоцу дочара степен устрашености онога ко говори тако што из свог казивања избацује стварни садржај, једнако као што му, на другој страни, баш та и таква интонација пружа прилику да одсуство садржаја претвори у средство за изградњу портрета јунака који живи у страху. А тако је и у поемама „Потпис“, „Шпијун у Ровцима“, „Смрт Перка Пушељина“. Оваква интонација се јавља и тамо где је читалац, макар на први поглед, не очекује, у поемама „Сахрана Крстиње Гаврилове“ и „Надкокот“, поемама у којима се разграђује епски заснована слика света. И тако се код једног песника може пратити оно што суштински обележава онај циклус романа у опусу Михаила Лалића који започиње романом Ратна срећа. Као што Лалић настоји да покаже како се разграђује епска култура и како нестаје homo heroicus као њен најважнији састојак, тако и Матија Бећковић у својим поемама настоји да покаже, служећи се једним сложеним језиком детронизације, истоветан процес. А то, у ствари, може значити само једно: поезија је изашла из оног тематског простора који обележава судбина и свет појединца и закорачила у простор у коме може да се окрене нечему што је, у својој основи, дубоко антрополошко, што захвата саму основу људске егзистенције, а посебно трансформацију једне културе и њених основних састојака.
Ако из овог угла гледамо на књигу Кад се поново родим, она нам се може учинити као репрезентативна за поезију Матије Бећковића. Подељена у пет целина, ова књига започиње необичном песмом „Завршна љубавна песма пре него што се поново родим“, необичном и због тога што су у њој спојена два тематска елемента: љубав и кретање ка оном виђењу људске судбине које доминира у Стеријином „Надгробију самоме себи“, песми која је људску судбину повезала са ништавилом, са кретањем у ништа. И мада је уводна песма Бећковићево певање у књизи Кад се поново родим могла да окрене и ка сфери онога што је дубоко субјективно, онога што се може везати за у његовом позном песништву тако важан мотив мртве драге, већ песма „Реч“ показује да се то није догодило. Градећи ову песму тако да у њој важно место добијају језички клишеи и поштапалице, Матија Бећковић је показао да се тематска перспектива измешта из субјективне сфере и почиње да се, све изразитије, окреће ономе што би се могло повезати и са оним цивилизацијским амбијентом у коме се многе вредности губе, док се језик празни и окамењује. А већ сам наслов књиге у средиште читаочеве пажње ставља један говорни клише везан за потребу да се добије нова шанса, да се, у новом животу, почне и да се живи на другачији начин, што је знак да је сам језик и начин на који га човек употребљава тема у низу песама („Ликови узречице и недоумице“, „Ланено зрно“, „Постоји“, „Окупација“). Крећући се у овим песмама између клишеа и онога што је истински напор да се нешто каже на аутентичан начин, Матија Бећковић не жели само да прикаже човекову „муку са речима“ већ и да укаже на то да човек нашег доба постаје све мање аутентичан и у свом језику, у ономе што говори и пише.

СМЕХ, ХУМОР, ИРОНИЈА... Додуше, књига Кад се поново родим је тематски врло хетерогена. У њој су и теме које траже да се основни смисаони елементи у песми повежу са широко заснованим социјално-политичким контекстом, пошто се, мимо таквог оквира, не могу добро разумети теме као што су подаништво („Туђовођа“), тлачења читавих народа („Окупација“)као ни ружне стране урбаног живота („Смеће“). Ближећи се у тим песмама једном сатиричном тону, Бећковић не запоставља ни хумор, добро знајући да „смех снижава и материјализује“ (М. Бахтин). И кад је реч о сатиричним елементима, мора се рећи да их Матија Бећковић повезује са оним што би се могло назвати особеним тумачењем и људске природе и амбијента у коме она реализује оно што је ружно и ниско, о чему је реч у песмама „Гарден центар“ (овде је у први план постављено одузимање аутентичности свему, па и биљкама као делу амбијента који запоседа човек) или „Важно је имати“, у којој је реч о човековој неутаживој потреби да стиче и гомила, гасећи у себи све друго. Овакве Бећковићеве песме траже и специфичан аналитички контекст, који садржи, примера ради, књига Ериха Фрома „Имати или бити“. А кад је реч о баш таквој интерпретативној подлози коју траже неке Бећковићеве песме, треба рећи да он, врло често, читаоца доводи у прилику да и неке важне делове његовог песничког опуса почне да гледа на нов начин (песма „Нова прича о Светом Сави“ у којој је у први план постављена иронична напомена да би „духу времена / и укусу читалаца / ваљало с времена на време / прилагођавати / и давно написане песме“).
И не само што се у песме уводи чисто поетичка тематика већ се у њима отвара простор и за мале етнопсихолошке расправе, попут оних у песмама „Наши у свету I“ и „Воћка чудновата“, једнако као што се хуморно-иронично приказује и наша потреба да било коме нађемо бар један недостатак (песма „Першун“) или да, посебно у специфичном генерацијском хоризонту, одбацимо или барем унизимо сферу духовног стваралаштва и његових симбола („Ликови узречице недоумице“). Књига Кад се поново родим, ван сваке сумње, читаоцу ће бити драга и због песама као што је „Мађионичар“. То је, у ствари, приповетка постављена на евокативну подлогу, будући да онај ко прича причу кроз враћање у свет детињства жели да покаже како се наш поглед на свет, наш систем вредности везују и за искуствену перспективу и да је отуда нормално што дечак у Колашину, у суморном и свакојаким оскудицама обележеном амбијенту поратних година, мађионичара види као некога ко би требало, због својих вештина, да буде на највишем друштвеном положају, а кад увиди да није тако, тај исти дечак доживљава дубоко и горко разочарање. И није ова Бећковићева песма само слика једног доба и враћање једној успомени, пошто она залази у оно подручје тумачења људског света због чијег присуства у поезији је Хуго Фридрих и рекао да „изражајна снага лирике за духовна расположења садашњице није мања од изражајне снаге филозофије, романа, позоришта, сликарства и музике“. Матија Бећковић својим песничким делом, па, сасвим природно, и књигом Кад се поново родим, чини оно што је потребно да у овакве речи верујемо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *