ДОБАР НАРОД

Уморило нас је – до отупелости – понављање „открића“ како после пандемије короне свет више неће бити исти као што је био, али „у првом реду зато што ће неповратно бити погођена економија“. Они несклони паници указују да опседнутост економијом замагљује важнију страну актуелних збивања, па шеретски добацују: Заиста, хоћемо ли после ове короне живети нормално, или ћемо се вратити старом животу? И тако, док се у европским и светским приликама препознаје заједничка нехумана црта („Све државе дају невиђена средства да се одрже производња и послови, а људи су мање важни“), досећамо се да је и код нас, у сенци економских и политичких брига, без правог уважавања остала недоумица: да ли ћемо, колективно и појединачно, сви ми у будућности бити „исти“ као што смо били? Или нас је, баш као и економију профита, корона криза заувек променила?
Тегобне недеље историјског пролећа 2020. биће упамћене као Време великог страха. Признајмо – насмрт испрепадани, без отпора смо пристали на поредак у којем су хоризонт нових вредности друштвеног битисања чинили дисциплина, надзор и контрола, уз инсистирање на некаквој отуђеној верзији порука чика Јове Змаја о здрављу и чистоћи. Све што није обећавало да ћемо преживети вирус, било је оглашено неважним, штавише – незванично забрањено као умишљено зановетање, луксуз сувишан у приликама тако опасним као што је ова. У јавном дискурсу су као ексцентричне и себичне дочекиване примедбе и протести поводом гушења права, ускраћивања слобода и прекомерног ограничавања свега што чини не само друштвени живот. Ретки, поштовања вредни гласови јавно су инсистирали на поменутим „бесмислицама“, остали, безмало сви дакле, зазирали су од „прављења проблема“. Тако је створен утисак да су прећутним друштвеним споразумом, у условима строгог карантина и других мера ванредног стања, теме као што су слобода, достојанство живљења, могућност личног (одговорног) избора и друга човекова права, у име вишег разума и савести, остављене за боља времена, за прилике у којима ће њихово уважавање и слављење представљати ризик безначајан по здравље.
Као што то увек бива, прећутане теме чекају свој час, што се педантније склањају из јавног видокруга, снажније се потом враћају у јавну свест. Све што се у минулим данима намерно превиђало као неподобно за критичко размишљање, извесно ће доживети „свој тренутак“. Слутимо да следе оштре ћушке које ће преуредити садашње представе о наводној безбедност живота у потпуном ограничавању кретања и друштвених контаката. Струка је била неумољива у својим закључцима да је изолација у кућној ћелији најпоузданија одбрана од смртне болести, а политичари су спремно саслуживали у драконском спровођењу налога за паралисање и неочекивану друштвену хибернацију – зимски сан за живот читаве земље. Србија је постала глобални шампион: према истраживању научника са угледног Универзитета у Оксфорду, увела је најстроже мере заштите од пандемије вируса ЦОВИД-19 на свету.
Данас, док се јавно изговарају прве охрабрујуће речи и подвлаче почетне црте у билансу корона кризе, а дојучерашња катастрофична предсказања будућности лагано бледе, назире се и прва могућност јавног проблематизовања строгости српског концепта заштитних мера од пандемије.
Уз научна и здравствена запажања, и „луксуз“ промишљања о оправданости готово тоталног укидања слободе не дочекује се више на нож. Нису опасна друштвена јерес. Отуда се уочава мање љутње а више разумевања за данас популарне и овде понављане речи писца Миљенка Јерговића: „Ако вам је здравље важније од људских права, онда је најбоље да никада више не изађете из куће.“
Док се јавно признаје (упола гласа) да епидемија узмиче, вирус попушта, ето и прилике да преиспитамо шта смо кроз искуство пандемије, ванредног стања, трајања полицијског часа, те строгих мера „затварања стараца“, сазнали не само о здравственом систему Србије и потенцијалима домаће „струке“ већ – можда и најважније – шта смо сазнали о себи као народу, о заблудама или утемељености националних митова и саморазумевања. На пример, јесмо ли и даље народ који „надљудски воли слободу“?
У тражењу одговора на питање о славном српском слободарском нерву, ненамерно и незлобиво, из перспективе струке, вредан путоказ нам је дао управо један од виђенијих актера ове велике здравствене, социјалне, политичке и психолошке драме коју смо преживели и која, авај, још није завршена – доктор Бранимир Несторовић. Оцењујући актуелно колективно искуство, пулмолог Несторовић је Србима наиме успоставио занимљиву дијагнозу: „добар народ“. Према његовом суду, Срби неспорно јесу „добри“, а то се видело у општем дисциплинованом и савесном потчињавању драконским мерама прописаним вољом медицинских стручњака.
Да ли нашем националном самопоштовању годи докторово признање и великодушан епитет о националном карактеру? На шта он указује? Јесмо ли заправо савитљиви и кротки пре него – одговорни, отресити и дисциплинован?
Можда је искуство које данас преживљавамо јединствено – убедили су нас да ћемо извесно умрети ако не жртвујемо оно у шта верујемо и што славимо као свој национални код, али тим пре је тренутак да се подсетимо на примедбу коју је пре епидемије короне рекао историчар Милош Ковић: „Слобода је реч коју су, до јуче, Срби радо изговарали. Данас се чује тако ретко, да јој прети опасност да постане један од оних заборављених, архаичних израза, чији смисао морамо да објашњавамо својим потомцима.“
Да ли је неком лабораторијском операцијом – сложенијом од ове која је породила ЦОВИД-19 – створен, па у свету раширен вирус равнодушности према слободи? Овом наизглед бизарном и исконструисаном питању пуно оправдање даје већинско реаговање грађана у европским земљама које је задесила пандемија.
Разматрајући, поводом короне, понашање својих суграђана, италијански филозоф Ђорђо Агамбен пише: „Размишљам о лакоћи с којом је читаво друштво прихватило осећај сопствене заражености кугом, затварање у куће, укидање уобичајеног начина живота, одбацивање веза пријатељства, љубави, рада, чак и верских и политичких убеђења. Зашто су протести и отпор, у оваквим ситуацијама очекивани и замисливи, ипак изостали?“ (Autonomies / Пешчаник).
Као важан путоказ у будућем разрешавању недоумица које ће поводом искустава доживљених у времену епидемије короне грађане Србије тек заокупљати, и о којима ће се опуштеније размишљати у условима ослобођености од претње невидљивог биолошког непријатеља, могу и нама да буду речи које Агамбен (једна од водећих фигура политичке теорије у свету) уочава као исправан одговор на сопствену упитаност: „На одређени начин, а опет несвесно, куга је већ била међу нама, услови људског живота очито су временом постали такви да нам је један неочекивани знак био довољан да их препознамо онаквим какви заправо јесу – као неподношљиве, управо као кугу. И то је, на известан начин, једини користан увид који се да извући из ове ситуације: постоји шанса да ће се људи после свега запитати колико је живот који су некада живели био добар.“
Агамбенове речи нас враћају на анонимне домаће шаљивџије које смо цитирали на почетку: Стварно, хоћемо ли после овог искуства живети нормално, или ћемо живети као пре? Уз разумевање разлога које је непотребно посебно појашњавати, поменуто је за Србе можда и питање опстанка, а не тек пуке храбрости да се брани угрожена слобода!

Један коментар

  1. Inspirativan tekst. Kada sa svojih 70 godina izađem, u propisano mi vreme, na Savski kej (beogradski) neminovno mi se nameće odgovor da su (recimo) Srbi već zaboravili koronavirus (ili pravilnije viruskoronu). Na keju su sve strukture. Samo se plaše policijskog časa, odnosno apsa i novčane kazne. Tada ih nema. Srbi su se toga kroz istoriju najviše plašili. Venecijanske vlasti su 1423. godine ustanovile izolaciju bolesnih ili sumnjivih u trajanju od 40 dana na jednom ostrvu u Venecijanskom zalivu. Ovaj vremenski period nije određen iskustvom već na osnovu biblijskih podataka. Mere koje je Vlada uvela, a na predlog struke (valjda), su daleko lakša i bezbolnija varijanta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *