Кад глумци приказују глумце

фото: Небојша Бабић

ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ – ПРЕМИЈЕРА У ЈДП-у

Тумачи ликова из стварности били су равноправни с протагонистима путујуће трупе: штета што су ванредне прилике у којима се налазимо прекинуле живот ове представе и позоришну сезону уопште

Још 1985. године песник, есејиста, драматичар и позоришни критичар Јован Христић констатовао је након праизведбе Путујућег позоришта Шопаловић Љубомира Симовића да је у питању једна од најбољих драма што су написане тридесет година после настанка Небеског одреда Лебовића и Обреновића. И данас можемо рећи да се ово дело налази у врху српске драмске књижевности, јер се ради о савршено написаном тексту који нам пружа поетску визију делања једне путујуће трупе која једва животарећи у тмини сурове немачке окупације жели да у Ужицу прикаже Разбојнике Фридриха Шилера, немачког песника који је слободу сматрао аутентичном човековом тежњом и као такав опредељивао се за борбу против сваке тираније, што је и тема његових драма Разбојници, Дон Карлос и Вилхелм Тел. Зато Симовићеву драму можемо сматрати и чинодејствовањем у славу величине и моћи позоришта уопште, а у тешким временима особито.ош 1985. године песник, есејиста, драматичар и позоришни критичар Јован Христић констатовао је након праизведбе Путујућег позоришта Шопаловић Љубомира Симовића да је у питању једна од најбољих драма што су написане тридесет година после настанка Небеског одреда Лебовића и Обреновића. И данас можемо рећи да се ово дело налази у врху српске драмске књижевности, јер се ради о савршено написаном тексту који нам пружа поетску визију делања једне путујуће трупе која једва животарећи у тмини сурове немачке окупације жели да у Ужицу прикаже Разбојнике Фридриха Шилера, немачког песника који је слободу сматрао аутентичном човековом тежњом и као такав опредељивао се за борбу против сваке тираније, што је и тема његових драма Разбојници, Дон Карлос и Вилхелм Тел. Зато Симовићеву драму можемо сматрати и чинодејствовањем у славу величине и моћи позоришта уопште, а у тешким временима особито.У драми насупрот ниском рангу уметности трупе, чега су њени чланови свесни и што им је задавало више тешкоћа у злом времену окупације, налази се млади првак Филип, који у позоришту види свој једини свет и све што се догађа подсећа га на улоге и сцене које је играо у разним представама. Будући да се у граду који су походили деси убиство, њихова представа се отказује, а монолог Ореста из Еурипидове Електре који је Филип рецитовао пративши изношење тела жртава окупационим властима је био довољан доказ да је млади глумац убица, те су га одмах ликвидирали, а глумце протерали.Редитељ Јагош Марковић сместио је догађање радње на позорницу: представа почиње монтажом двокрилне црвене сомотске завесе, а глумци су се појављивали углавном на сцени омеђеној том завесом, мада је било и призора који су се одигравали на просценијуму. Василија Шопаловића, предводника трупе, тумачио је Милан Гутовић понашајући се прилично индиферентно, чак и незаинтересовано за све што се догађало на позорници. У сцени легитимисања, пред пандуром Милуном – карикатурално-комична фигура Милоша Самолова – и крајскомандантом Мајцелом – доследан у строгом ставу и надмен у свеукупном понашању Ирфан Менсур – Гутовић се понашао отуђено: ниједног тренутка није одавао забринутост и страх упућујући на тренутак покоји презриви поглед према органима окупаторске власти. Марко Јанкетић, као млади глумац Филип Трнавац који обузет позоришним заносом често изговара фрагменте великих улога из своје каријере, у том казивању био је сугестиван и веома убедљив. Јелисавету Протић, некадашњу првакињу путујуће сцене, играла је Олга Одановић као веома говорљиву особу којој је врло стало да сачува, макар и мало, од свога негдашњег уметничког ауторитета. Јована Беловић представила је младу глумицу почетницу трудећи се да прикаже неодољивост својих чари.Тумачи ликова из стварности били су равноправни с протагонистима путујуће трупе. Гину је глумила Анита Манчић показујући много строгости према пијаном супругу Благоју Бабићу, кога је са поприлично елементарности у изразу играо Љубомир Бандовић. Ненад Јездић, као батинаш Дробац, и поред тога што је непрестано махао камџијом умео је да се разнежи слушајући младу глумицу како изговара текст давно одигране улоге за који он мисли да су њене речи. У осталим ролама успешно су наступиле Сања Марковић (Симка), Милица Сужњевић (Дара) и Миона Марковић (Томанија). Хор грађанки чиниле су: Ана Лечић, Теодора Томашев, Тара Милутиновић, Вања Радивојевић и Нађа Ристић. Позама и кретњама изазивале су асоцијације на Жене у црном кад пролазе београдским улицама. Костимографија Лане Цвијановић мање-више прикладна.Свакако да је штета што су ванредне прилике у којима се налазимо прекинуле живот ове представе и позоришну сезону уопште.

Љубомир Симовић : ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ „ШОПАЛОВИЋ“
ПОЗОРИШТЕ: Југословенско драмско позориште – Велика сцена „Љуба Тадић“ / РЕЖИЈА, СЦЕНОГРАФИЈА и ИЗБОР МУЗИКЕ Јагош Марковић / КОСТИМОГРАФИЈА Лана Цвијановић / СЦЕНСКИ ГОВОР Љиљана Мркић Поповић / ПРЕМИЈЕРА 8. март 2020

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *