КОРОНА НЕ СМЕ ПАСТИ

Одлуком министара спољних послова ЕУ, Југославији је 1999. поред свих забрана – нафте, кредита, технологије, медицинске помоћи – уведена и категорија „сарадници режима“. Сад, 21 годину касније, и глупом је јасно да Србија од евроунијатске багре може добити само бомбе и отрове. Медицинску помоћ ни данас, као ни тада неће добити

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.
Стиже мај. Толико су ме плашили претходних недеља, да сам помислио да једино у Србији неће бити маја. Страх је био без основе. Мај је стигао, а с њим и све остало из претходних месеци.

ТАКВА ИМ ЈЕ НАФАКА Светска заразна организација, скраћено СЗО, свакодневно шаље обавештења, истражује, упозорава, наређује, понекад и прети, али без престанка запомаже. Плаши поштен свет, а сама је већма много више уплашена. Не зна одговор шта ће с њом бити кад интернационални циркус „Корона“ (у младости ишао сам на њихове представе и гледао акробате) заврши ревијални програм.
Хоће ли бројни чиновници СЗО примати и даље плату? Ко ће их издржавати ако Америка одустане да их плаћа? Хоће ли знати да се додворе новом газди? Све су ово питања која их муче, а мора се од нечега живети. И они, службеници заразне организације, имају породице, децу и љубавнице на школовању, хипотекарне кредите, а како све обавезе испунити ако плате нема. Зато толика дрека с њихове стране. Јасна је и дрека домаћих стипендиста СЗО и сличних „невладиних“ друштава. Навукли се на стипендије и понеки хонорарчић. Сад су као наркомани који не могу без дневне дозе да опстану. Зато корона не сме пасти! Прозор је пао.
Ако и падне, мора неки нов вирус доћи, јер без заразе, редње, пошасти или епидемије светски чиновници и струка више не умеју опстати; бар док се не пронађе вакцина. Таква им је нафака (судбина) рекли би наши преци, мудри Срби.

КОРОНА КАО ИЗГОВОР Корона је уједно врло добар изговор да се многе ствари гурну под тепих. Не знам шта глобалисти гурају у запећак, али код нас „независни“ медији од странаца финансирани ни реч не написаше нит поменуше НАТО монструозни геноцид у континуитету над СР Југославијом (Србијом, Црном Гором) и њеним грађанима учињен 1999. године. Отров су сипали с неба, а с медијских таласа ширили гнусобе.
Завирио сам у дневник вођен током НАТО убијања. Тамо поред осталог пише: Понедељак, 26. април 1999. Одлука министара спољних послова ЕУ. Поред свега и свачега што се забрањује Југославији (нафта, кредити, технологија, медицинска помоћ), уводи се и категорија „сарадници режима“. Њима ће се одузимати новац који имају у страним банкама, јер су га зарадили сарађујући с режимом. Сарадницима режима ће се сматрати, тако су рекли, сви они који се не буне против власти. Ово није чак ни оригинално. Срби су институцију „сарадник режима“ прошли одмах по „ослобођењу“ 1945. године. Кад се овај рат – нерат заврши, Срби ће поново страдати као „сарадници режима“. Изгледа да смо се ми Срби поново зезнули. Европа је, у ствари, постала комунистичка заједница, а ми хоћемо да постанемо капиталистичка земља. Увек идемо мимо света (Драгомир Антонић, „Бомбардовање се наставља“, Београд, 1999, стр. 55–56).

ПАМЕТ У ГЛАВУ Тако је било пре две деценије. Како је било ових дана видели смо. Сад је и глупом јасно да Србија од евроунијатске багре може само бомбе и отрове добити. Медицинску помоћ ни данас, као ни пре 21 годину неће.
Памет у главу. Цео 20. век су нас спаљивали, тровали, бомбардовали, заразу тифуса преко ћебади ширили. Рањенике, лекаре и медицинске сестре убијали. Надежди Петровић главе дошли. Увек само зло доносили.
А што се тиче „пандемије“, поновићу што сам у „Печату“ број 609 од 13. марта записао: Вама, драги читаоци, прилажем лек од заразе, док се не „пронађе“ а затим купи Том-Кон вакцина, четири стиха чика Јове: „Болест уђе у кућу / да с и не опажа / Умереност, чистоћа / најбоља су стража.“
Ја, Драгомир Антонић изјављујем да се нећу добровољно вакцинисати против вируса корона. У случају насилне вакцинације нећу бити лењ. Одупрећу се.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића и Ратка Младића. Не заборавимо мученике Милана Мартића и генерала Павковића. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Памтимо страдање и клање српског дечака Слободана Стојановића. Будимо уз Арно Гујона. Помозимо Србима који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Све ће добро бити. Догодине у Призрену.

2 коментара

  1. Zoran Basara

    Od Boga ti zdravlje brate Dragomire! Svako zlo ima i neko dobro. Sad su se kao na belom snegu pokazali svaciji tragovi. Hvala koroni te je dosla u pravo vreme da nam pokaze gde smo i ko smo. Dok je ovakvih glasova i razmisljanja u Srba ne treba da se bojimo ali treba biti oprezan i stalno podsecati one koji su na vlasti da postojimo! Dogodine u Prizrenu!

  2. Nebojsa Brceljanin

    Nadam se, da cemo dok stigne” vakcina”,u skupstini, umesto danasnje bagre imati svesne situacije savesne patriote, koji ce reci da vakcinu ne trebamo.Ja ,takodje, ne cu prihvatiti vakcinu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *