Почетна / Друштво / Црква под диктатом државе

Црква под диктатом државе

Захтеви помесним православним црквама да због вируса корона затворе храмове нису ништа друго него нови libeli којима су рани хришћани римским властима доказивали да су се држави и њеним божанствима већма покорили него Христу

Православнима се током овогодишњег Часног поста оспорава право да док траје пандемија вируса корона учествују на богослужењима у храмовима СПЦ, и да примају Свето Причешће на предањски начин једном заједничком кашичицом из једног Светог Путира.

ЖИЖА ВЕРЕ За православне су Света Тајна Литургије и Света Тајна Причешћа жижа њихове вере, јер према учењу Православне Цркве Литургија није обична Служба Божија него пројава саме Цркве као Тела Христовог, а Свето Причешће само Тело и Крв Христова. Следствено, било какво задирање власти у ова питања под изговором бриге за заштиту јавног здравља представљало би пример драстичног ограничења права појединца да у складу са својим веровањем обавља верске обреде. Ово пак индивидуално право, како примећује В. Ђурић у својој студији „Слобода вероисповести у јуриспруденцији европских уставних судова“, спада у forum internum и ни у ком случају не може бити предмет аката државних власти. Свака државна мера којом би се ограничило право појединаца да учествује на Светој Литургији и да се причешћује значила би принудно интервенисање у слободу верског уверења појединца (forum internum), коме су Света Тајна Литургије и Свето Причешће не само суштина његове вере већ и његовог живота.
Посматрано из угла колективног права на слободу вероисповести чији је носилац верска заједница, уређење богослужбеног поретка спада према чл. 6 ст. 3 Закона о црквама и верским заједницама Републике Србије у аутономну сферу Цркве, у коју држава нема права да се меша. Покушај да се верницима забрани учешће на богослужењима тако представља ограничење неприкосновеног права на богослужење не само појединаца већ и Цркве као заједнице, пошто се према учењу Православне Цркве у Тајни Евхаристије пројављује органско молитвено јединство верног народа (лаоса) и свештенства као удова мистичког Тела Христовог. При томе Црква може из разлога икономије да прихвати одређене хигијенско-санитарне антиепидемијске мере државе и њима саобрази организацију богослужења (држање одстојања између верника, боравак верника током Литургије у порти храма), али све преко тога значило би ограничење индивидуалног и колективног права на слободу вероисповести, које се према члану 202 Устава Републике Србије као апсолутно право не може ограничити ни у условима ванредног стања.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *