Душе заражене

Едвард Мунк „Крик”, детаљ

Од лудог брашна месе и развлаче наше лудо тесто. Послушност, пумпана флуидним страхом, постигнута је тиме што се поступно сужавање слободе избора представља као чин системске бриге. На ово рефлексно одговарају екрански истањене свести свих данашњих нараштаја

Најтеже је носити се с полуистином“, знао ми је рећи стриц Младен, математичар и оператор на кабастим рачунарима Завода за статистику Србије, у оном масивном здању уврх падине Милошеве улице где је, већ одавно, ресор свемоћних финансија. Гола лаж, непокривено тврђење, макар било робусно и безочно, нема праву снагу ни када је Моћ погура. Полуистина причини невољу моралним осетљивцима, премда се њен половично веродостојни садржај чудовишно изобличава. Простор између полуистине и пуне истине зјапи и запоседа га кривотворина – као вирус убачен зарад циљаног разорног учинка.
„Не може човек данас никоме да верује“, говорила је нана Рада, мајка моје маме. Одавала је безмерно поверење и увек га је изнова оправдавала. А то њено данас сеже у привидно стабилна времена – Пре Ове Ере. На Ово Данас, глобално и локално, вероватно би заћутала, ако не би, из скровитих извора, убризгала, себи и нама, нов доток поверења у живот. Можемо ли трајати без таквих дотока? Поверење израста у веру, а неповерење прераста у страхове и зло без граница. Особито у свету који нас учи и пренаглашава да је све што нам се чинило вредним, вечним и човечним – мање или више манипулација, терет слободи појединца, да међу људима нема чистог, градилачког и несебичног напора. Лажљивци, опсенари, ђавољи шегрти, ништаци у виду заната – начелно су теоријски оправдани. И тако царују, поглавито са сазвежђа екрана за које смо приковани.
Напокон, више Моћ и не полаже толико на убедљивост својих доказа, јер за тим и нема потребе. Жива маса добрано је прерађена у пројектованом смеру, а главни ток, обичан живот, подешен према мери контролора света. Као у песми Новице Тадића „Људи у обртним вратима“: „Врата се окрећу, све је у покрету, / сви смо у млину. // Од нас се лудо брашно / за пекару неког ђавола прави.“ Таман тако. А од лудог брашна месе и развлаче наше лудо тесто. Послушност, пумпана флуидним страхом, постигнута је тиме што се поступно сужавање слободе избора представља као чин системске бриге. На ово рефлексно одговарају екрански истањене свести свих данашњих нараштаја. Светски Курјаци, широко насмешени, све мање се прикривају испод немарно огрнуте јагњеће коже. Али зато, опитно и плански, сеју офанзивни вирус страха на изабране теме, прекривајући штеточинства и болештине од којих убирају стратешку добит. И залуд што је Ноам Чомски, као за првачиће, свеснима у свету исцртао механизам глобалног замајавања, прост и делатан. Сви смо у обртним вратима.
Народ наш, са сваке стране изваран, куван и печен, несклон је да верује бајкама и успаванкама светских курјака и домаћих курјачића – али реално нема куд, подозрева да нема повољног, једино мање неповољног исхода. Током читаве млаке и устајале зиме, рецимо, нигде (до на планинама) не могасмо удахнути без укуса загоретине. Редитељ и Главни Глумац Нашег Јавног Позорја с подсмехом нам, тим поводом, поручи да нема нових радних места без дима и гарежи. Дисати или примати какву-такву плату? Преломио је он – да не мучи друге мукама тешких и храбрих избора. И ко је задржао зрнце поверења – а човек је биће поверења – у речи с највиших места глобалних и овдашњих емитера истине за јавну употребу неизбежно се упита којим истинама на исту тему веровати, јучерашњим или данашњим, тренутним или од пре пет минута реченим? Јер једна другу поричу, ускачу једна другој у уста.
Све је извесније да се силе у ваздуху отржу контроли а овакве приредбе брижника глобалног здравља периодично обнављају, те да је опасност од новог конспиративног вирусног продукта „већа од своје величине“. Удара у танку струну инстинкта одржања свачим пометене, аутоматизоване масе умрежене глобалним пауковим, лепљивим и отровним мрежама. Показујемо склоност утапања у чашу воде, као и вратоломни распон човечанског ниског просека. Невесели каталог људскости.
Често помислим „Боље је не знати но знати“, понављајући затурени стих Ивана В. Лалића. Људи се иначе деле на плошно обавештене, исувише обавештене и на оне што одбијају да знају. Сви смо помало и једно и друго и треће. Полуистине, о многим стварима на небу и земљи о којима наша мудрост и не сања, полусазнања, махом неповезана, и не хотећи прихрањују вирус страха и безнађа што кути у нашој тами, где пребивају наше унутарње бубе што се, на светло сијалице у ноћи, размиле по ћошковима, или мишеви који дрхтуре у рупама, не би ли остали непримећени, несмазани.
Колико је и какво тек лице ствари које не знамо, нити умемо да замислимо?
Свака реч има реп. Песма с тим додатком рачуна, као бонусом који каткад заслужи као слушкиња старог и мудрог Писма, памети независне од поседнутог знања песника. Тако се и понешто што писац ових редова не зна да зна стекло у овом сонету о вирусу, сонету са репом:

СОНЕТ О ВИРУСУ, СА РЕПОМ

Свете наш, једва и досад подношен,
Са грешком фабричком (а и сâм кваран сам)
Колају посвуд тајне клицоноше.
Почетак пролећа, сунчан и заразан.
Маску преко маске на лице намичем
Под кужним дахом медијских налаза,
У слатком станишту самоутамничен.
Смак света спреман – можда и заказан.
Тело не остаје иметак приватни
Ако ли угости, у себе прихвати
Умни вирус, фине научне израде.
Ојачан, сагори плот што га негује,
Задат да промине и привилегује
Здрава плућна крила златне милијарде.
*
А душа лакома и склона наслади
Грчи се, гризе, али не помишља
Да нам дубоко Светска Моћ засади
Вирус људске бубе и човекòмиша.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *