НАШИ УЗОРИ У ДОБА ИЗОЛАЦИЈЕ

ВАСКРС УТАМНИЧЕНИХ

Размишљања и присећања у времену када смо колективно – као по некој тешкој епитимији – одвојени од својих храмова и олтара

Никада православни нису овако дочекивали Васкрс: због пандемије вируса корона, заточени у своје домове, као по некој тешкој епитимији одвојени од својих храмова и олтара. Па ипак, не смемо заборавити – хришћанима је Христос рекао да, ако су Њега гонили, и њих ће гонити; а апостол Павле им је поручио да, ако с Христом страдају, с њим ће и васкрснути. Зато се у тешке дане вреди сетити оних који су, не тако давно, доживели утамничења на правди Бога, и њима се молити да нам помогну да свој крст, на путу васкрсења, носимо часно и до краја.

ЦАРСКИ МУЧЕНИЦИ РОМАНОВИ Пошто је, под притиском револуционарног врења и издаје међу својим најближим сарадницима, абдицирао у фебруару 1917. године, последњи руски цар Николај Други Романов нашао се, с породицом, у заточењу, прво по наређењу Привремене владе с Керенским на челу (у Царском Селу и Тоболску), а затим и бољшевика (у Тоболску и Јекатеринбургу), да би, са својом супругом Александром, сином Алексејем, кћерима Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом, као и најближом пратњом, био, од тих истих бољшевика, стрељан у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године. Иза Царских Мученика, канонизованих у Московској патријаршији 2000. године, остали су дневници и преписка из заточења, који и данас сведоче о величини њихових душа. Највише им је сметала немогућност посећивања храма. Последњег дана јануара 1918. царева кћи Татјана пише познаници: „У цркву, нажалост, не идемо. Код куће нам служе вечерњу и дневну службу. Наравно, то не може да нам замени цркву која нам јако недостаје, с обзиром да нам је сад више од свега потребно да се молимо у цркви. Жао ми је оних који то не разумеју…“
Утеху царевим кћерима пружало је читање духовног штива. Волеле су књигу „О трпљењу невоља“. Једно место у књизи било је посебно подвучено: „Они који су веровали у Господа Исуса Христа ишли су у смрт као на празник… Нашавши се пред неизбежном смрћу, очували би оно исто чудесно спокојство духа, које их није напуштало ниједног тренутка… Они су ишли спокојно у сусрет смрти, зато што су се надали да ће ступити у другачији, духовни живот који се отвара човеку када напусти овај.“

ЦАРИЧИНО СВЕДОЧЕЊЕ У ПИСМИМА Велику снагу имају писма из заточења Александре, супруге Николаја Другог, која су светло сведочење о томе како хришћани трпе невоље.
„Ускоро ће пролеће и у срцу је радост. Крсни пут, а затим – Христос воскресе! Има скоро годину дана како се растадосмо, али шта је време? Ништа. Живот је – сујета, сви се припремамо за Царство Небеско. Све човеку могу узети, али душу нико не може, мада ђаво прати на сваком кораку, лукави, но ми смо дужни да се храбро боримо против њега: он боље од нас познаје наше слабости и њима се служи. Наше је дело, међутим, да будемо на стражи, да не спавамо, него да војујемо. Сав живот је – борба, иначе не би било подвига и награде. Сва су искушења, Богом послата, допуштена – да би нас привела бољем; свуда видиш руку Његову. Људи ти чине зло. Прими то без роптања: Он ће ти послати ангела – чувара, утешитеља Свога. Никад ми нисмо сами, ту је Он – Свудаприсутни – Свезнајући, Он – љубав сама. Како да Му не верујемо! Сунце јарко сија, мада свет греши, мада царују тама и зло, али сунце сија; само треба очи отворити, двери душе држати отворенима, да бисмо зраке тога сунца примили. Ми Га волимо, дете моје, и знамо да тако и треба. Само још претрпи, душице, и проћи ће страдања ова, а ми ћемо заборавити муке, и за све ћемо после благодарити. Ово је велика школа. Господе, помози онима који љубав Божију не пуштају у сурова срца, који све виде у лошем светлу и не труде се да схвате како ће све то проћи; не може друкчије – Спаситељ је дошао, дао нам пример. Ко иде Његовим путем, путем љубави и страдања, схвата сву величину Царства Божијег. Не, ми морамо схватити да је Бог изнад свега и да Он жели да нас кроз страдања Себи приближи. Волите Га више и силније од свих и од свега“ (2. март 1918. године).
„Иде нам Он, Цар славе, поклонимо се Крсту Његовоме и са Њим понесимо тежину Крста. Зар не осећамо помоћ Његову, потпору у ношењу Крста? Он ће устати ускоро, ускоро, и сабраће своје око Себе, и спасиће Отаџбину, јарким сунцем ће је обасјати. Невидљиво, Његова рука твој Крст придржава, од Њега снаге треба тражити; НАШИ КРСТОВИ САМО СУ СЕНКА ЊЕГОВОГ. Он је штедар и милостив. Како да ти пренесем оно чиме је обасјана моја душа? Непојамном, необјашњивом радошћу – не могу да објасним, само хвалим, благодарим и молим се. Душа моја и дух Богу припадају. Ја осећам ону радост коју осећам после Причешћа или крај светих икона. Како, Боже, да Ти заблагодарим? Ја сам недостојна такве милости! Душа ликује, осећа долазак Жениха: стиже Он, ускоро ћемо Га славити и певати: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“ (20. марта 1918. године).

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У ЗАТОЧЕЊУ И Свети Србин, епископ Николај Велимировић, нашао се у заточењу за време Другог светског рата. Немци су га од првих дана окупације саслушавали у вези са учешћем у пучу 27. марта 1941. У Жичи је био под стражом.
Окупатор је натерао владику Николаја да напусти жичку катедру, и бира место конфинације. Одабрао је Љубостињу, одакле, по јеромонаху (потоњем епископу жичком) Василију Костићу, који је био у Николајевој пратњи, „нигде није смео да иде“ и где га је често „саслушавао шеф Гестапоа за Балкан Тајхман“. Никад није пристао да се преко радија обрати Србима и позове их на покорност окупатору.
На Преображење 1941. немачки војници упадају у Љубостињу и врше претрес целог манастира, хапсе владику Николаја и одводе га у Крушевац, где га један немачки генерал саслушава до поноћи. Иако је владика болестан, генерал му не нуди ни да седне, оптужујући га за везе са четницима.
Владика је, у пратњи оца Василија, октобра 1941. долазио у Краљево да моли да се његов народ поштеди стрељања. Мајор Алфонз Мауцијевић је тражио притвор за владику, бездушно се односећи према њему и претећи му као „англофилу и германофобу“. Николај му је рекао да му Бог неће остати дужан због суровости према Србима.
У среду, 16. 12. 1942, немачка војска улази у Љубостињу и хапси Николаја, па га одводе у манастир Војловицу код Панчева, где ће бити заточен с патријархом Гаврилом Дожићем. Нови услови живота били су затворски, пише Костић: „Врата од наших соба морала су бити отворена у току ноћи. Тако је стража наредила ради контроле. Преко ноћи двапут су обилазили собе.“ И још: „Не даје нам стража нигде из собе, те све време проводимо у соби. Ту вршимо и молитве јер се у цркву не сме. Владика често плаче. Помиње мати Сару и остале сестре у Љубостињи.“
Кад иду у цркву, прати их стражар под оружјем. Владика жели да умре, гледајући страдање свог народа.
Немачке мере безбедности подразумевале су уклањање свих млађих монаха из манастира и спречавање околног народа да долази у храм на службе. Забрањено је да било ко од монаха буде у олтару кад служи јеромонах Василије да не би могао да предаје поруке за спољни свет.
Било им је и хладно; рецимо, 9. јануара 1943, на трећи Божић, отац Василије бележи: „Дува и јак ветар, који наноси снег кроз несигурне прозоре у наше собе, нарочито у владичину. Она је најхладнија.“ Седело се и у мраку, без осветљења (14. 4. 1943).
Васкрс 1943. дочекан је овако: „Служимо најрадоснију службу, службу Васкрсења, а Владика својим сузама кваси антиминс на престолу. Цела епархија и цео српски народ очекује од њега данас духовне хране, а он стешњен и притешњен овде, нема с ким ни службу људски да служи.“ Однос појединих агената и стражара према заточеницима био је суров: „Смењен је данас и агент Живковић. Кињио нас је скоро пет месеци. Овакав нечовек тешко се може наћи у било ком народу“ (27. 5.1943).

ОСТАЈЕ НАМ МОЛИТВА У бележницама Олге Романове нађена је, потоњом мученичком крвљу запечаћена, песма под насловом „Молитва“: „Пошаљи нам, Господе, трпљења силе, / у години мрачних дана страшних, / да поднесемо прогон гомиле / и сва мучења џелата наших. / Праведни Боже, снагу нам јави / зло ближњега да простит’ смемо / и крст свој тешки и крвави / с кротошћу Твојом да сретнемо. / У дане метежа, хаоса, туге, / када се мржњом врагови гласе, / увреде трпети и поруге / помози нам, о Христе Спасе! / Владико света, Боже свемира, / Ти благослови молитвом Нас, / а души даруј покоја, мира, / у неподносиви, страшни час. / Крај двери гроба, крај могиле / надахни да се слуге Твоје, / кротко, уз помоћ надљудске силе, / за непријатеље моле своје.“
Олга је из заточења упутила и последњу поруку цара Николаја: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“…
Нека те речи буду златни печат за крај овог чланка, чији је циљ, између осталог, да нам помогне да издржимо „корона заточење“ у доба васкршњих празника.

СЛОБОДА У ОКОВИМА

Због психичких траума које је трпео, владики Николају су ослабили живци (23. 11. 1943).
Недић и Јонић су често навраћали код патријарха Гаврила и владике Николаја (очито, желели су да их приволе на сарадњу, али то им није полазило за руком).
Режим заточења је каткад био строжи, каткад блажи, али они никад нису могли да изађу ван манастирске порте, и да слободно опште са спољним светом.
Што се тиче Дахауа, у који су у јесен 1944. одведени, патријарх Гаврило и владика Николај у њему су били изложени бомбардовању савезника и шиканирању од стране нациста, који су патријарха, оболелог од црвеног ветра, приморавали да сваки час устаје из постеље и иде у склониште (што је он одбијао), а Николаја, због јасног изражавања отпора таквим поступцима према Гаврилу, између осталог, затварали у самицу.
Па ипак, владика Николај је све издржао, и Бог га је ослободио, да опет служи свом роду и његовом спасењу. Човек духа слободан је и у оковима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *