Демократија увек изврши самоубиство (први део)

Вишепартијски систем се свуда, а посебно у колонијалним демократијама, претворио у реалност која изгледа као карикатура

Кад је у Србију враћано вишестраначје деведесетих, најсумњичавији су били стари људи који су знали шта то бejaше у времену – преткомунистичком. Причали су како радикали, или која већ партија, пред изборе поделе сељацима десни опанак а леви стиже кад партија види резултате. Било је баш смешно. А данас, кад се фотографишу листићи иза завесе да би се на излазу узело 20 евра, кад активисти на кућна врата гласача остављају кило белог брашна, флашу уља, паковање коцки шећера… То никоме није смешно. С тим живимо. Подносимо.

УПОЗОРЕЊА ИЗ 19. ВЕКА Tих деведесетих поверење у демократију је било као да се ради о божанској поруци. Нико није знао шта је то у реалности, али је знао да је Добро. Свако питање значило би да сте „комуњара“. Што би питање било логичније, били сте црвенији. А Добро и комунизам нису у том времену ишли заједно.
Не би помогло ни да сте се позвали на другог председника Америке Џона Адамса, који је 1814. писао пријатељу, политичком филозофу Џону Тејлору, да „демократија никада не траје дуго. Она се брзо истроши, исцрпе и убије саму себе. Још се није појавила демократија која није извршила самоубиство“.
А као обична бизарност глобтротера из XIX века узимало би се указивање на запажања Алексиса де Токвила с пута по Америци (1831): „Узалуд тражим реч којом бих означио ову појаву јер стари појмови деспотизам и тиранија нису довољни. Стога ћу покушати да је опишем: Видим непрегледну гомилу у којој се људи, сви једнаки и истоветни, немирно комешају у потрази за баналним и вулгарним задовољствима којима желе да засите душу. Свако од њих, тако повучен и изолован, не зна ништа о судбини других… Над њима се уздиже бескрајна, заштитничка власт, која сву одговорност преузима на себе, како би им осигурала задовољство и како би бдела над њиховом судбином… Ова власт воли кад се њени поданици забављају и кад не мисле ни на шта друго осим на забаву.“
Подсећам, ово је запис стар скоро два века. И закључак: „Одувек сам веровао да се та врста ропства – уређена, блага, ненасилна – а коју сам управо укратко приказао, може комбиновати са спољашњим манифестацијама слободе, и то лакше него што би човек помислио, тако да стварање овог стања ропства неће бити нимало немогуће, па чак и уз сувереност народа.“ Дакле, о ропству је реч.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *