Педесет дана Куртија

Какав се план крије иза смене лидера Покрета „Самоопредељење“ с места шефа владе у Приштини?

Заузети, а како и да не будемо, забринутим пребројавањем заражених, нажалост и преминулих, скоро да нисмо ни приметили да се пребројавало и у Приштини, у тамошњој скупштини самозваног Косова, да је резултат био 82 према 32 уз два уздржана, и да је због тога пала влада Аљбина Куртија. Јесте овај пад владе у невреме изазвано вирусом корона још један, ако нам је уопште потребан, доказ њихове недораслости тренутку, и приде њихове задивљујуће (премда не и изненађујуће) неспособности да управљају земљом коју би да нам отму, али је и више од тога. Ово је најава озбиљне политичке нестабилности на Косову и Метохији чије размере засад могу само да се наслуте, и, још важније, ово је непорециво сведочанство да је у току процес који се одвија у (релативној) тишини и који ће тек ескалирати. Па да не будемо превише изненађени када ова пошаст прође, а изненађени ћемо бити у сваком случају…

[restrict]

АМЕРИЧКА ЛЕКЦИЈА У овом тренутку, у ствари, сигурно је само једно. Пад владе Аљбина Куртија после, пребројали су они који су се и тиме позабавили, само 50 дана владавине, представља победу Сједињених Америчких Држава – прецизније: Беле куће председника САД Доналда Трампа – над његовим европским, како се то каже уз све више цинизма, партнерима.
Доказ овог сукоба и његовог исхода и више је него очигледан.
„Драго ми је што ће скупштина сутра одржати седницу о изгласавању неповерења влади“, твитовао је 24. марта, дан уочи пада Куртијеве владе, амерички амбасадор у Приштини Филип Коснет.
Док је истог дана, такође преко твитера, немачки амбасадор Кристијан Хелт, у сопствено и у име своје француске колегинице Мари-Кристин Бутел, „изразио забринутост обе престонице“ и „позвао Демократски савез Косова“ – дотадашњег коалиционог партнера Куртијевог „Самоопредељења“ – „да још једном размисли о изгласавању неповерења влади и да очува стабилну владу која ће се суочити са изазовима“.
Том саопштењу претходио је и телефонски разговор Куртија и немачке канцеларке Ангеле Меркел у коме му је она „понудила подршку у борби против корупције за широки и амбициозни програм реформи у земљи“ и томе слично у нескривеном гесту подршке, међутим, узалуд.
Па је Немица Виола Крамон, известитељка ЕУ за Косово, потом исказала став своје земље поводом оваквог развоја догађаја: „Невероватно. Неодговорно. Осећам огромну жалост због грађана Косова. Они не заслужују ово… Сада је од кључне важности да се осигура ефикасан одговор на Ковид-19 – а не да се руши влада!“
Косовски бој трансатлантских савезника, на који „Печат“ указује већ неко време, овиме је доживео кулминацију. При чему то не значи и да ће даљи ток догађаја од сад ићи у правцу смиривања. Напротив, пре ће бити да права узбуђења тек предстоје.

ПРИШТИНСКА ПРЕВИРАЊА Почев од саме Приштине.
Пре свега није јасно какав је, уопште, даљи редослед потеза, јер устав такозваног Косова оставља сасвим довољно простора за сасвим различита тумачења.
Члан 100 („Гласање о поверењу или неповерењу влади“) у ставу 6 штуро наводи да се „влада сматра у оставци (…) уколико је предлог о неповерењу влади изгласан“.
Шта се пак дешава у том случају није прецизирано до мере да не буде места за различита креативна тумачења. Члан 82, тако, каже да се „скупштина може“ – може, не и да се мора – „распустити од стране председника Републике Косово ако се успешно изгласа неповерење влади“, док (донекле) насупрот овоме члан 95, став 5, одређује да, „уколико премијер да оставку“ – што овде није случај – „или из неких других разлога његово/њено место остане слободно“ – а то би овде могао да буде случај, ако се тако протумачи – „председник Републике Косово, у консултацији са политичком партијом или коалицијом која је добила већину у Скупштини“ – опет дилема: на изборима или као производ накнадних договора? – „именује новог кандидата за формирање владе“.
Да ли ће Приштина добити нову владу, на пример, Демократског савеза Косова (ЛДК) и Демократске партије Косова Кадрија Весељија (и Хашима Тачија)? Или ће Курти о(п)стати као технички премијер до нових избора и потоњег избора нове владе?
Тачи најављује да ће одржати консултације с парламентарним странкама, Весељи каже да његова (њихова) партија неће иницирати формирање нове владе – али не и да се неће одазвати позиву који би иницирао неко други – док функционер ЛДК-а Авдулах Хоти отвореним оставља обе могућности, и да се иде на нове изборе и да буде формирана нова скупштинска већина. „Самоопредељење“, насупрот томе, изричито захтева изборе, а функционер овог покрета Агим Бахтири, градоначелник Јужне Митровице, чак је припретио „братоубилаштвом“ уколико ванредих избора не буде.
Да је Косово све ближе даљем политичком сукобу говори и вест да је вршилац дужности њиховог министра унутрашњих послова Џелал Свечла поднео кривичну пријаву против Хашима Тачија (због „непоштовања владиних одлука у циљу спречавања ширења вируса корона“), а питање је и шта ће се дешавати у ДСК-у будући да је његова утицајна функционерка Вјоса Османи, председница Скупштине Косова, насупрот партијском ставу гласала против обарања Куртијеве владе.
И све бисмо ово можда и могли да прихватимо као део њиховог политичког фолклора, па и као производ хроничног мањка државотворне свести, да ово питање – ко ће наследити Аљбина Куртија – није директно изазвано међународном битком за његову смену и, у основи свега, разлозима који су и довели до те битке.

ТАЈНИ ПЛАНОВИ И ЊИХОВА ОПСТРУКЦИЈА Зашто је Трампова Америка желела да смени Аљбина Куртија, и зашто Немачка и Француска то нису желеле? Шта би Куртијев наследник требало да уради, што он није желео па је зато и постао непожељан у Вашингтону, а остао пожељан у Берлину и Паризу? Постоји ли тајни план за поделу Косова и Метохије, или се планира нешто сасвим другачије?
Шон Бирнс, пензионисани амерички дипломата, шеф њихове посматрачке мисије на Космету 1998. и 1999. године, тврди: „Председници Косова и Србије, Хашим Тачи и Александар Вучић, припремили су нацрт свеобухватног споразума… Он је скоро спреман за потписивање, али га блокира одбијање Аљбина Куртија да укине таксе, као и уставно спорење око питања ко је надлежан за дијалог са Србијом. Нацрт споразума наводно укључује размену територија.“
У основи истоветну тврдњу чули смо у последње време – откако се Трампов специјални изасланик за дијалог Београда и Приштине Ричард Гренел нарочито ангажовао у својој мисији – и од британског новинара Тима Џуде, од професора вашингтонског „Џонс Хопкинс“ универзитета Едварда Џозефа, од бившег америчког дипломате и албанског лобисте Данијела Сервера…
И све је ове тврдње, укључујући сад и Бирнсову, Гренел изричито демантовао, понављајући да територијална размена нија предмет разговора и да је он фокусиран на унапређење економских односа између Београда и Приштине.
Неко дакле, очигледно, не говори истину.
Прву варијанту – да се о подели, илити разграничењу, ипак разговара – није могуће тако лако одбацити већ и зато што су обојица (наводних) учесника у састављању оваквог (тобожњег) плана у више наврата у не тако давној прошлости исказивали своју наклоност оваквом решењу.
С друге стране, међутим, не треба – штавише, не сме се – изгубити из вида ни да Маршал, Џозеф, Сервер и малопре цитирани Бирнс припадају оној старој, назовимо је тако, клинтонистичкој структури која, ево, већ четврту годину опструише све планове Трампа и његове администрације који нису у складу с њиховим плановима; Бирнс је, иначе, био један од потписника отвореног писма Доналду Трампу уочи председничких избора 2016. године (21. октобар 2016) у коме му је упућен захтев да се „одрекне подршке Војислава Шешеља, као и својих ранијих изјава о НАТО интервенцији у бившој Југославији. Он треба да прихвати политику која је спасила многе животе и спречила хуманитарну катастрофу“.
Тако да је оправдана помисао да, као што то чине и иначе, и на овом питању ови људи покушавају да опструишу Трампову политику. Само, која је то политика?
На ово питање – на које још не знамо одговор – може да се узврати неколицином других питања. Зашто би, наиме, они који су све време подржавали независност Косова, и уз то приљежно радили на том прегнућу, сад одједном били против споразума којим би Србија признала ту независност, уз тек нешто мало измењене границе? Зар Лепосавић и, на пример, Зубин Поток праве толику разлику да прагматични Американци, зарад остварења циља на коме раде већ барем три деценије, нису спремни на толицко одрицање? Него су спремни да због тога оволико поремете односе с Немачком и Француском.
Или је пак реч о нечему сасвим другачијем – опструише се план који је сасвим супротан њиховим плановима, а проношење ових гласина о подели је само део њихове стратегије опструкције? Који би иначе мотив имали да у јавност износе детаље тајног плана који је углавном идентичан њиховим јавним настојањима? Ово би објашњење подразумевало да Трампова администрација заправо планира скоро па потпуни косметски преокрет; можда у складу с недавном препоруком Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС), који је проглашен за најутицајнији тинк-тенк у САД а то значи да има много утицаја, да Вашингтон престане да инсистира на узајамном признању и да се фокусира на економију односа Београда и Приштине, ово пак као начин за поправљање односа с Русијом који би онда имао и шири, глобални значај.
Питања је превише, одговора премало. Извесно је само да нам нова изненађења, када се сви пресаберу од овога што нам се сада догађа а то ће потрајати поприлично, тек предстоје. На добро или на зло, видећемо, од тога не можемо да побегнемо у изолацију која спасава главу.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *