Љубодраг Димић – Запечаћена истина

Ватикан и НДХ

Да ли одлука папе Франциска да отвори Ватикански архив, ма како револуционарна била, може бити ван онога што допуштају канони Римокатоличке цркве, онога што је изнад и самог папе?

Интересантни су „брзина“ и начин на који је одлука о отварању архива у Ватикану донета и обнародована, јер такве одлуке институција о којој говоримо не доноси на брзину и преламајући „преко колена“, а да није привела крају деценијско „чешљање“ постојеће архивске грађе, прецизно одвагала шта треба, а шта не треба дати на увид стручној јавности, те да није припремила „армију“ себи наклоњених истраживача и утицала на скорашњу појаву књига и студија које ће својом контроверзношћу отворити стручну полемику чији је циљ промена историографске слике епохе, каже у разговору за „Печат“ академик Љубодраг Димић, члан мешовите католичко-православне комисије која се бавила историјском улогом Алојзија Степинца у НДХ.
Колико је значајно отварање ватиканских архива, укључујући и Апостолски архив, раније познат као Тајни архив, за потпуно сагледавање улоге Алојзија Степинца у НДХ?
Отварање ватиканских архива за период понтификата папе Пија ХII у годинама Другог светског рата може бити од епохалне сазнајне вредности за историчаре који се баве савременом историјом. Може бити, али не мора. Ипак, већ сама доступност грађе (или дела грађе) похрањене у архивима Свете Столице свакако ће утицати на промену слике времена ограниченог годинама 1939. и 1945. Да ли ће се више знати, то ћемо тек видети, али сигурни смо да ће се више видети! Историчари се надају да ће грађа Ватикана допунити већ постојеће знање о догађајима од пре осам деценија и бацити „ново светло“ на историјске појаве које занимају истраживаче, омогућити да се боље разумеју историјски процеси, време, личности, идеолошки утицаји, поступци, директна и посредна одговорност оних који су одлучивали о судбини милиона људи. То су наде и очекивања историчара и струке којој су посвећени. Међутим, свесни смо да то „ново светло“ ка прошлости „усмерава“ Ватикан у складу са сопственим интересима и да нека нама непозната „рука“ одређује шта ће јавности бити дато на увид. У промишљеност целог поступка и његове циљеве не треба сумњати. Подједнако ни у намеру Ватикана да, жртвујући нешто, много више добије. У интересу је Ватикана да слика о улози Пија ХII и Свете Столице у Другом светском рату буде што повољнија. У интересу је Римокатоличке цркве у Хрватској да улога Алојзија Степинца буде представљана на цркви прихватљив начин. У интересу је историчара и истраживача да се приближе истини о улози Ватикана и А. Степинца у годинама Другог светског рата. Те су воље различите, у много чему супротстављене, а онда и интереси који одатле произлазе. Видећемо у којој ће мери документа из Ватиканског архива „поправити“ постојећу слику о улози Римокатоличке цркве у годинама 1939–1945. Видећемо да ли уопште у архивским фондовима који се отварају за истраживаче има докумената који компромитују и оптужују Римокатоличку цркву и њене прелате. Видећемо у којој мери грађа проговара о улози Алојзија Степинца и РКЦ у рату на простору НДХ. Видећемо, надам се, у којој су мери документа аутентична и веродостојна. Историчари, које увек у истраживањима обузима сумња без краја, биће у прилици да преиспитају критичност методолошког поступка, који је у основи њихове струке. На искушењу ће бити и ватикански архивисти.
Када сабира, чува и даје на увид сопствену документацију, као и ону која је у његовом поседу, да ли Ватикан има право да нешто од тога прећути и уколико то чини, на чему то право темељи?
Та питања, уз остало, регулише Канонско право Римокатоличке цркве. Почев од 12. века, када су различите збирке црквених закона и уредби први пут сабране на једном месту и канонизоване у Corpus Iuris Canonica, па до данас, обавеза је свештенства била да добро упозна ту материју и понаша се по законима које црква прописује и налаже. О значају кодификованих одредби, које су се једним делом тицале и питања архивске грађе и архива, речито је говорио став Ватикана да непознавање Светог писма и канона Римокатоличке цркве представља „мајку свих погрешака“ које црквени великодостојници, свештенство и верници чине. Папа, кардинали, бискупи добро знају одредбе Канонског права које се, уз остало, тичу и архивалија и нису спремни да их крше. Отуда одлука папе Франциска, ма како револуционарна била, не може бити ван онога што допуштају канони Римокатоличке цркве, онога што је изнад и самог папе.
Уколико погледате Канонско право Римокатоличке цркве, видећете да канони 238–243, 306, 401 (по кодификацији из 1917. године који су важили у времену у коме је Степинац живео), као и 482–491 (по кодификацији из осамдесетих година ХХ века) говоре о различитим типовима архива у којима се чува архивска грађа РКЦ. Исти канони важе за архиве на свим нивоима. О састављању, отпремању и чувању списа који се похрањују у архиве Римокатоличке цркве брину у Ватикану државни и папски секретаријати, већа за јавне и црквене послове, конгрегације, судови… Иста је организација произвођења и заштите архивске грађе и на другим хијерархијским нивоима (кардиналски, бискупски, редовнички…), одакле документација посебног садржаја, квалитета, важности, нивоа тајности, с времена на време, стиже у архиве у Ватикану. Потписи које ти високорангирани прелати и службеници Римокатоличке цркве (канцелари и бележници) „стављају“ на документе сведоче, по Канонском праву, о њиховој веродостојности. Сумњичави истраживач мора се запитати да ли су потписи, а самим тим и документа, увек оригинални и веродостојни, јер простора за манипулацију има. Обавеза је, по Канонском праву РКЦ, да они који гарантују о валидности докумената морају бити „на добром гласу“ и „беспријекорни“ у свим предметима у којима би могао доћи „у погибељ добар глас свећеника“. Ту „беспријекорност“ одређују сама црква и њене старешине па је отуда отворено питање да ли се „беспријекорност“ службеника цркве понекад изједначује, и у којој мери, с послушношћу.
Да ли иста правила важе и за тајне архиве?
Канонско право Римокатоличке цркве је предвиђало да унутар бискупских и ватиканских архива постоји „тајни архив“ (или непомични орман или сандук), „добро затворен и закључан“, у коме се налазе „исправе које треба да се чувају тајно“. Кључ од тајног архива има само бискуп. Шта се налази у „тајним архивима“ и шта ће се од тога дати на увид јавности још једна је непознаница. Канонско право, такође, предвиђа да се периодично (сваких 10 година) могу уништити поједине категорије документа који се тичу парница, али да мора бити сачуван „кратки чињенични сажетак“ сваког таквог документа. Обавеза је бискупа да брине о документацији столних, зборних и жупских архива. Та се грађа одређено време чува у два примерка од којих је један у бискупском архиву. Бискупи су обавезни да чувају грађу историјског карактера која се тиче РКЦ и у ту сврху формирају бискупски „повјесни архив“. Да се претпоставити да део докумената од посебне важности и поверљиве грађе из бискупског архива (посебно тајног и историјског) одлази периодично једним примерком у Ватикански архив.
Да ли Канонско право регулише и то ко може бити ангажован у целокупном послу с документима што се чувају у архивским фондовима?
Канонско право прописује да то могу бити искључиво свештеници. Они стварају, прибирају, архивирају, преписују, гарантују о аутентичности и веродостојности докумената, стављају на увид грађу која је похрањена у архивима РКЦ. Увид свештеника у архивску грађу могућ је само уколико врши дужност архивара, или истражује по задатку који му је дала виша црквена инстанца. Отуда, сложићете се, истраживање може, али и не мора бити потрага за научном истином о прошлости. Напомињемо да се ставови цркве, ма која била, и науке најчешће разилазе, јер је тумачење прошлости коме је склона црква умногоме различито од намера научника да истраживањима досегну до истине о прошлости и своја сазнања саопште јавности. Обавеза је, по Канонском праву РКЦ, тих поузданих канцеларијских бележника „вјерно записивати све што се догађа и то потписати с ознаком мјеста, дана, мјесеца и године“ у списима које састављају за потребе Ватикана.
Да ли је увек тако? Да ли свештеник има моћ да реално сагледа и забележи стварност, или га начин на који је формиран и институција којој служи у тој перцепцији догађаја и историјске појаве спутавају?
Наведена одредба, уколико се спроводи, документацију Ватикана чини изузетно сазнајно значајном. Канонско право, такође, предвиђа да „све исправе“ које се тичу канцеларија и архива, од најнижих до највиших нивоа у римокатоличкој хијерархији, морају бити чуване „веома брижљиво“. То обавезује више инстанце у хијерархији РКЦ (посебно бискупе и више органе у цркви) да уреде „на сигурном месту“ архиве у којима ће се чувати документа („исправе и списи“) која се тичу „и духовних и временитих“ послова, распореде их „одређеним редом“ и учине „брижљиво затвореним“. Та грађа, по одредбама Канонског права РКЦ, мора бити пропраћена списковима докумената која се налазе у архиви „с кратким садржајем појединих списа“. Наведено потврђује да РКЦ брине о сваком документу и да се та документа налазе у архивистички сређеном поретку. Дужност је бискупских власти, како предвиђа Канонско право РКЦ, да њихови архиви буду закључани, а да кључ имају само бискуп и његов секретар. Улазак у архив никоме није допуштен, осим са дозволом бискупа, или, уколико бискупа нема (ако је бискупско место упражњено), водитеља бискупских послова и секретара. Део докумената који се чувају у архиву и који имају јавни карактер могу добити „вјеродостојан пријепис“ и бити дати на увид онима на које се односе. То се чини само по дозволи бискупа. Могућност изношења докумената из архива није предвиђена.
Овај увод у Канонско право Римокатоличке цркве пружа одговор на питање шта се може очекивати отварањем Ватиканског архива. Чини се да је простор за манипулацију документима широк…
Простор за манипулацију је изузетно широк. Подједнако и могућност да се започето истраживање административним поступцима успори или прекине. Питања на која у овом тренутку немамо одговор је много. Шта историчар може да очекује од „беспријекорног“ ватиканског или подједнако таквог бискупског чиновника на „добром гласу“ из Загреба, задуженог да записује, креира и брине о документима, чији опстанак у служби, уз остало, најдиректније зависи од воље црквене хијерархије? Шта значи захтев да бележник или канцелар мора својим понашањем бринути о угледу РКЦ и да ли то подразумева прилагођавање садржаја онога што је видео, чуо, уочио, и што је обавезан да забележи у документу, сопственим убеђењима и бискуповим ставовима и наређењима шта треба записати, како не би био доведен у питање ауторитет цркве и њена улога у друштву? Колико творац документа хоће и може да саопшти од истине коју је дужан да „вјерно записује“ у списима које потписује? На који начин и у којој мери догматизам и црквено учење свесно или несвесно изобличују перцепцију истине о прошлим догађајима, појавама и процесима? У којој су мери сва та документа цензурисана и прилагођена вољи црквене хијерархије? Колико сазнајно вреде бискупски извештаји папи и стенограми сачињени приликом визитација у Риму? Како разумети језик, сагледати суштину садржаја саопштеног у типској форми докумената, читати „између редова“? На који се начин може проверити веродостојност и аутентичност докумената које Ватикан „отвара“ за стручну јавност? Да ли свештеник који сређује грађу и истраживач који је проучава има право на сумњу када су документа Ватикана у питању? Колико нивоа тајности регулише статус докумената похрањених у Ватикану? Да ли бележници, како налаже Канонско право, „вјерно записују“ догађаје и учеснике у догађајима који су компромитујући за Римокатоличку цркву? Да ли ће и та документа бити дата на увид истраживачима? Да ли ће јавности бити доступна и документа која немају „јавни карактер“? Која „рука“ врши тријажу докумената? Шта творци докумената „изостављају“, „не виде“, „не чују“, „искривљују“, „измишљају“, „прилагођавају“ потребама и интересима институције чији су део и којој служе? Ко одређује шта је поверљива грађа, шта има „повјесни значај“, шта треба сачувати, а шта уништити, шта се може дати на увид јавности, а шта не? Шта из бискупских архива одлази у Ватикан и у којој су мери садржаји архивалија резултат (и последица) бискупске воље? Шта у постојећој грађи недостаје, од када и колико је поремећен „поредак“ у коме се документа чувају? О чему бискупи реферишу папи? Какав је садржај њихових извештаја, као и извештаја папских изасланика? Да ли се у тој документацији саопштава оно што је стварно или оно што Ватикан жели да чује? Колико истине има у разговорима вођеним приликом бискупских визитација Риму? Шта се може очекивати, када је историја „онаква каква је уистину била“ у питању, од папе који је по Канонском праву Римокатоличке цркве непогрешив (незаблудив) и од бискупа који су непогрешиви тумачи папиних речи и поступака? У којој се мери ватиканска „истина“ поклапа са историјском научном истином? Питања је много! Свакако да ће документација из Ватиканског архива, директно или посредно, одговорити и на нека наведена питања.
Које су намере РКЦ, а који задаци историјске науке? Да ли је важно да и држава отвори своје архиве?
Истини ћемо свакако прићи ближе уколико и држава „отвори“ све своје архиве, посебно оне специјалних служби у којима се налазе досијеи римокатоличких свештеника и извештаји о делатности РКЦ и тако истраживачима пружи прилику да „укрштају документа“, проверавају њихову аутентичност и веродостојност, анализирају садржаје, идентификују догађаје, појаве и процесе, вреднују историјску улогу појединаца и целе институције. Упоредивост ватиканске грађе са оном коју чува држава је нужност.
Када је Алојзије Степинац у питању, у којој мери су историчари блиски РКЦ у већој предности над онима који до сада нису имали увид у грађу похрањену у Ватикану?
Према досадашњим сазнањима у грађи коју Ватикан сада чини доступном истраживачима налази се око 130 фасцикли које говоре о делатности Римокатоличке цркве на простору распарчане југословенске државе (1941–1945). Систематична истраживања његове личности и историјске улоге започела су у Ватикану још 1981. године, тј. у тренутку када је одлучено да службено започне процес Степинчевог канонског проглашења за блаженог (папа Јован Павле II прогласио га је блаженим на Марији Бистрици 3. септембра 1998), а касније и светог. У тим истраживањима сабрано је 45.000 страница грађе која „доказује“ Степинчеву беспрекорност и његово „мучеништво“. Циљ са којим је то чињено (произвести Степинца за блаженог и светог) упућује на селективност и пристрасност при истраживањима. Пре неколико година објављена је тротомна збирка грађе под насловом „Блажени Алојзије Степинац свједок Еванђеља љубави“ (приредио Јурај Батеља), која је обнародовала 691 документ, који, по мишљењу Римокатоличке цркве, „аутентично сведочи“ о историјској улози надбискупа загребачког. Та је грађа, преузета из 135 јавних и приватних црквених и световних архива, као и из постојеће објављене грађе и литературе, једним делом већ била позната истраживачима. Цео корпус докумената, уз наглашену селективност и пристрасност приређивача (што га дисквалификује и целокупни поступак чини ненаучним), имао је за циљ да целовито представи деловање Римокатоличке цркве и Степинца пре, за време и после Другог светског рата.
НДХ је од почетка себе прогласила за римокатоличку „државу Божју“. Да ли се њено постојање уклапало у шире планове Ватикана?
Независна Држава Хрватска била је уклопљена у нацистички нови поредак у Европи и као таква представљала је својеврсни гранични случај у међународном праву. Битно својство њене државности било је међународно признање које јој је дао Трећи рајх, који ју је, уз остало, и створио. И Степинац је сматрао да је та држава „Божје дело“ и израз воље ратних савезника (Трећи рајх) који су разорили Југославију. Ватикан, ипак придржавајући се начела да државе не треба признати док цео процес није окончан (у овом случају Други светски рат), никада de iure није признао НДХ, мада је присуство његових дипломатских представника у Загребу значило да ту државу признаје de facto. По својим својствима та држава је била независна, али не и суверена. По својој правној природи, како нас упозоравају правни стручњаци, НДХ је била „држава у покушају“, чије је постојање било орочено трајањем Другог светског рата.

Наставиће се

2 коментара

  1. Душан Буковић

    У овом контексту потсетили бисмо на Степинчев меморандум од 18. маја 1943. године у којем моли Хитлеровог папу Пија XII да сачува „Независну Државу Хрватску“, где између осталог, стоји:

    „Носећи свету мир, мислите, свети Оче, на хрватску нацију, увијек вјерну Христу и вама. Млада Хрватска Држава, рођена у страшнијим и тежим приликама, него било која држава кроз више вијекова, борећи се очајнички за свој опстанак, показује са свим тим у свакој прилици, да жели остати вјерна својим сјајним католичким традицијама и осигурати боље и јасније изгледе католичкој цркви у томе куту кугле земаљске. У противном, њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовале би драговољно и радо своје животе да запријече ту страховиту могућност. Не би било уништено само оних 240.000 прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са свим својим црквама и својим самостанима…“ (Види: Уређивачки одбор, Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ, Библиотека друштва новинара Хрватске, Загреб, 1952; Војислав Гаћиновић, Народни алманах са календаром – 1961, Paris, France, 1961, стр. 101).

    Дакле, ван сваке сумње је да се Степинац залагао за геноцидну нацифашистичку творевину тзв. „Независну Државу Хрватску“ што сведочи у “Хрватској ревији” и злогласни хрватски ратни злочинац, поглавник Анте Павелић:

    „… криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу а против њеног режима. Но ја и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранчића и мој Јасеновац…” (Види: Hrvatska revija, Buenos Aires, Argentina, 1954).

    Степинцу није сметао Брозов великохрватски, интермаријумски, фабијански, бољшевичко-троцкистички комунизам, а сметала му је тзв. „четничка власт“ која је саучествовала у његовом избору за загребачког надбискупа! У сатанској мржњи, коју је гајио према Србима упутио је и једну изјаву Хитлеровом папи Пију XII преко злогласног фратра Крунислава Драгановића, Брозовог и Павелићевог емисара у Ватикану, која дословно гласи:

    „Ако Вас буду питали у Ватикану шта мисли загребачки надбискуп о стању у Домовини, реците свима да ће се он, ако мора бирати између комунистичке власти у хрватским крајевима и четничке власти, одлучити за комунистичку…” (Види: Др. В., Драгановићев пример, „Клиц Триглава“, London, England, јун 1968).

    Такође, потсетили бисмо на чланак др Стевана Д. Тривунца, који дословно гласи…

    МИ СРБИ И СТЕПИНАЦ

    Прокламовање усташке НДХ хрватска католичка црква је скоро једнодушно подрзавала. Та нова државна власт је, још првих дана јавно обзнанила да ће јој један од првих задатака бити систематско истребљивање српског живља и Српске православне цркве у Хрватској. И том планском геноциду приступљено је заиста одмах, чим се усташка власт како тако организовала.
    Било је нормално очекивати да ће хрватска католичка црква бар из хришћанских побуда устати у одбрану прокажених Срба православаца. Нажалост, не само да она то није учинила, него је врло брзо ступила у сарадњу са усташким властима, и то баш на том геноцидном плану. Тадашњи њен поглавар, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, примио се за викара усташке бојне, а потом за претседника државног одбора за католичење Срба. Прихватајући ове две истакнуте функције, Степинац је пружио моралну подршку усташком режиму. Та сарадња на врху омогућила је потоње бројно директно конкретно учесће нижег клира у усташком клању Срба, у рушењу и пљачкању српских православних храмова и у његовом претварању у католике. Бројни католички свештеници проповедали су са амвона уништење српских шизматика. Многи од њих су постајали предводници убилачких хорди и управници концентрационих логора. Све је то било познато њиховим старешинама, са надбискупом Степинцем на челу, али никоме од њих није уопште долазило на ум да такво криминално делање забрани или у случају непослушности да виновнике кажњавају или лишавају свештенослужбеничког звања.

    Ова чињења и нечињења хрватске католичке цркве одговорна су за мученичку смрт стотине хиљада Срба у НДХ. И када је пропала ова геноцидна назови држава, ми Срби смо јавно пред целим човечанством оптужили њеног шефа надбискупа Степинца. Нисмо га тужили комунистичком суду, јер нисмо веровали у његову партијско-партизанску правду. Наша оптужба наишла је на пуно разумевање слободног светског јавног мнења, па чак и у многим угледним католичким круговима. Та објективна светска јавнвост забележила је то саучесништво хрватског католичког вођства са геноцидним усташким режимом.

    Годину и више дана касније, комунистички режим у Југославији покренуо је кривични поступак против Степинца због колаборације за време НДХ. Једна од оптужбених тачака инкриминисала је и Степинчево учесће у усташком геноциду над Србима. Ми се у тај процес нисмо мешали, нити смо аплаудирали пресуди којом је Степинац осуђен за недела према Србима.

    Степинац је један део казне издржао у казненом заводу, па је потом био интерниран у једно мање место где је и умро. Његова смрт је инспирисала Хрвате да покрену акцију за његову рехабилитацију. Његова осуда је као мучна хипотека притискивала и хрватски народ и његову католичку цркву. Ако би се постигла његова рехабилитација, онда би унеколико ублажила и његову колективну националну одговорност за геноцид НДХ.

    Ми Срби смо сматрали да се принципијелно Хрватима не може оспоравати право да покрећу питање Степинчеве рехабилитације. Реагирали смо повремено на неистине којима су се служили у тој својој акцији, јер смо сви били једнодушно уверени у кривичну одговорност Степинца и хрватске католичке цркве за геноцид према нама.

    Током времена су хрватски напори да рехабилитују Степинца почели да добоијају неочекивану помоћ некојих Срба појединаца, па чак и једне српске емигрантске организације. Ми смо забележили и разобличили посебним освртима две такве појаве – изјаву професора Стевана К. Павловића (1975) и коментар “Наше речи” (1978). Међутим, ових дана се појавио још један Србин као Степинчев бранилац. “Хрватска ревија” у свом тромесечнику за ожујак 1980. штампала је чланак који јој је послао “један српски интелектуалац – доктор права” под насловом “Ми Срби и Степинац” и са потписом “Р. Орашки”.

    Постоји, међутим, осетна разлика између Орашког и његових простепинчевих српских претходника. Они, непример, нису потпуно ослобађали Степинца сваке одговорности, него су, на основу новопојављеног материјала из ватиканске архиве изводили закључке или да га тај материал “не претставља више ни као јунака а нити као злочинца хрватског национализма, него тек као једног обичног слугу цркве” (Павловић), или да из те документације за сада произлази да ни Ватикан ни кардинал Степинац не могу бити одговорни за усташке злочине, али да су морално одговорни за нечињење ( “Наша реч”). Павловић је додао и опрезну примедбу да “још увек мањкају многи комади у мозаику (доказном).”

    За Орашког, међутим, “случај или афера Степинац” уопште не постоји. Постоји само “легенда о неодговорном идентификовању ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца са државом и партијом др Анте Павелића и њиховим геноцидом у раздобљу 1941-1945. То фатално изједначавање коме је срачунато кумовала комунистичка партија Југославије, а нарочито њен шеф Јосип Броз некритички је прихваћена од необавештених ( или лоше обавештених ) Срба у једно време када су националне емоције биле достигле интезитет белог усијања”. И тако по Оршком Степинац није никакав геноцидни зликовац, него мученик, невина жртва титовско-српског комплота. Он није чак одговоран ни за преверавање Срба у католике (иако је начелно био за њ).
    Прелаз у католичанство су тражили сами Срби, поглавито они који нису могли пребећи у Србију и којима се није ишло у шуму, да би тиме спасли своје животе. Орашки закључује да је Стрепинац заиста био ватрен присталица НДХ али против Павелића. И да је за време усташке владавине водио скоро отворени рат против поглавника због његових злочиначких поступака према Србима, Јеврејима и Циганима. Међутим, таква формула је већ употебљена у јавној хрватској дискусији поводом акције да се Степинац рехабилитује. По замисли некојих учесника то би било могуће ако би се успело да се он одвоји од сарадње са усташким режимом и Павелићем. Овај је на то реагирао 1954. дословно: “криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу а против њеног режима. Но ја и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранчића и мој Јасеновац”.

    Констатујући да је у међувремену “угледало света читаво море написа, студија и збирки докумената, углавном повољних по кардинала. Орашки огорчено примећује да српска егзилна јавност није престала да и даље ћути поводом случаја Степинца, као да уопште не хаје за та нова архивска открића из спорног времена која некадањег осуђеника преобраћају у живог свеца, а загребачку катедралу у хрватски Опленац ( само далеко посећенији са далеко више пијетета” ). Тако је Орашки потпуно преиначио једначину Срби – Степинац. По њему није кардинал кривац према нама, него смо ми кривци према њему. Криви, што смо га неправедно оптужили за саучесништво у геноцидном злочину ХДХ, криви што тај свој грех према њему ни данас не признајемо, криви што се опиремо његовој рехабилитацији.

    Читајући са неверицом ове кукавне редове “једног српског интелектуалца” којима блати свој намучени српски народ, сетио сам се таквог истог понашања Срба комуниста. И они су као Орашки, оптуживали нас Србе за велико-српску хегемонију, за тлачење осталиг народа и народности у Југославији, правдајући тиме зла која су нам ти исти народи и народности наносили као колаборатери наци-фашизма. По среди је исти мањак основног српског родољубља, исто помрачење српске националне свести, исто служење српским душманима. Са таквим случајевима не поломише се; они се само региструју. Не поставља се ни питање који су мотиве руководили овакве српске отпаднике да изврше ова недела на штету свог народа. Остаје нам само да се побожно поклонимо сенима милионских српских мученика и да их замолимо да се не жалосте због оваквих појединих Срба. То су изузеци, безначајни када се упореде са огромном већином српског народа која неће понашања никад заборавити своје мученичке жртве Орашковог кардинала – свеца. (Види: Стеван Д. Тривунац, Ми Срби и Степинац, „Србија“, октобар 1980, Fruitland, Ontario, Canada ).

    Такође, у фрутлендској “Србији”, објављен је чланак др Уроша Станковића под насловом „Алојзије Степинац – Солунски добровољац?“, који дословно гласи…

    АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ – СОЛУНСКИ ДОБРОВОЉАЦ?

    После смрти Антуна Бауера (7 дец. 1937.) када је Алојзије Степинац постао надбискуп загребачки у српској штампи поздрављен је овај догађај. Подвлачило се да је А. Степинац добровољац Солунски, што не би постао да није био патриота и одан југословенској мисли. Сви су то примали као добар знак, да старешина хрватске римокатоличке хијерархије постане ранији Солунац.
    Једног дана налазио сам се у згради Српске Патријаршије у Београду, где се налазио Црквени суд, у ком сам као адвокат, имао посла. О добровољцу Степинцу се и тамо говорило. Тадањи секретар Црквеног Суда, касније (после рата) епископ у САД, Стеван Ластавица, изнео је мишљење да А. Степинац, није био добровољац у српској војсци на Солунском фронту. Касније држање загребачког надбискупа, нарочито у годинама 1941-45 није оправдало наде које су постојале у вези његове личности. После објављивања његовог Дневника упознала се јавност са мишљењем о Србима овог високог функционера хрватског римокатоличког клира. Оно није нимало повољно за Србе. Природно је, да многи Срби, нису могли довести у хармонију оваквог Алојзија Степинца, који из дна душе мрзи Србе, са Алојзијем Степинцем, добровољцем са Солунског фронта. Да ли је могуће да се особа која је у Србији гледала Пијемонт свих јужних Словена могла толико изменити и окренути за 180 степени и од одушевљеног пријатеља постати смртни непријатељ. Мислим, да тако могу окарактерисати надбискупово одобравање геноцидног убијања голоруких, ненаоружаних Срба. Одговор на ово питање читалац ће наћи у ниже изнетом чињеничном стању, изнетом у хрватској штампи.

    Чињенично стање: Према Вилхелму Кајлбаху, професору богословског факултета у Загребу, Степинац се налазио као ратни заробљеник код Италијана. Они су га пустили из ратног заробљеништва 6 децембра 1918, да би отишао у Солун и кроз Јужну Србију дошао у Загреб. Пре његовог одласка за Солун, закључено је примирје између држава Антанте и Аустро-Угарске ( 3 нов. ). Већ 11 новембра престала су сва непријатељства у Првом светском рату и Алојзије Степинац није могао активно учествовати као добровољац, у било каквим ратним операцијама. То је важно да се зна. Да ли се он сматра добровољцем, јер се морао раније пријавити за добовољце, а да ли је тиме прекршио заклетву коју је положио у ‘царској и краљевској аустроугарској војсци’ од споредног је значаја. Исто тако није потребно дискутовати, да ли је таква пријава била искрена или неискрена.

    Сваки војник има право да употреби сва средства да се ослободи непријатељског ропства и дође кући. Такав поступак не би се могао осуђивати. Али, све то приказује надбискупа Степинца у другом светлу. Можда, као хрватског патриоту, који није имао никакве љубави према Србима ( у овоме се није мењао ), нити оданости према југословенској идеји. Да је раније успео да дође у Хрватску, може се претпоставити, да би продужио да се бори у аустроугарској војсци. Јасно је, да нема места оном мишљењу које се укоренило код Срба, – о југословенском патриотизму Алојзија Степинца. Или, ако не љубави, а оно бар поштовања Срба као бораца, уз доприношење великог броја жртава за ослобођење и уједињење јужних Словена, у које се убрајају и Хрвати.

    Да је Степинац био Солунски добровољац у оном смислу као што то замишљају Срби, он не би постао загребачки надбискуп, јер Римска курија се за све време Првог светског рата свим силама борила за очување у целости Аустро-Угарске монархије, уз неприкривену мржњу према Србима, које Ватикан сматра полуцивилизованим. Југославија, какву предлажу Француска и Енглеска, изгледа Светој Столици као нека теско остварљива утопија која може, бар за неко време, значити доминацију полуцивилизоване и православне Србије над напреднијим католичким земљама. С друге стране, ‘Југославија је могла да доведе до тријумфа револуционарног покрета постигнутог уз помоћ француског и италијанског антиклерикализма’. (Изјава кардинала Гаспарија).

    Исправно је било тврђење за које сам први пут сазнао у Српској Патријаршији у Београду. Да ли је Степинац био формално добровољац тј. послужио се пријавом у добровољце ради ослобођења ратног заробљеништва у Италији и доласка у своју отаџбину, није од важности за тему коју расправљамо. Питање, да ли је прекршио заклетву односно ‘присегу’ може имати неког значаја само за Хрвате чији је био надбискуп, а од 1953 и кардинал.

    Поред многих других историјских чињеница, и случај надбискупа Степинца показује колико су Срби – по ширини своје велике Словенске Правослвне душе и по српском карактеру чојства и јунаштва – излазили вазда са добрим у сусрет Хрватима, а колико су им Хрвати враћали злом за свако учињено добро – по мери свог неуобличеног карактера и развраћене душе, затроване мржњом према Словенству и Православљу – са којом их Ватикан кљука стотинама дугих година ( Види: Др Урош Станковић, Алојзије Степинац – Солунски добровољац? Србија, октобар 1980, Fruitland, Ontario, Canada ).

  2. Душан Буковић

    Геноцидни хрватски усташки план према Србима дефинисан је начелом министра Будака „трећину побити, трећину превести у римску католичку веру, трећину протерати“.

    Што се пак тиче спашавање српске деце у хрватским усташким логорима у овом контексту цитирали бисмо чланак партизанског дисидента, инжењера Стеве Косановића – Јабучара, заменика комесара Групе кордунашких партизанских одреда у току Другог св. рата, до 1944. године. Косановићев чланак је објављен под насловом “На конференцији са Бакарићем” и он најбоље одсликава све заблуде о хрватској усташкој хуманисткињи, које извесни „Срби“ паписти гаје према контроверзној Павелићевој активисткињи Диани Будисављевић, коју нису погађале хрватске усташке „Одредбе“ и њеном супругу, тобожњем „Србину“ Јулију Будисављевићу, јер уносе пометњу у ово врло осетљиво питање. Међутим, у Косановићевом чланку, између осталог, стоји:

    “Половином јуна 1943, позва ме Владимир Бакарић на разговор. Он је тада био политички комесар за Хрватсаку а штаб му је био у Крбавици, Лика. У позиву је такођер стајало да предам дужност политичког комесара батаљона Кордунском одреду јер ће ми Главни штаб додијелити нову дужност…

    У односу на српски народ Бакарић је једини од хрватских комуниста који је јавно признао Србима њихов главни и најважнији удео у Н.О.Б., можда то није ни могао да избјегне, јер драма српског народа одигравала се пред његовим очима. Остали чланови Штаба и Централног комитета Хрватске омаловажавали су овај утјецај Срба ради тога јер су скоро сви били провејани клицом шовинизма. Бригаде, дивизије и корпуси носили су само хрватска имена, ма да су их, већину, сачињавали Срби. Крајем 1942, насловна страна Борбе пише: ‘Хрватска бригада ослободила српску дијецу’. Радило се о IV Кордунској бригади у којој је било поред 1200 Срба свега десетак Хрвата. Та сирота дијеца, о којој је Борба писала, одведена су са Козаре у један католички самостан у Јастребарско. Покојни Миле Мартиновић, комесар те бригаде, причао ми је: ‘Кад сам пребројао дијецу и постројио да се крећу у средини бригаде, како би што боље били заштићени, један дечкић од десетак година ухвати ме за руку и рече, ‘Чико, нисмо сви овдје који смо дошли са Козаре’, – Гдје су остали?’, запита Миле, уплашено дијете. ‘Ту доле, у врту, има пет закопаних које су ‘сестре’ убиле. Хоћете ли их чико, откопати? Ми ћемо, их носити јер су из нашег села. Мајке су нам рекле да се ни мртви не раздвајамо’…“ (Види: Стево Косановић, На конференцији са Бакарићем, „Наша реч“, Јануар 1974, бр. 251, London, Great Britain).

    Такође, веома је жалосно констатовати извесне заблуде, које гаје извесни „Срби“ и извесни свештеници Српске православне цркве према идолатриској, езотериској, окултној и темпларској римској католичкој корпорацији са седиштем у Ватикану.

    У овом контексту поменули бисмо контроверзног владику Дионисија Миливојевића, који је стао у одбрану Павелићевог викара Алојзија Степинца у току 1946. године. Да је владика Дионисије Миливојевић стао у одбрану Степинца од нарочитог значаја је његов интервју ( Види: Anthony Henry, Foreign Editor, The Standard, Dublin, …), који је дао питзбуршком католичком листу:

    „Овај судски процес је припремљен на политичкој сфери. То је намера да се одвоји католичка црква у Хрватској од свог руководства у Ватикану. Тито је отворено изјавио ову намеру. Стратегија која изричито долази од Кремља у Русији, јесте да уништи вођство религије. Треба напоменути да отпор на атеизам је јачи када има инострану подршку. То мислим на Папу…

    Ја видим само мучеништво надбискупа Степинца ако пресуда Титовог суда – 16 година присилног рада уследи. Боже помози му да одржи свој дух на висини и да истраје, како би кроз његову храброст хришћанство могло да победи.

    Владика Дионисије Миливојевић, представник Српске Православне Цркве у Сједињеним америчким Државама и Канади, 25 октобра 1946.” – „This trial was prepared in the political sphere. It was for the purpose of dividing the Catholic Church in Croatia from its leadership at the Vatican. Tito has openly expressed this purpose. The strategy, which comes definitely from the Kremlin in Russia, is to break down the leadership of religion. It should be noted that opposition to atheism is stronger when there is an outside leadership. I refer to the Pope…

    I see only martyrdom for Archbishop Stepinac if the sentence of the Tito Court- 16 years at hard labor – is carried out out. My God help him to keep his spirit high and to endure, that through his courage Christianity may win.

    Bishop Dinonisije Milivojevich, Head of the Serb Orthodox Church in the United States and Canada, October 25, 1946.” (Види: Anthony Henry Count O’Brien of Thomond, Archbishop Stepinac – The man and his case, The Newman Bookshop, Westminister, Md., 1947, стр. 81 – 82; Editorial Staff, „THE PITTSBURGH CATHOLIC NEWSPAPER“, October 31, 1946, стр. 8).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *