Идеологијом против разума

Шта је заједничко Меморандуму САНУ, „Плавој књизи“ и Другом стендбај-аранжману ММФ-а

Како је уставним променама систематски уништавана Југославија и дељена Србија; Идеју за темељну измену целокупног федералног државног устројства, о уставно-правном осамостаљивању покрајина и формирању Председништва СФРЈ, Јосип Броз је изнео септембра 1970. на састанку у Градском комитету у Загребу

O РАСТУРАЊУ бивше Југославије од 1991. у њеним некадашњим републикама, али и широм Европе, написане су читаве библиотеке, подигнуте многе оптужнице и изречене бројне правоснажне пресуде. Опште је место да су све важне чињенице откривене и обелодањене. И да се томе мало шта може додати и одузети.
Међутим, тај процес распада трајао је подуже, преко две деценије, и у најмању руку постоји неколико датума слома Југославије. Један од првих неспорно је усвајање амандмана (на Устав из 1963) у пролеће 1971. У фази њиховог настајања долази до сукоба између Јосипа Броза и српског руководства. Марко Никезић и његова екипа били су за јавну расправу, али Хрватска и Словенија су то, уз подршку Тита и Кардеља, дефинитивно одбиле.
Суштина амандмана може да се схвати из речи Едварда Кардеља у Уставној комисији, поводом амандмана XX – дословно је рекао: „Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава. За нас је то на крају крајева сасвим споредно питање… Свеједно да ли ће бити и даље федерација, унија држава или конфедерација…“
Идеју за темељну промену целокупног федералног државног устројства, о уставно-правном осамостаљивању Косова и Војводине од Србије и формирању Председништва СФРЈ, као колективног председника Југославије, Тито је изнео септембра 1970. године на састанку с партијским руководством Загреба. А само неки дан раније у главном граду Хрватске је одржана седница Председништва СКЈ која је трајала пуна три дана. „Највећи син наших народа и народности“ није удостојио чланове највишег партијског форума да их обавести о судбинским заокретима у земљи.
Чланови Председништва су о тој Титовој иницијативи сазнали сутрадан, читајући дневне новине.
Тако је почело уставно прекомпоновање. За координатора савезне комисије која је уставно распакивала Југославију Тито је, без консултација с било којим државним или партијским органом, поставио Едварда Кардеља. А друг Едо одмах вуче следећи потез – за свог заменика именује Милоша Минића. Партијски и државни челници у Београду и о овом кадровском потезу сазнају, такође, из медија.

СТАВ СРПСКОГ РУКОВОДСТВА о овом питању је јасан – „не могу се вршити уставне промене напречац“. У Белом двору 11. марта срећу се Тито и Марко Никезић. Долази до врло непријатног разговора. Никезић инсистира да се о суштинским питањима о будућности земље разговара у форумима. Ставио је јасно до знања Јосипу Брозу да је изабрао погрешан пут за реформе мимо Србије и против Србије. Рекао је: „Ми нисмо против промена, али да се договоримо заједнички како и шта мењати.“
Одмах је отворена „баражна ватра“ на председника ЦК Србије и његове сараднике. Најгласнији су проверени маршалови „асистенти“ Мико Трипало, Стане Доланц, Вељко Влаховић и Цвијетин Мијатовић. Пљуште оптужбе да Србија не само да пружа отпор променама већ потпирује национализам и допушта његов раст. Трипало чак предлаже да се о стању у ЦК Србије расправља на једном неформалном скупу, на коме би учествовало по 15 представника свих југословенских република.
Из тог времена остала је забележена и његова изјава у Црној Гори, током вечере с руководством ове републике (Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић, др Жарко Булајић…), а којој је присуствовао и Вељко Влаховић: „Србију ћемо свести између Ужица и Београда.“ О овом инциденту је др Жарко Булајић, председник Извршног већа Црне Горе, известио свог колегу у Србији Миленка Бојанића, а овај је то пренео Марку Никезићу. На састанку код Тита, 14. марта 1971, Никезић је отворено рекао шта се спрема Србији. Поред Марка био је Вељко Влаховић, кога је очито издало „црногорско чојство“, те је кукавно ћутао. И Тито није реч проговорио.
О позадини овог сукоба много година касније Никезић ће рећи: „У ствари, Србија је сметала хрватском руководству и тадашњој Титовој линији.“
Само две недеље после обрачуна „очи у очи“ Тита и Никезића уставни амандмани су усвојени. У шта ће они претворити Југославију најбоље је видео професор Правног факултета у Београду Михаило Ђурић: „Југославија се уставним амандманима своди готово само на географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава…“
Рекао је и: „Ови амандмани уводе Југославију у последњу њену раскрсницу… Уколико још нешто и остаје од ње (Југославије), то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају.“
Било је како је било. Српско руководство није успело да спречи уставне промене које ће изродити силна исцрпљивања, економску нефункционалност, разне облике државних криза. У октобру 1972. долази до принудне смене и уклањања из политичког живота кључног дела српског руководства, што је остало запамћено по колоквијалном називу „чистка либерала“. Све у свему, за годину дана из политичких, привредних и културних институција Србије склоњено је или деградирано око шест хиљада људи који су чинили костур образованијег дела српског друштва.

ПУТ ЗА ДОНОШЕЊЕ НОВОГ УСТАВА, којим се мењају сами темељи Југославије, био је отворен. Изузев Србије и Црне Горе, све републике желеле су да се претворе у националне државе и да се национално изразе „у свим консеквенцама“. Устав је проглашен на седници Већа народа Савезне скупштине, 21. фебруара 1974, и доводи Србију у понижавајући уставно-правни положај. Чувена премиса „слаба Србија – јака Југославија“ добила је право грађанства.
Много касније у својим мемоарима Мико Трипало, лидер хрватског „пролећа“ и националистичког „маспокрета“, написаће да су сви њихови захтеви из 1971. постали темељ Устава из 1974. године.
Није било потребно ни две године од доношења новог устава да се у Србији осете све његове последице.
Одмах се видело да функционишу само одредбе Устава које кажу да су покрајине саставни делови федерације, док је одредба по којој су оне и делови Србије редовно била потискивана. Било је јасно да Србија има извршну власт само на делу своје територије ван покрајина. Обавезе према Републици схватане су као чисто декларативне изјаве које никога не обавезују.
Све нејасноће, двосмислености и уопштености савезног устава пренете су на републички, јер је требало „да се на уставни начин обезбеди двострукост бића аутономних покрајина као конститутивних елемената федерације, а истовремено саставног дела СР Србије“. Тако нису могли да буду донети закони о држављанству, друштвено економском развоју републике, одбрани.
Покрајине су биле питане за све оно што би требало да буде пропис на територији централне Србије, али потом не би дозволиле Републици да учествује у њиховим интерним прописима и решењима.
У правосуђу су од свих органа у Републици једино Врховни суд и Републичко јавно тужилаштво имали функцију за целу републику. Виши привредни суд, Суд удруженог рада и други правосудни органи вршили су функције искључиво на територији Републике, али не и на територијама покрајина. Уз то, Врховни суд Србије је имао посебно тело састављено од једнаког броја судија Врховног суда Србије и судија врховних судова покрајина. Поврх свега радило се на доношењу три одвојена кривична законика.
Покрајине су одбиле и доношење заједничког закона о медијима. „Нова пракса“ се осећала и у затварању образовног система.
Нацрт закона о народној одбрани није могао да буде донесен јер су покрајине одбијале субординацију у спровођењу одбране. Пример оваквог односа је била и војна вежба „Одбрана Војводине у зимским условима“, одржана у околини Панчева. Вежби су присуствовали искључиво функционери АП Војводине. Нико из Републике није позван.
Слично је било у полицији и службама безбедности. У савезним органима делегати из СР Србије и покрајина наступали су неуједначено и разбијено. Друге републике су наступале организовано заступајући своје интересе.
Органи управе, односно републичка власт није могла једноставно да нареди некој општини да спроведе републичке прописе, или да нешто не ради ако се она налазила на територији покрајине.
Није поштеђен ни спорт. Првенства су се одржавала у покрајинама и у централној Србији, па су прваци сва три дела одлазили на савезна такмичења. Дошло је и до спора између Републике и покрајина око тога треба ли да на међународним такмичења буде јединствена репрезентација или три засебна тима! На крају је пресудила савезна спортска организација – у корист покрајина!
Парализа Републике Србије била је потпуна, укупан друштвени и привредни живот је трпео у свим сегментима. Покрајине су имале право вета на све одлуке органа управљања у Србији, а потпуну самосталност на својим територијама.

СУОЧЕНО СА СТВАРНОШЋУ Председништво Србије формира радну групу која је имала задатак да припреми радни материјал за расправу о свим наведеним проблемима с намером да у њеној завршници буде укључен сам Тито. Материјал назван „Плава књига“ завршен је и предат 5. јануара 1977. године. Писан је врло обазриво и у њеним закључцима се упозорава да је доведена у питање уставна улога Републике Србије да – као и друге републике – има функцију националне државе српског народа: „С обзиром на изражене тенденције дезинтеграције републике као целине и на све изразитије диференцирање три одвојена подручја, слабо или само формално међусобно повезана, може се отварати питање да ли српски народ, равноправно са другим народима Југославије, остварује своје историјско право на националну државу у оквиру југословенске федерације која почива на принципу националног самоопредељења“, написано је тада.
Рад на овом експертском материјалу поделио је руководство у Србији. Против „Плаве књиге“ били су Милош Минић, Живан Васиљевић, Момчило Дугалић, Стеван Дороњски, Душан Алимпић, Душан Поповић, Мирко Поповић, Радован Влајковић, Нандор Мајор, Фадиљ Хоџа, Кољ Широка, Али Шукрија, Махмут Бакали, Џавид Нимани… Они су агресивно наступили против „Плаве књиге“, и тражили су одговорност за покретаче уставних промена – Дражу Марковића, Душана Чкребића, Ђорђа Лазића, Ивана Стамболића, који је тада био секретар Извршног комитета ЦК СК Србије.
Представници ЦК Србије, ЦК Војводине и ЦК Косова сусрели су се 27. јула с Титом, који је био позван да арбитрира у овом спору Републике с покрајинама. „Плава књига“, посвећена проблемима у народној одбрани, планирању, судству, безбедности и кадровским питањима, одбачена је. Убрзо је Тихомиру Влашкалићу, који је био на челу партијске организације у Србији, стигло писмо Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ са захтевом да се обустави расправа о документу, из страха за јединство Србије. Писмо је потписао Доланц. Јасно је било да „ако покрајине нису против Србије, онда и нису потребне“.
Ово ће отворити нове дилеме и проблеме – дезинтеграција заједничког идентитета Југославије и Србије биће све присутнија. Преговори о ревизији Устава које су српски руководиоци водили с руководствима других република нису дали резултате. Ова настојања су и у Приштини и у Новом Саду доживљавана као „угрожавање аутономије и наметање законодавне дисциплине етатистичко-централистичким методом“. Свака иницијатива из Београда осуђивана је као српски хегемонизам.

ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ маршаловог историјског НЕ покушају ревидирања Устава, сада већ посттитовска Југославија је у вишедимензионалној, озбиљној кризи. Прети економски суноврат, нагло пада животни стандард, дугови се гомилају, држава је пред банкротом. Нефункционални државни органи с гломазном администрацијом, огрезли у бирократији, не могу да се договоре који је излаз из постојећег стања. Реформе су неопходне, али све слабије и несложно руководство се опире чувајући стечене привилегије.
У таквој атмосфери 24. септембра 1986. године на страницама „Вечерњих новости“ појављује се текст „Понуда безнађа“. Душебрижници седме силе упознају ширу јавност да је Српска академија наука и уметности уприличила рушилачки текст који отвара „српски национализам“, „шовинизам“, „опортунизам“, „повампирење четништва“, „распиривање мржње“, „политикантство“, „руши темеље Авноја“…

ДОКУМЕНТ САНУ, назван Меморандум, за тили час је потиснуо све побројане проблеме који су оптерећивали и паралисали посттитовску Југославију. Нико не покушава ни за тренутак да објасни намере твораца Меморандума који на почетку текста наводе: „Пред оним што се збива и што се може догодити нико нема право да затвара очи. САНУ се сматра обавезном да у овом судбоносном тренутку саопшти своја виђења друштвеног стања, са убеђењем да тиме доприноси тражењу излаза из садашњих недаћа. Природа овог документа, међутим, не дозвољава удаљавање од кључних питања југословенске стварности. У та питања се, нажалост, мора сврстати неодређен и новијим збивањима силно актуелизован тежак положај српског народа.“
У наредних неколико месеци сви државни и партијски органи утркивали су се у осуди српских академика. На челу кампање био је први човек Србије Иван Стамболић, а ту је и његова десна рука Драгиша Буца Павловић.
„Меморандум би се мирне савести и много тачније могао насловити ’Ин мемориам’ за Србију, за Југославију, социјализам, самоуправљање, равноправност, братство и јединство“, рекао је Стамболић на Београдском универзитету 30. октобра 1986. године.
„Просечност против чијег духа се боре академици очигледно доминира и једним радним телом САНУ. А можда она и није случајна. Можда наука и није била у првом плану, већ сасвим одређена врста политичког ангажмана, коме се у темељу налазе етатизам и елитизам – давно одбачени концепти. Улогу националног вође и избавитеља по њима требало би да преузме умна и духовна елита с циљем да ’српски народ ослободи пројугословенских заблуда’. У том самоотрежњењу Срба очигледно нема места ни за радничку класу нити за њену партију – Савез комуниста“, написао је тада Драгиша Павловић.
„Нападају нас из свих оружја“, записаће у дневнику Дејан Медаковић.
Оно што нису хтели да схвате у Београду, добро је разумео један Словенац, давно протеран с политичке сцене. Био је то Стане Кавчич, који у свом дневнику 20. децембра 1986. записује: „Српска академија, САНУ, је на својој ванредној скупштини дала шамар југословенском и српском политичком руководству. Политичари су се истрчали као пубертетлије, сматрајући да имају пред собом општински комитет са Карабурме… Начињена је крупна политичка грешка што политичари нису дозволили САНУ да заврши тај рад. Вероватно је да политичари нису интервенисали само због онога што је у Меморандуму нетачно и неприхватљиво, него још више због онога што је тачно, истинито и оправдано критично. Пошто се нису осећали способним за суштински дијалог са САНУ о друштвеној кризи у Југославији, а посебно у Србији, одлучили су се за политичку дисквалификацију документа пре него што је написан.“
Злокобна југословенска Пандорина кутија је отворена. И док траје хајка на Меморандум, на критику стања у земљи, посебно у одељцима „Криза југословенске привреде и друштва“ и „Положај Србије српског народа“, на сцену ступа Међународни монетарни фонд и тражи од Југославије промену уставног система као предуслов реформи у привреди, финансијама и тржишној економији.

И У СРБИЈИ И У БИВШИМ републикама СФРЈ данас је апсолутно прећутана улога ММФ-а у инсистирању на промени Устава из 1974. године. Уз други стендбај-аранжман ММФ је тражио да се вето република на савезном нивоу укине, а посебно је истакнута апсурдност права вета покрајина унутар Србије.
Дужничка клопка у коју је запала Титова „обећана земља“ приморала је ММФ да инсистира на промени највишег државног правног акта. После више јалових расправа између бранилаца постојећег стања и реформатора, под огромним притиском ММФ-а, Председништво ЦК СКЈ предложило је републикама и Савезној скупштини 21. јануара 1987. више од 120 амандмана на Устав СФРЈ из 1974. Кључни амандмани су предвиђали и већа права Србије над покрајинама.
Немогуће је да државни и партијски органи у Србији који су се устремили на академике нису знали да се реформистички захтеви ММФ-а умногоме поклапају са оценама постојећег стања изнетог у Меморандуму. Да ли је тај њихов силовит напад на САНУ био доказивање правоверности и доследности тада важећим комунистичким догмама и радничком самоуправљању, који су се неумитно ближили свом крају? Или је у питању нешто сасвим друго: страх од отварања „српског питања“ које је деценијама лебдело у Партији још од времена Коминтерне.
Уз Душана Чкребића и Дражу Марковића, један од људи који су оркестрирали у настанку „Плаве књиге“, што је упозоравала на понижавајући положај Србије, био је Иван Стамболић, тада секретар Извршног комитета ЦК СК Србије. Уз њега је био и Драгиша Павловић, шеф његовог кабинета, а доцније први човек Партије у Београду.
Колико је требало бити слеп па не препознати сличне тонове у Меморандуму и „Плавој књизи“. Колико је требало бити уплашен, па нападати своје ставове од пре неку годину. А једно је сигурно, страх од отварања „српског питања“ био је већи од блокаде функционисања Републике. Страх од тог питања изговориће Драгиша Павловић, у Градском комитету, аутору овог текста, за време једног брифинга за новинаре о Меморандуму: „За нас је Меморандум опасан јер је деведесет и пет одсто тачан!“
Улудо је Његош говорио: „Страх у животу каља образ често…“

4 коментара

  1. glas naroda, unutrašnji dijalog

    Unutrašnji dijalog:
    Ideologijom protiv razuma:

    ODLIČAN ČLANAK autora Ivana Miladinovića o Ustavnm promnama 1974 godine, o perfidnoj Titovoj politici da se tajnim planom, bez uvažavanja političkog stava Srbije – nametnu ustavne promene o ustavnnopravnom osamostaljivanju pokrajina (države u državi) i formiranju Predsedništva SFRJ, o Memorandumu SANU, “Plavoj knjizi”, MMF-u koji se protivio ustavnim promenama koje komplikuju rad MMF-a… uništavanje Jugoslavije i deljenje Srbije?
    Može li autor članka I. M. (ili bilo ko od vrhunskih novinara Pečata) da odgovori na sledeća pitanja gledano iz njegovog ugla:
    1). Zašto Predsedništvo SK Srbije nije uporno istrajavalo na svom političkom stavu da su apsolutno neprihvatljive “nametnute” ustavne promene koje ugrožavaju republički integritet u suverentet Srbije?
    2). Zašto SK Srbije nije nagovestio da će kolektivno napustiti Predsedništvo SFRJ ako se ne otklone Ustavne promene – izbrišu-odbace amandmani koji ugrožavaju Srbiju?
    3). Zašto srpski narod nije imao nacionalno-političko jedinstvo, i po pitanju Titove destabiliatorske politike prema Srbiji, i po pitanju višedecenijske separatističke politike na KiM, albanizacije i etničkog čišćenja Srba, Cnogoraca, nealbanaca? / Pretpostavljam: zbog centralističke politike SKS pez uključivanje srpskog naroda (Skupštinska rasprava, referendum?). zbog blokade SP Crkve (da se odvoji od države), čitaj da se “meša” u politiku SKS da zajednički brane nacionalne interese Srbije (Na KiM su islamski centri-džmije imale 95-100 posto uticaja na politiku KiM?
    4. Zašto vojska Srbije (celina SFRJ) služila samo za bezbenost republike od spoljnjeg neprijatelja, i povremene izgradnje neke infrastrukture na KiM (a unutrašnji separatistički neprijatelj?) – a nije imala nikakav ideološko-politički i bezbednosni uticaj na Srpski narod na KiM da se samoorganizuje za odbranu od separatističkog uticaja u saradnje sa državnim srpskim strukturama, da obezbede sigurnu bezbednost, opstanak i budućnost na svojoj zemlji (NE da se iseljavaju i da ratuju… ako ne budu prinudjeni da se brane)? Vojska Srbije sa svim “nacionalnim” faktorima da je napravila tajni plan za opstanak Srba. povratak proteranih, i više od toga… odbranila bi integritet i suverenitet Srbije na KiM (na ne nabrajam desetak tački-predloga)? Politika je vrlo prosta – ali su je iskomplikovali naivni (daljinski) političari koji nisu živeli na KiM? …
    … Hvala na ustupljenom prostoru!

  2. glas naroda...

    U sklopu članka i sudbonosnoh političkih odluka na sednicama predsedništva FNRJ i CCK SKJ, navodim i sledeći politički STAV: Na debati o “enormnom” natalitetu na Kosovu i Metohiji – da li je “uzrok” ili “posledica” nerazvijenosti i zaostalosti KiM, savezni delegati na sednici zauzeli STAV – da je nerazvijeno KiM “POSLEDICA” nerazvijenosti i zaostalosti(!)? Kontradiktoran stav? Zašto su srpski počitički predstavnici glasali za takav vrlo opasan i štetan politički stav? Pandorina kutija je otvorena za albanizaciju i etničko čišćenje Srba: Donešene su krupne mere da se formira FOND ZA NERAZVIJENO I ZAOSTALO KIM – da sve republike učestvuju i ulžu u FOND? Sa tim ekonomskim merama još više, snažnije je, je jačla demografija Albanaca-šiptara na KiM, osnažio albanski separatizam i šovinizam, iseljavanje Srba i Crnogoraca, albanizacija teritorije(!)? Iz ugla Srbije – autošovinistička politika, Srpski političari ispali naivci, kukavice, izdali svoj narod na KiM!…

    POLITIČKI STAV SRBIJE je morao da glasi: ENORMNI NATALITET na KiM je “UZROK” zaostlosti i nerazvijenosti KiM (a ne posledica) – i na osnovu toga da se preuzmu adekvatne idejno-političke mere za smanjivanje demografske eksplozije – čime će paralelno jačati i ekonomski razvitak (uz prateći ekonomski razvitek na ramnopravnoj osnovi za sve republike)? Kako je mogla NR Kina za tri dedenije da politički ograniči radjanje na jedno dete po porodici, ko je imao više – taj je plaćao porez? A Srbija je podsticala, i danas podstiče enormni natalitet kod manjina – a kod Srba vlada bela kuga? Kako:

    Predprošle jeseni formiran je DEMOGRAFSKI SAVET za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge (predsednik Saveta Aleksandar Vučić): … Odredjen dečji dodatak… za treće dete 12.000. din., za četvrto 18.000., za peto dete 18.000. dinara svakog meseca? Takvom raspodelom najviše se daje i podstiče natalitet kod Albanaca, Roma, Bošnjaka, muslimana sa nadprosečnim natalitetom – a kod Srba vlada bela kuga? Slična politika podsticaja demografske eksplozije albanaca bila je 60-70-80-tih… god. i na KiM: Raspodela dečjeg dodatka bila po kriterijumu: “Prosek plate-primanja po članu domaćinstva”: Srbi sa 1-2 dece imali “veći” prosek plate, skoro nisu imali pravo na d. dodatak, a albanci sa 3-4-6-8 dece kada podele platu na 6-8-10 članova porodice uvek su imali maksimalan dečji dodatak. …

  3. Glas naroda, unutrašnji dijalog

    Nastavak (molim za nastavak nedovršenog komentara o Drmografskoj politici):

    DEMOGRAFSKA POLITIKA: Formiran demografski Savet Srbije (Predsednik Saveta Aleksandar Vučić) za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge. Mere-rešenje koje je Savet doneo: Finansijski podsticaj radjanja – takmičarsko rešenje – po kriterijumu: PO BROJU DECE (a ne po bračnom paru): ko ima najviše dece najviše dobija finansijski-dečji dodatak (vidi obrazloženje u gornjem komentaru): Takvo rešenje je neadekvatno, rekao bih diskriminatorsko prema Srbima sa belom kugom – jer nije na ramnopravnoj osnovi, nije finansijski podsticaj: PO BRAČNOM PARU – svaki bračni par dobija isto (srpski, romski, albanski, bošnjački bračni par), bez obzira na broj dece – TO JE RAMNOPRAVNOST! Zato treba odbaciti takmičarski karakter rešenja demografije jer – različita kultura, ideološki i nacionalni tradicionalizam diktiraju natalitet: Ne mogu Srbi d se takmiče sa muslimanima koji imaju drukčiji ideološki tradicionalizam. Srbi treba da vode svoju adekvatnu demografsku politiku:

    MOJ PREDLOG za demografsko rešenje protiv bele kuge:
    1). Srbija da formira sistemsko-demografsko finansijsko rešenje za celu Srbiju za prosečan-prirodan priraštan stanovništva: Da se odredi limitiran dečji dodatak PO BRAČNOM PARU (registrovanom), na primer: za prvo dete dečji dodatak 7.000. dinara, plus ako imaju drugo dete 7.000. din = 14.000. dinara – ništa više ništa manje – to je LIMIT za sve bračne parove bez obzira na broj dece i nacionalnu-manjinsku pripadnost – TO JE
    RAMNOPRAVNOST!!! Ko hoće više dece neka ih sam izdržava – da se zaustavi separatistička-demografska ideologija po modelu Kosova kojom su nam Albanci-šiptaari oteli teritoriju;
    2). INTERNI SRPSKI FOND: Srpski narod sa opasnom belom kugom – da formira INTERNI SRPSKI FOND, u koordinaciju sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom, Dijasporom, redovni simbolični prilozi zaposlenih Srba, dobrovoljne donacije i prilozi gradjana (siromašni oslobodjeni) – da se finansirju “srpski bračni parovi” – po sistemu Dečjeg dodatka za svako rodjeno srpsko dete (nezavisno od tačke 1. državno sistemsko rešenje, na koje sva deca bez obzira na nacionalnu-manjinsku pribadnost, naravno i Srbi, imaju PRAVO!?
    Nacionalne manjine Albanci, Romi, Bošnjaci… neka formirju svoje “Interne fondove” za demografiju – niko im neće braniti. Da je ovakva demografska-socijalna rešenja imala Evropa od 1950-te do danas – za 50 posto bi imala smanjenu islamizaciju… / Hvala na ustupljenom prostoru! …

  4. Душан Буковић

    Познато је да се великохрватски диктатор Јосип Броз тзв. „Тито“ пребацио из Загреба у Београд у мају 1941. године са задатком да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију у Србији по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију. О томе пише између осталих и Вилко Винтерхалтер у књизи која је објављена под насловом „Животном стазом Јосипа Броза“, где између осталог, стоји:

    “Ову дилему рјешио је Тито. Он се одлучио за Србију, и то западну Србију.
    Ево како се Тито сјећа тога:

    ‘Имао сам све карте специјалке из читаве Србије и студирао сам гдје ћемо усмјерити нашу основну офанзиву. Разгледајући конфигурацију терена Србије, видио сам да је за нас најповољнији правац западна Србија…Ја сам тај правац нашао јер је то брдски терен и шума, а друго што је ту борбени елеменат и што је било познато да су у том крају људи који су сваком окупатору дали јак отпор…’
    Додајмо без икаквих предрасуда и чињеницу да је на челу устанка народа Југославије, па тако и овдје, на челу устанка српског народа, у срцу Србије, у Шумадији, би један комунист који је никао из хрватског народа…Шта ће то бити, тешко је рећи, до које мјере ће народ прихватити паролу отворене оружане борбе, позив на устанак. И кад све прорачунаш остаје неухватљиво, немјерљиво. И гдје усмјерити главни ударац?…“ (Види: Вилко Винтерхалтер, Животном стазом Јосипа Броза, Београд, 1968, стр. 295-300).

    Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    Заглупљеним и опсењеним „српским“ комунистима-интернационалистима у Србији, било је потребно да покрену устанак и грађански рат међу Србима, ради покретања тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, да би ову претворили у перманентну пролетерску револуцију.

    Броз је на овај начин мобилисао извесне „српске“ комунисте-интернационалисте и србофобичне и терористичке, парамилитарне структуре других нација птотиву Срба. Разлози за ово, наравно, заснивали су на Стаљиновом програму да „је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Ј. Стаљин, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    Имајући у виду, да једино тзв. „српским“ комунистима-интернационалистима није било стало до српског народа , из којег су потицали. Нису они били сентиментални према карактеру и поносу српског народа, што се неможе рећи за извесне европске и хрватске комунисте који су гајили сентименталност према своме народу. Пљували су тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти на све што је српско у свакој прилици. Приказивали су српски национализам као некултурно осећање егоизма, шовинизма, империјализма, као прохтев „српске хегемонистичке“ буржоазије, ради несавесне шпекулације и богаћења, ради поробљавана несрпских народа. Док су са једне стране заступали комунистички интернационализам, са друге стране су пропагирали теорију о шеснаест нација које састављају Југославију и признавали им права на самоопределење до отцепљења.

    На овом месту вредно је поменути и писмо финског политичара Перти Хатаја, које је упутио у току 1970. године југословенском робовласнику, западно-европском и америчком империјалистичком најамнику Јосипу Брозу Титу, где између осталог, стоји:

    “Већ дуго времена ја пратим ситуацију у Југославији и добро познајем њену историју. Све информације које наводим проверене су са више страна. Морам да признам да сам поражен догађајима у Југославији у току последњих тридесет година, тим пре што имам много пријатеља у Југославији…

    Ја сам по професији економиста и добро ми је познато да је према комунистичким теоријама незапосленост феномен капитализма. Али сада 25 година од како сте узели власт у Југославији постоји незапамћена незапосленост. Преко 700. 000 радника било је приморано да оде у западне земље у потрази за послом. Управо су радници највише очекивали од ваше владе. Нас овде у Финској чуди да према званичним подацима још увек има два милиона грађана Југославије који не могу да читају и пишу. То доста потсећа на Шпанију и Португалију…

    Мене је нарочито поразило да после 1948. Југославија није постала слободнијом земљом. То је било могуће и пожељно у тој земљи која је толико страдала и која је окружена једино слабим суседима…

    Свима је познато да је Југославија федерална држава где сви народи имају наводно загарантована права. Како да се објасни да Срби изван уже Србије немају никаква национална права ( на школе, српску ћирилицу, организације, штампу итд. ), иако су Срби највећа нација у Југославији? За време рата Хитлер је направио велику грешку када се окренуо против највећег народа на Балкану, тј. против Срба…” (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, 9. септембар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Имајући на уму да су капиталистички и „гастарбајтерски“ девизни приливи одржавали Брозов робовласнички, ренегатско-комунистички , рајетински и расипнички југословенски државни буџет и привреду. Такође, имајући на уму да свега тога није имала Краљевина Југославија, ни милона „гастарбајтера“ у капиталистичким земљама, ни милијадри долара капиталистичке помоћи и кредита, ни туристичке експанзије, па се ипак самостално финансирала и одржавала.

    Међутим, шта смо могли и очекивати од великохрватског хегемонисте и робовласника, који је продао капиталистичком западу више милона обесправљених радника гастарбајтера као марксистичко-економски „вишак вредности“ и диктатора Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, почасног каноника цркве св. Јеролима у Риму, аустро-угарског фелдвебера из хрватског села Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, у Србији, где му се и данас клањају извесни „српски“ ренегати и полтрони на срамоту јуначке Србије и мученичког српског народа. Није их брига што је свео Србе у Југославији на ниво Курда а Србију на ниво Палестине…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *