Почетна / In Memoriam / ЂУЛИЈЕТО КИЈЕЗА (1940–2020) – Непоткупљиви глас епохе

ЂУЛИЈЕТО КИЈЕЗА (1940–2020) – Непоткупљиви глас епохе

Са Ђулијетом Кијезом отишао је сјајни несврстани глас, ван уобичајеног хора

Умро је Ђулијето Кијеза (Giulietto Chiesa 1940–2020), један од најпознатијих италијанских и светских новинара, публициста, писац бројних књига и политичар, европски парламентарац. Иако су руске власти својевремено тражиле да се Кијеза повуче с места дописника из Москве, што је спречио Енрико Берлингвер, на Западу су га сматрали филорусом, јер је био поштовалац Русије. Замерио се Западу и када је писао да су западни медији прећутали да је Хашки трибунал прогласио Слободана Милошевића невиним за геноцид у Сребреници: „Хашки трибунал је оправдао бившег председника Југославије, раније оптуженог за геноцид у Сребреници. То се десило још 24. марта 2016. године, али ниједан западни лист то није поменуо“ – нагласио је у колумни на сајту „Глобалист синдикејшен“ – „јер сви схватају да се ради о вести која је имала ефекат бомбе. Након ове одлуке, сви западни лидери би требало у најмању руку да траже опроштај, а и да сами седну на оптуженичку клупу тог суда.“
Оптужио је председника хашког суда у процесу против Караџића и једног од поротника у предмету против Слободана Милошевића: „Сада се питајте: ко је њему и његовим колегама платио? Сада напокон знамо какав је то трибунал – гомила нечасних, да не кажем нешто горе, људи који су радили и настављају да раде за Империју, а не ради истине и правичности… Запад је уништио Југославију, убио Милошевића и оптужио га за злочине које он није извршио: Срамота. Запад тоне у глиб који је сам створио.“
Пријатељ и поштовалац Ђулијета Кијезе, италијански филозоф Дијего Фузаро дао је посебну изјаву за „Печат“ овим поводом: „Са Ђулијетом Кијезом је умро сјајни несврстани глас, ван уобичајеног хора. Провели смо много лепих тренутака заједно. Могли сте бити сагласни или несагласни са Кијезом, али мора му се признати да је био слободан глас. Спада у малу групу комуниста који су остали црвени, а нису постали ружичасти, остали верни идеји слободног и еманципованог друштва, који нису следили дегенеративну и метаморфичну параболу којом је отишла већина левице у нимало славном транзиционом ходу од Грамшија до капитала, од Маркса до дугиних боја, до друштва које је капитал обојио тим бојама и претвара се да је плуралан, а у ствари дугиним бојама прикрива мрачно сивило тржишне цивилизације. Кијеза је био и одлучно остао слободан човек, радикални антикапиталиста и бескомпромисни критичар америчког империјализма. У Путиновој Русији видео је бедем отпора америчкоцентричном империјализму. И када је губио све, он није губио себе, што је проблем нашег доба – многи да не би нешто изгубили, губе себе саме. Остао је веран кохерентности својих идеја. Желим тако да га се сећам из наших лепих тренутака и заједничких културних битака, а које сада, када је он умро, треба да наставе они који су, као и он, трајно верни идејама слободе и еманципације. Драги поздрав, Ђулијето!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *