ЕВРОПА ПРЕД НОВОМ РЕНЕСАНСОМ

ВИРУС КОЈИ ЈЕ УЈЕО СИСТЕМ

У протеклих стотину година видели смо сукоб три различита политичка система. Фашизам, односно националсоцијализам изгубио је од комунизма и либералне демократије на бојном пољу уз десетине милиона жртава. Комунизам је изгубио Хладни рат од либералне демократије, а она ће, изгледа, појести саму себе уз малу помоћ суштински бенигног вируса

Феудални систем, уз све своје недостатке, преживео је неколико епидемија смртоносне куге. Од оне „Јустинијанове“, која је у шестом веку покосила скоро половину становништва тадашњег света (однела је живот између 30 и 50 милиона становника Евроазије, Северне Африке и Арабијског полуострва), преко „Црне смрти“, која је између 1347. и 1351. убила скоро 50 милиона Европљана, а укупно око 200 милиона људи на целокупном евроазијском простору, до појединачних епидемија које су простор Европе погађале све до средине 19. века. Истина, епидемија из 14. века изродила је, у комбинацији с неким другим факторима, ренесансу, која је кренула из Италије и раширила се по остатку Европе, те била извориште за филозофију просветитељства што ће у позном 18. веку започети коначно рушење феудалног система, већ озбиљно нагриженог социјално-економским променама у свету и индустријском револуцијом у повоју.
Игром случаја, или судбинским предодређењем да се историја понавља, могло би се десити да и „друга ренесанса“ Европе крене из Италије и то под утицајем једне епидемије. Понавља се и да је – као што је средњовековна епидемија куге букнула у Кини, а по Европи се проширила посредством ђеновљанских морнара и трговаца – прво озбиљно жариште вируса корона на европском тлу било управо у Италији. Због овога, у мало другачијим околностима и изазвано мало другачијим факторима, дешава се „поновно буђење“ Италијана који, суочени с огромном кризом, први увиђају да досадашњи систем и поредак престају да важе, да је при налету првог проблема који „западна породица“ не може да реши ни новцем, нити силом, као што је у последњих најмање 30 година био случај, сама „западна породица“ нестала покошена вирусом.

СМРТ ЕВРОПСКЕ СОЛИДАРНОСТИ Најилустративнији пример односа „западне породице“ према свом тешко оболелом члану јесте чињеница да је негде у исто време док је у Италију стизала помоћ из „непријатељских“ Русије и Кине, са аеродрома на северу те земље, како пише „Њујорк тајмс“, 16. марта полетео транспортни авион америчке војске Ц-17 са 800.000 тестова за вирус корона у том тренутку животно потребних италијанским лекарима. Док су „непријатељи“ слали помоћ, „браћа“ не да су, попут Немачке, одбијала да је пошаљу него су неопходан материјал себично односила својој кући. За то време дневник „Стампа“ покушава да Италијанима замаже очи пропагандистичком причом, позивајући се на „анонимни извор из политичких кругова“, како је 80 посто помоћи коју је Русија послала тој земљи „потпуно бескорисно, или од мало помоћи“ и имплицира како је Владимир Путин ову кризу искористио у ствари за шпијунажу, јер се захваљујући томе „руски војници слободно шеткају свега неколико корака од НАТО база“. С друге стране, италијански амбасадор у Москви Пасквале Терачијано је упућивање стотине војних лекара и специјалиста, мобилних лабораторија, возила за дезинфекцију, тестова и 600 респиратора, описао као „кључно важно у овом стадијуму епидемије“.
Последњи ударац поверењу Италијана, али и Шпанаца (чија је земља друго жариште епидемије у Европи) у европску солидарност и институције задала је председница Европске комисије, Немица, Урсула фон дер Лајен одбијајући идеју о стварању „новог Маршаловог плана“ за помоћ земљама чије су економије најпогођеније кризом изазваном вирусом корона. Њено одбијање, које се у Италији и Шпанији оцењује као „велика грешка“, подржава немачка канцеларка Ангела Меркел истичући да потреба за стварањем таквог фонда „није гледиште свих држава ЕУ“.
Готово је извесно да, када једном ова криза с короном прође, сва постојећа медијска пропаганда попут ове коју ових дана видимо у „Стампи“ неће моћи Италијанима да затвори очи и увери их у постојање нечега што су на својој кожи осетили да више не постоји, ако је икада и постојало. Италијани су већ сада почели да симболично заставе Европске уније постављене уз италијанске државне заставе замењују руским заставама, а затим и да на својим регистарским таблицама префарбавају звездице ЕУ. Да ли је, онда, реално да ће, када се пресаберу од овог шока, пристати да задрже санкције против оних који су им помагали због захтева оних који су их оставили на цедилу, али им и „украли“ средства нужна за борбу против епидемије? Када буду бирали између пробриселске Демократске партије и евроскептичног, а проруског Матеа Салвинија и његове Лиге, чија ће им обећања деловати реалније? А и остали Европљани виде исто што и Италијани.

СЛАБОСТ ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА Садашња ситуација показала је и слабост либерално-демократских друштава да се суоче с кризом која угрожава читаву заједницу. Разлика у ефикасности између индивидуалистичих западних држава и колективистичких источних, без обзира да ли се ради о ауторитарним системима попут Кине, или демократским државама попут Јапана или Северне Кореје, просто боде очи.
У колективистичким друштвима, којих је до пре тридесетак година било и у Европи, грађани су спремни да индивидуалне слободе жртвују зарад општег добра, што на Западу више није случај, јер је политичка култура ту обликована афирмацијом индивидуализма, људских права и односом према држави као према непријатељу слободе. Џон Рос, са Института за финансијска истраживања кинеског Универзитета Ренмин и бивши саветник за економска и привредна питања градоначелника Лондона, борбу против вируса корона види као некадашњу битку за Стаљинград, коју данашње либералне демократије не би могле да воде. „Тада је од виталног значаја било да бранитељи Стаљинграда вежу немачку армију борбама у самом граду, док се совјетска армија припремала за опкољавање које је коначно уништило нацисте. Резултат је био такав да су совјетске жртве у Стаљинграду биле ужасне – бранитељи града жртвовани су да би се совјетском народу обезбедила одлучујућа победа. На сличан начин народ Вухана је жртвовао свој живот и слободу да би заштитио народ читаве Кине“, навео је он. Овакво жртвовање и тактика су на данашњем људскоправашком Западу незамисливи јер се и појам слободе, али и људских права, у индивидуалистичком и колективистичком друштву разликује. Колективистичка друштва, да не кажемо ауторитарни режими, каквим се сматра и овај у Кини, опште добро претпостављају појединачном добру, а људска права своде на суштину – очување људског живота. С друге стране, западни вештачки конструкт људских права је могућност одласка на друштвене мреже или гласања за политичара који у изборној кампањи обећава једно, а чини сасвим друго када дође на власт. Истинскије људско право од овога је имати могућност преживљавања у ситуацији која је реална претња по живот, имати пристојан животни стандард, здравствену негу, или образовање. Колико је све ово заиста доступно већини друштва видљиво је одавно у САД, где многи због тога што немају финансијска средства дословно скапавају испред болница, а ово је сада схватила и Ирска, која је суочена с вирусом корона одлучила да национализује до сада приватне медицинске установе и уведе читав низ других крајње социјалистичких мера.
Друга предност нелибералних друштава јесте могућност државе у њима да заобиђе или игнорише пословне лобије и интересе корпорација. Сетите се само како је „аутократа“ Путин 2009. приморао једног од највећих руских тајкуна Олега Дерипаску да потпише споразум који му нимало није одговарао, али је био у друштвеном интересу. На Западу је обрнуто. Тамо се зарад очувања банака и корпорација од банкрота узима новац од сиромашних пореских обвезника и даје богатима и то иако је банкрот један од суштинских елемената капитализма, јер они који не успевају да успешно послују треба да нестану из тржишне утакмице. Чак и сада, суочени са смртоносном опасношћу, лидери либерално-демократских држава се устручавају да уведу мере које би ишле на штету великог бизниса, док се то у друштвима попут кинеског, или руског чини без много размишљања. „Одузмите им дозволу за рад“, био је лаконски одговор Владимира Путина на информацију да неке апотеке покушавају да профитирају од кризе подизањем цена заштитних маски. Да ли се такав одговор и такво решење могу очекивати у западном систему?
Већ поводом прошле финансијске кризе, оне из 2008. године, француски мислилац Ален де Беноа писао је у свом делу „На ивици понора“ како је она, за разлику од „уобичајених“ периодичних падова својствених животним осцилацијама капиталистичког поретка, била прва права „системска криза“ која је уследила не због неопходних флуктуација него због неотклоњиве „системске грешке“ која ће неминовно читав поредак одвести у смрт. Сада Мичел Фајерстајн, инвестициони банкар и аутор књиге „Планета Понзи“ из 2012, каже: „Нестабилност коју видимо од средине фебруара је без преседана. Ништа попут овога се није десило икада у историји. Овде се ради о томе да смо се 12 година пели уз степенице само да бисмо били гурнути низ отвор за лифт који је дубљи од нивоа са којег смо кренули.“ Западни систем је у дубокој кризи и на друштвеном, и на моралном, и на економском нивоу. Излаз би могла бити нова ренесанса.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *