Некролог великог писца самом себи

Прустовско (читалачко) трагање у доба короне

За којим аутором и чијим књигама би посегао, да је жив – а управо је сто десет година од његовог рођења (26. април 1910 – 11. јул 1982) – Меша Селимовић у ово хаотично и туробно време: био би то, судећи по аутобиографији (боље да сам напишем оно што знам о себи, него да некрологе пишу, на брзину, они што не знају) највероватније Фјодор Достојевски, који му је, још у раним годинама, открио „непознати свијет тајни људске душе“, толико чаробан да је остао „забезекнут“ запрепашћујућом способношћу „роњења до вртоглавих дубина душе“ где се „губи дах“

У дугим сатима и данима осаме и изопштености, у туробно, и застрашујуће (не)време короне (докле?), лековито прибежиште (и спасоносно бекство) може, заиста, да пружи повратак већ (најчешће давно) ишчитаним књигама. То делује као прустовско трагање за изгубљеним временом, по носталгичном звуку који, магловито, а заводљиво, још трепери у нама.
Тако „изазвана“ изронила су ми ових дана, у подужој „колони“ књига које се готово нестрпљиво „нуде“, „Сјећања“ и сећања Меше Селимовића, на себе сама и, аутобиографски, на друге и о другима. Заиста, и кад заиста наизглед пишемо само о себи, пишемо неизоставно и о другима: луцидни Борислав Михајловић Михиз (1922–1997) није случајно свој животопис (два тома) насловио „Аутобиографија о другима“.

Писмо из заточеништва

Ако је у овој тескоби, и овом мом писму из заточеништва „Печату“, нимало случајан избор „пао“ на Мешу и његову аутобиографију, случај је учинио и уприличио нешто ненамерно и неочекивано: сто десет је година (26. април 1910, Тузла) од рођења великог писца, заштитног знака и симбола (у најбољем смислу) српске литературе и, уопште, литературе (БХ) на српском језику.
И Меша би, да је дочекао ово хаотично време планетарне слуђености, сасвим сигурно чинио све да искочи из сопствене тескобе (симптоматични, нимало случајни, наслови његових књига велике осаме: „Острво“, „Тврђава“) као што је то, уосталом, чинио и за суморног живота, из чијег чемера је капала болна али кристална реч. Чувени „Дервиш и смрт“ кристалисао се, годинама, око ауторове непреболне ране: његовог старијег брата, из потпуно бизарног разлога (узео је, као официр, женећи се, из „народног магазина“ један кревет и две столице!), стрељали су саборци, партизани. Револуција је, у овом случају, и буквално убила своје дете.
За аутора „Дервиша“ рана која је крварила до краја живота: сурова ликвидација (опака и разарајућа догма: образложење преког суда било је да окривљени потиче из познате партизанске породице!) његовог брата (Шефкија) извршена је на самом концу рата (Другог светског), у освит слободе. У „Сјећањима“, деценијама потом, Меша је забележио: „Тај невјероватан, слијепи, малоумни чин био је прекретница у животу свих чланова моје породице: сви смо осјетили да су се десиле ствари које никад нисмо могли очекивати. И није ријеч о смрти неког од нас, на то смо били спремни, седморо нас је било у револуцији, већ у тако ужасној неправди, без разлога и смисла…“

Фасцинантни свет нагона

За чиме би, у оваквом часу грозне пошасти, посегао Меша? Први избор би, највероватније, био Фјодор Достојевски. Прочитао је његове „Бедне људе“ у четвртом разреду гимназије. И запрепастила га је та „чудесна литература“: Открила му је „неслућени и непознати свијет тајни људске душе“, толико испреплетен и толико чаробан, да је „остао забезекнут“. Враћао му се, каже, потом непрестано, одушевљен том „чаробњаку који је открио све тајне књижевног заната“. Био је и остао уверен да је то „више од литературе“, да је то „наново обликовање живота“.
Достојевски му је открио „фасцинантни свијет нагона“, и одболовао га, као писца, још премлад за „његову демоничност, за запрепашћујућу способност роњења до вртоглавих дубина душе“ где се „губи дах“. „Заробио“ га је за читав живот, али није на њега, књижевно, „пресудно и битно утицао“. Схватио је, једноставно, да се „Достојевски не може следити…“
Из раних дана „најупечатљивија и најузбудљивија“ књига била му је Золин „Жерминал“ (Емил Зола, француски романсијер, 1840–1902). Јунаци „Жерминала“ живели су ту уз њега, и поред њега: тушањски рудари из „Креке“, који су долазили кући (после кафана) „кивни на цио свијет, и сву своју муку искаљивали бијући своје жене и дјецу, послије би спавали тешко и дуго, до следеће смјене у јами“.
Под утицајем „Жерминала“ написао је, као студент (негде „око 1932“), неколико цртица о „својим рударима“, мека, дечјег срца, а, кад попију, „опасних и махнитих“ и послао „Политици“. Рукопис му је враћен. И више се, разочаран, није „усудио да га икоме упути“.

Закаснела слава

Тражио је дуго себе у другима све док се није пронашао у самом себи. Прилично касно. Снажније се огласио кад му је било педесет година, време кад писци, најчешће, већ уживају у стеченој слави. Она је Меши, сада већ неспорна и огромна, стигла закаснело, с „Дервишем“. На „путу у литературу“, и тражењу сопственог језика за „тешке теме“, није налазио оно што је тражио ни код (наших) писаца које је веома ценио. У погледу језика, „способног да изрази апстракцију“ и да се „сублимише у интелектуални или емоционални израз“, највише је, каже, учио од „муслиманске народне баладе и (најмисаоније) од Његоша“.
У тим „мукама с речима“, посебно кад се радило о „Дервишу“, није било помоћи ни од писаца које је посебно уважавао и издвајао. Језик Милоша Црњанског, „врло рафинован, пробран, савитљив, барокно разуђен, богат“, чинио му се „сав на површини“, непогодан за „драматичне ситуације“, а поготову за „дијаболична“ стања која су се у њему све чешће јављала.
Мирослав Крлежа: „Снажан, силовит, екразитне снаге, језик-усов, језик-бујица, бојовни језик који разноси противника, максимално изражајан у негацији“, али за Мешину литерарну потребу „сувише реторичан и књишки“, неподобан за „мисаоне финесе“, за „садржајну мисаону дубину“.
Није помагао ни велики Иво Андрић. Његов „миран, сталожен, продоран, изнијансиран, избалансиран језик“, погодан, иначе, за описивање сваког „мрака и чуда у човјеку“, био му је, ипак, сувише миран, готово хладан, за „буре и немире какви су се у мени указивали“. Требало би бити, примећује скромно, „писац највећег формата“ па из тог језика извући таква „сазвучја и њиме постићи такву снагу као што успијева Андрићу“.

Језик за своју душу

Морао је пронаћи, опет извињавајуће, „не бољи и експресивнији језик“, ни суптилнији, („то би била смијешна и нереална амбиција“) већ „језик за моју руку и моју душу“, језик који ће најбоље одговарати ономе што је у њему „кључало“. Није, каже, знао шта тражи, само је наслућивао какав би то језик требало да буде, уз опаску да ће „знати шта тражи, кад нађе“. И нашао је. У „Дервишу“ је заиста нашао језик „за своју руку и душу“. Свој. Непоновљив.
„Кривац“ за настанак „Сјећања“, која су грађена и дограђивана „у етапама“, био је један (неименован) млад новинар. Упутила га је редакција да запише разговоре са Ивом Андрићем, Милошем Црњанским, Михаилом Лалићем и Мешом. Разговарали су „дуго и срдачно“. Млади колега је све „марљиво забиљежио“, узео десетак фотографија, послао му потом двадесет пет страница прекуцаног текста, ради ауторизације, с молбом да одговори још на нека питања. Учинио је то.
После неколико месеци Црњански му је испричао како је питао редакцију зашто ни после толиког времена није објављен разговор који је с њим обавио новинар. Из редакције су му, „мирно и учтиво“, објаснили да ће тај записани разговор, као и они са Андрићем, Лалићем и Селимовићем, бити објављен „после наше смрти“.

Људи од реда

Задивила ме, пише Меша, „систематичност и практичност“ тих људи који су желели да прекину с „ружном праксом“ да се читуље пишу на брзину, преко ноћи, и одлучили да „правовремено припреме цјеловите, аутентичне, ауторизоване материјале за тужни тренутак смрти људи о којима ће се тек тада дознати да су били заслужни за домовину“.
Иако још „није мислио на смрт“, био је сагласан с „људима од реда“ да ништа не треба остављати случају и да „све треба свршити на време“. Зар није „боље, да ја сам о себи, док сам жив, напишем оно што знам“ него да други, „кад умрем, пишу о мени оно што не знају, а ја у гробу жив да се поједем што никоме не могу да одговорим по заслузи“. Додатни разлог: писањем о себи за живота, пружа прилику сваком да му приговори због „евентуалних нетачности“.
Проширио је разговор с оним „младим новинаром“ на захтев професорке Разије Лагумџија, која је за издавачку кућу „Свјетлост“ из Сарајева припремала избор критика о његовом делу („Критичари о Меши Селимовићу“), да напише аутобиографију.

Завичајне муке и неспоразуми

Текст „Сјећања“ појавио се, ексклузивно, у наставцима, на страницама сарајевског „Ослобођења“ (1972). Лист је тиме започео тек установљену рубрику „Свједочанства о Сведочанствима“. У новогодишњем броју „Ослобођења“ изашли су сви подаци о рубрици која је покренута поводом његових „Сјећања“, информације о свим ауторима, с фотографијама, а Меша није уопште споменут: „Ослобођење“ се похвалило да је ту рубрику започело с – Мирославом Крлежом (?!).
Још један у низу Мешиних „неспоразума“ са завичајном Босном. А било их је, заиста, болних и грубих, много. Неки његови земљаци, муслимани, замерили су му (и замерали) што је „ископао“ свој српски родослов (од братства Вујовића из Црне Горе), што је увек користио име Меша, а не крштено Мехмед (које су му, иначе, у време студија у Београду, наденули „његови Херцеговци“), сумњичећи га да се „стиди муслиманства“ (што је увек порицао). Један учени и толерантни муслимански интелектуалац посетио га је после објављивања „Дервиша“, и у име Исламске заједнице, хвалећи роман, учтиво али озбиљно, замерио што је наше (босанско) муслиманство означио као – „отпадништво“. Остао је непоколебљив.

Некролози пријатељима

Иако је, поменули смо, био убеђен како је боље да, и као некролог, пише сам о себи него да то чине други, „прекршио“ је то оставивши такође сјајна сећање (штампана у аутобиографији) о „преминулим пријатељима“: Вељку Петровићу, Милану Богдановићу, Исаку Самоковлији, Хамзи Хуми, Марку Марковићу и Јовану Поповићу.
Намера овог писма читаоцима „Печата“ из принудног (корона) заточеништва није, дакако, препричавање чаробних текстова Меше Селимовића него, макар неуспели, покушај да са читаоцима мог и њиховог недељника поделим чари овог читања. Па у том контексту кратак поглед (само) на портрет Милана Богдановића, импресивнији и живљи од свих мени, у дугом читалачком веку, познатих. Богдановић је (овде) означен и озрачен интимистички топло, јаким готово химничним бојама, као ведра, ренесансна, луцидна личност, мајстор уживања и „љубавник живота“, блистав у свему.
И на крају, из Богдановићевог казивања, једна епизода шекспировског (трагичног) формата. Милан је, у (несрећном) априлском рату 1941, био, као официр, одређен за ађутанта војводе Петра Бојовића. Капитулација их је затекла негде код Никшића. Одлучили су да се врате у Србију. Наишли су, на једној висоравни, на масу наоружаних југословенских војника. Њих око две-три хиљаде, без команданата.

Срамота, па понос

Остарели војвода, његов ађутант, ордонанс и шофер су стали да потраже мало бензина за свој џип. У том часу наишла је мања моторизована немачка колона у аутомобилима и на мотоциклима. Свега тридесетак. Наредили су да се југословенски војници разоружају и иду куд хоће. И војници су то покорно послушали. Богдановић се узбудио и постидео. Зар да шака Немаца разоружава читаву дивизију. Само да им је неко командовао, а Милан се двоумио да ли то сам да учини: огромна маса војника појела би Немце, сатрла их у трен…
Ништа од тога. Док су постиђеног Богдановића распињала велика питања морала и народног поноса, догодило се нешто „колико практично толико гротескно“: сналажљиви шофер је стигао с кантом бензина. Немци су га великодушно „уступили војводи“. Стигли су њихови официри, с поштовањем поздравили војводу, нудећи му сваку помоћ и пратњу.
Захвалили су и одбили. Кад су стигли у Краљево, уследио је епилог приче. Кроз град је, пркосно, марширала дуга колона немачке војске с командантом на челу. Из групе старијих људи која је седела пред једном кафаном, кад је чело колоне стигло пред њу, издвојио се старији човек, у србијанском гуњу, с шајкачом на глави, пришао мирно и опалио двапут из револвера у команданта. И старца су одмах убили.
Милан је испричао Меши: постидео сам се тог античког геста, био је то (индиректни) прекор његовом и њиховом кукавичлуку. И, у исто време, био је поносан: видео је да има још јунака…