ОСТАНИ КОД КУЋЕ – НУЖДА ЗАКОН МЕЊА

Останимо код куће. Будимо захвални онима који морају да раде. Сви они раде да би нама било боље. Њима је теже! Хвала им!

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

НЕКОМ МЕД, НЕКОМ ЈЕД Богу хвала, у суморним извештајима стиже за нас Србе лепа вест: капетан Драган је стигао у своју државу Србију. После 13 година и шест месеци пуштен је из хрватског казамата Лепоглаве. Одслужио је казну коју ничим није заслужио. Његовом ослобођењу и земља се обрадовала а од силне среће мало и затресла, као што је описано у Светом јеванђељу „и земља се потресе, и камење се распаде“ (Матеј, 27, 51). Неком мед, неком јед. Добро дошао нам у Србију јуначки, капетане.
Страх Господњи. „Почетак је мудрости страх Господњи, неразумни презиру мудрост и поуку“, записано је у Старом завету (Прич.1,7). Ми у стану поштујемо наредбе власти. Себе и других ради. Будимо захвални онима који морају да раде: лекари, медицинске сестре, болничари, спремачи, чистачи, продавачи, сељаци, чиновници, полицајци, војници, возачи, волонтери, поштари, новинари, онима који од куће раде. Сви они раде да би нама било боље. Њима је сигурно теже него нама који смо, како се данас каже, у самоизолацији. Помогнимо им, браћо и сестре, будимо разумни и наглас рецимо: Хвала вам што постојите и што имате снаге да радите. Нама који морамо бити у стану ваља ових дана, бар они који умеју читати, завирити у књиге. Погледајте око себе и угледаћете књигу. Ако сте је читали, прочитајте поново, ако нисте, макар је отворите, можда је међу корицама неко писмо или каква драгоценост скривена. Прелистајте књигу. Има у њима свашта. Коме се не допада написано, не мора читати. Одлука о читању или нечитању је ваше право које вам нико не сме ускратити. Кад све ово прође, а сигурно ће проћи, мада не тако брзо како бисмо сви желели, имаћете право учешћа у књижевним расправама и ваш глас ће се слушати. Можда се и сами латите пера или тастатуре.

ИЗВОР ПРОФИТА Претурајући пронађох књигу Задружна демократија. Аутор је Џемс Ворбас, по струци лекар. Медицину је завршио на Колумбија универзитету у Њујорку, а усавршавао се на универзитетима у Гетингену и Бечу. Основао је 1915. Задружни савез, а 1919. напушта медицину и посвећује се раду у задругарству. Задружна демократија је преведена на немачки, јапански, кинески. На српском језику објављена је 1935.
Књигу узех у руке, отвори се такорећи сама и угледах наслов Цена људског живота, а прва реченица гласи: „Уништавање људских живота владајући профит систем преноси из области привреде у царство трагедије“ (стр. 206). На следећој страни пише дословце: „Несрећа је претворена у извор профита.“
Поглавље завршава следећим подацима: „Од четири стотине педесет хиљада одраслих, који сваке године умиру у Енглеској, пет шестина умире у сиротињи. Они не остављају ништа од имања… Девет десетина богатства ове земље својина је једне десетине народа. Исто тако у Сједињеним Америчким Државама шездесет и пет процената становништва има само пет процената имовине; два процента становништва располаже са шездесет процената националне имовине као својом својином. Једна мала група финансијера од та два процента стварно господари финансијском ситуацијом“ (стр. 208).
Има у књизи прегршт података. „Човек је роба, која се купује и продаје. Цену одређују исти услови тржишта и профита, који су некад одређивали цену робовима“ (стр. 205). „Из Кине су извожена јаја у САД, кад је у њој 1921. беснела глад“ (стр. 204). На крају књиге међу закључцима налази се и овај: „Трка за профитом главни је узрок политичке корупције, сиромаштва, злочина, болести, незнања и рата“ (стр. 321).

РАСПРАВА ОКО ПРИЧЕСТИ Тако је било пре стотину година. Да ли се данас нешто променило?
Воде се расправе око причести. Најгрлатији су они који се не причешћују. Не примају причест, не иду на литургију, али све знају. Многи од нас, сигурно преко стотину, причестило се прве недеље Часног поста, 8. марта, у Храму Св. Александра Невског у Београду. Нико се не зарази нит другог зарази. Господ нас чува.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића. Не заборавимо мученике Милана Мартића и генерала Павковића. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Памтимо страдање и клање српског дечака Слободана Стојановића. Одбранимо светиње у Црној Гори. Будимо уз Арно Гујона. Помозимо Србима који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.

Један коментар

  1. Vaso Petković

    Gledam šta se prikazuje i slušam šta se govori pa se ne mogu čudom načuditi.Kako je moguće da o tako krupnim vitalnim i nacionalnim interesima pričaju i odlučuju nesposobni i nekompetentni ljudi?Laprdala lažu i pričaju direktno u kamere a stručni ljudi stoje mirno i ćute.Kako je to moguće,valjda stručni i ljudi od autoriteta treba da se obrate naciji.
    To nije slučaj samo sa korona virusom i pričešćem,to je opšta pojava.Na svim važnim mjestima su postavljeni sumnjivi ljudi i to oni najgori!
    Kako je moguće da nema izvještaja da je neko preminuo od neke druge bolesti već isključivo od Covida 19,a od malignih bolesti ljudi masovno umiru kako u Srbiji tako i Republici Srpskoj.
    Zar treba neko domaćina da ubjeđuje da se mora čuvati od pošasti koja dolazi,baš oni koji su se juče sa tim sprdali!!!!!.Narod se

    optužuje i krivi za sve,kao da smo svi ludi i neodgovorni.Kada sam čuo vijest da je 11 miliona ljudi u karantinu,jasno mi je da je to novi rat sa POZNATIM NEPRIJATELJEM A NEVIDLJIVIM ORUŽJEM !!!!!
    Slogan-ostani kod kuće,nije dobar a ni adekvatan.Valjda je suština da se izbjegavaju direktni i posredni kontakti jer svako može biti potencijalni izvor zaraze.
    U Beogradu je glavni problem izvođenja pasa kućnih ljubimaca u šetnju a penzioneri su u samoizolaciji.Ja ovih proljetnih dana zatrpan svakavim poslom i obavezama na svom imanju razmišljam o mojim kolegama,tim penzionerima po gradovima koji su kao osuđenici zatvoreni u stanove.Pomislio sam da je najbolje da ti ljudi idu na selo odakle su i došli.Tako bi se izbjegle gužve i mogućnos zaraze a bili bi na suncu i čistom vazduhi i nešto usput i korisno uradili.
    Stajati u redu ranom zorom sa maskom na nosu i otstojanju od dva metra, kao osuđenici,tako stari ,nemoćni i bolesni je nesvatljivo poniženje i uvreda !!!Nemam riječi da to opišem.
    Proljeće je,vrijeme velikih radova na njivi,voćnjaku,pčelinjaku,plasteniku ….Otome se ne priča kao da ne postoji problem.Sta će se žnjeti ako se ne posije ?Posle ove epidemije kada se spašavaju ljudski životi,dolazi sigurno teško vrijeme da se spasimo od gladi.
    Neka nam je dragi Bog na pomoći !!!

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *