Почетна / Колумне / Зечевизија – Крсна слава деце комунизма

Зечевизија – Крсна слава деце комунизма

Тајкун почиње као Кум 2 и 3 и изгледа да ће делити доста с Кополиним филмским класицима, што су добри узори: у оба случаја у питању је светковина Заједнице, при чему се, као у античкој драми, појављују готово сви агонисти једне велике личне и колективне трагедије

Изашла је прва епизода телевизијске серије Тајкун у продукцији „Телекома“. Судећи по окупљеној екипи – писац је најбољи наш сценарист Ђорђе Милосављевић, директор фотографије Радан Поповић, а режију потписује тренутно највичнији овом послу у нас Мирослав Терзић – првенац најмоћнијег српског провајдера има велике амбиције. Промотивни значај прве епизоде подешен је према оваквом циљу и заиста је оставио врхунски умјетнички дојам, што ћемо гледати и ценити у наредних девет недеља.
Нашу пажњу привукло је, међутим, нешто друго. Тајкун почиње као Кум 2 и 3 и изгледа да ће делити доста с Кополиним филмским класицима, што су добри узори: у оба случаја у питању је светковина Заједнице, при чему се, као у античкој драми, појављују готово сви агонисти једне велике личне и колективне трагедије. У Тајкуну је то крсна слава, највећи празник у Срба и нарочит сабор својствен једино Србима, а који обједињује претке и потомке, небо и земљу, игру и противигру, протагонисте и антагонисте. Тајкун Владан Симоновић, кум целог народа (Драган Бјелогрлић игра себе с великим задовољством) слави своју крсну славу у најпрестижнијем престоничком клубу. На честитање и поклоњење долази му in corpore владајућа друштвена елита (бар тако изгледа по држању и одећи), али натегнуту срдачну и свечану атмосферу прожимају знаци неке наступајуће несреће, као код Кополе и сасвим у духу грчке трагедије. Ова тајкунска крсна слава изгубила је, међутим, сва традиционална српска обележја и осим жита (које је изгледа присутно, али негде затурено): нема ни славске свеће, ни славског колача, ни породичне иконе, ниједног култног реквизита највећег српског породичног празника, уз упадљиву чињеницу да се прастара прослава кућног прага одржава у индиферентном јавном домену, где српској слави никада није било место. „Крсно име“ се у Срба слави или тамо где је огњиште где се свећа пали, и довратак где се „паљеница“ гаси, или се не слави уопште. Слави није место у јавном простору био он и најугледнији, то је строго кућна и породична служба стварним и митолошким прецима једног рода или истокрвне заједнице, кажу наши врхунски етнолози. Ти преци су први гости на крсној слави, њима се углавном угађа и искључиво њима се, стојећи, служи. Кад смо већ толико поносни на чињеницу да је српска слава увршћена у листу нематеријалне културне баштине Унеска још 2014, морали бисмо знати да слава није обичан јавни догађај и да има своје утврђене предуслове, детаљно набројане у елаборату Етнографског музеја; тај се налази на десетак метара од места где наш „тајкун“ прима своје госте и где ће, на крају, пасти под мецима убица.
Тајкунска крсна слава је, дакле, деформисани траг, осакаћени преостатак негдашњег српског главног породичног обичаја, који је у том облику допро и до новокомпонованих нараштаја и то творци ове телевизијске серије врло добро знају. Оно што овде гледамо није древни српски обичај него фенси журка деце комунизма. О томе дискретно али убедљиво сведочи појава на слави Владановог оца (одлични Брик Кривокапић), који непрестано гунђа против синовљевог празника и на сваки начин показује да је све то глупост и да њему овде није место. Тајкунов отац био је у врху Титове номенклатуре, стара високопозиционирана комуњара и биготни атеист, по свему судећи један од оних који су српску славу забрањивали и прогањали током целе Брозове владавине. Тако сазнајемо да је сам Владан дете комунизма, што се без остатка уклапа у генезу нове класе домаћих могула, стасалих на крхотинама авнојског разбоја, с подршком и под контролом свемоћне Службе. Драма Тајкуна почиње тамо где је неко негде одлучио да је наш негативни јунак одиграо своје и да га сад треба уклонити. Ево на крају правог значења тајкунске славе: баш ту ће пуцати у њега неминовном логиком зла, а прослава заједништва јавно ће се изметнути у светковину смрти. Нешто слично се догађало и код Кополе. По свему, дакле, изгледа да „крсна слава“ није случајно одабрана парода (уводни део трагедије) него шекспиријанска метафора, која каже:
Свршено. Зачето. // Нека ноћ и Хад породе ово чудовиште сад! (Јаго у Отелу).

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Проф. др Мирко М. Косић: ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊЕ У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ

    “20 година предратног живота кроз Београд, славну српску престоницу текао је муљ и од тога муља нико није могао видети бистру воду. Тај муљ, то је београдска цинцарска клика, која је у српство унела југословенство а у државништво цинцарство. Овакви су довели до пропасти нашу нацију и помоћу оваквих је шарлатан Стјепан Радић успео да свој прљави прст стави на српску жилу куцавицу и обустави крвоток…“ – Јован Дучић

    (Види: Алекса Ј. Ковачевић, Које је клеветник Јована Дучића? Минхен, 1970, стр. 18).

    Не улазећи ни у какве друге коментаре проф. др Мирко М. Косић (Велика Кикинда, 1892 – Lugano, Швајцарска, 1956.) бавио се у емиграцији истраживањем наше политичке прошлости, где је објавио и ову расправу између осталих, под горњим насловом. Расправа је објављена у повременом часопису „ЗАВИЧАЈ“, којег је издавао у Калифорнији Никола Н. Томић, дипломирани правник, политички емигрант. Томић је потицао из племена Дробњака у Црној Гори.

    И овом расправом проф. др Мирко М. Косић је иза себе оставио једно национално и корисно дело.
    Расправа је објављена у броју 14. од октобра 1953. Уверени смо да је мали број Срба у свету који су сачували ову значајну и корисну расправу, коју сам у целости припремио за све читаоце Вашег портала и која гласи…

    Приредио: Душан Буковић

    Проф. др Мирко М. Косић: ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊЕ У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ

    Прва је дужност свакога од нас који је размишљао о судбини свога народа да из проживљених историјских догађаја извуче бар накнадне поуке за оне што ће доћи, како би ови били мудрији него бивши чинитељи.

    У сложеном сплету узрока наше националне катастрофе будући историчари имаће (ако буду на висини бар данашње науке) да поклоне велику пажњу духовној недораслости једној изванредној сложеној ситуацији наших државника и политичара од 1918. на овамо, а која се огледа у појмовним и чињеничким заблудама око идејних основа наше народне и државне политике.
    Тих је заблуда био велики број. Овде ћемо се ограничити на неколико од крупнијих које дејствују још и данас, односно чија дејства допиру и у садашње прилике. Те су заблуде, чини ми се, углавном троструке природе:

    или нису знали извесне битне чињенице (нпр. да Хрвати у огромној већини нису желели „Ослобођење“ и уједињење са Србијом или да се Римска Црква неће одрећи својих тежњи за експанзијом и на Балкану, да неће лако подносити фактичну превласт православних у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца; као и да су Словенци духовно много ближи Хрватима него Србима, итд);

    Или да су имали помућене појмове и представе о начелним односима и могућностима заједничког државног живота (као: шта су битни чиниоци тзв. народног јединства, шта стварна дејства разних облика федерализма, у чему је сепаратизам, а у чему формални унитаризам, шта је бит „народне државе“, шта демократије односно политичког „ослобођења“ итд.);

    или нису схватили „знамења времена“ (тако: да је образовање државе Срба, Хрвата и Словенаца на основу „права самоопределења народа“ провизорног значаја да и моћ Француске, велике пријатељице Срба, подлеже историјском мењању, да се временом „идејне снаге“ старијих генерација претварају у шупље фразе за оне који прирашћују, да после уједињења социјалне тежње наткриљују националне тековине, да „новоослобођени“ неће вечно подносити повлаштености „ослободитеља“, да нове генерације неминовно врше ревизију вредности, мерила и појмова и де се после Првог Светског Рата темпо историјског мењања нагло убрзавао и да су се јучерашње идеје и људи брзо преживљавали тако да су физички очеви постајали духовно дедови својих синова…).

    Од свих тих (и многих других) заблуда најсудбоноснијима испоставише се: а) фраза-догма о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца, б) предрасуда Срба да федерализам слаби снагу државе и да је свака тежња за аутономијом „објава сепаратизма“; в) да је Србија била прототип „народне државе“; г) да су војничке одлике „ослободитеља“ гарантија и за њихову „државотворност“.

    a) „Народно јединство“

    Шта чини једно мноштво људи једним народом, о томе постоје у за то питање надлежној науци, у социологији , у главном два учења: а) немачко-„конзервативна“ тзв. објективистичка доктрина, по којој заједница порекла и језика чине народно јединство и б) француско-„демократска“ тзв. субјективистичка теорија, по којој је нација „свакодневни плебисцит“ (Ренан). Оба су учења настала у вези са питањем: шта су национално Елзашани ( и северни Лонтришани) који су „германског“ порекла („крви“) и говоре као матерњим језиком немачким наречјем а – осећају се „Французима“? Интересантно је да су многи српски „интелектуалци“, по симпатијама па и образовању „француског менталитета“, а тобоже „демократе“ прихватили, већином несвесно, немачку концепцију народности: заједница „порекла“ и језика (а посто је порекло већином непознато у односу на даљу прошлост, то онда заједница језика!). И тако је код нас од филолога и њима блиских „националних наука“, историје и народописа, проглашена догма „народног јединства“ Срба и Хрвата на основу заједнице књижевног језика. Људи су побркали оно што би могло да буде (и што би желели да јесте са оним што је стварно или у истини! То је једна од честих појава код некритичких, духовно недисциплинованих људи којима језик ради испред мозга или у најбољем случају који „мисле“ осецајно а ретко и слабо логично. Тај најчешћи тип „интелектуалца“ код нас оквалификовао је Јован Цвијић са „врапчије памети“. А ти су по правилу и најгрлатији и најсамосвеснији… Тако су код Срба средњошколски наставници (а они су у сразмерно великом броју играли видне политичке улоге) декретовали „народно јединство“ Срба и Хрвата. Међутим, на хрватској страни минималан је био број оних који су прихватили ту тезу у смислу првобораца народног јединства код Срба. (И то су претежно били Далматинци – омладинци). Оно што донекле извињава заблуду Срба о народном јединству са Хрватима то је чињеница да су објективне разлике („расног“ типа, наречја, вероисповести, темперамента,…) између источних и западних Немаца, или северних и јужних Талијана (сем вероисповести) ништа мање, него ли између Срба и Хрвата. Код Срба и Хрвата били су дати објективни предуслови (особито заједница језика) али недостајао је одлучујући моменат: историјски настала свест и воља припадања једној Нацији! Можда би временом и поступно, живећи у оквиру заједничке државе, привредном и културном интеграцијом (спонтаним стапањем) свест југословенске националности наткрилила свест и осећање српске, хрватске и словеначке народности. Али за то би било неопходно на првом месту да се у заједничкој држави осецају сви стварно равноправним, дакле да нико нема више шансе за напредовање у привреди, војсци, државној служби и „политици“ већ на основу свога места рођења или места рођења жене му… А код нас је после Уједињења у том погледу терано управо у најбезобразнију крајност.

    Реакција на непамет те врсте није дошла у српским крајевима од генерације која се борила за Уједињење. Моја генерација је трпела да се свугде укметише и недорасли бивши полковници, „срески“ и остали „ослободиоци“ из дубље позадине, али синови те моје генерације, који прирастоше у својој држави, не хтедоше више да подносе повлашћеност „елитних“ мангупа са Дорћола и Чубуре и цинцарско-гурбетског накота од Шапца до Власотинаца… Реакција те генерације на стварну неравноправност „ослободилаца“ и новоослобођених дошла је до изражаја у чињеници да је код Тита већина била Срба и то из крајева у којима није усташки терор кренуо Србе у шуму (Црна Гора, Бока, Војводина, Јужна Србија). Е па када су новоослобођени Срби, који су чезнули за ослобођењем од туђинске државе и Уједињењем са Србијом, убрзо „имали задовољно“ од таковог Ослобођења и Уједињења, како су се тек морали осећати Хрвати, који нису желели ни Ослобођење, ни Уједињење, па се нису ни борили за њих (него упорно против!)? Хрвати, који су имали какву-такву покрајинску самоуправу и у Хрватској-Славонији и у Далмацији и где није сваки средњошколски суплент или полицијски писар постављан у Пешти или Бечу.

    б) Федерализам и сепаратизми

    Народна јединства не могу се декретовати. А не може никоме ни „ослобођење“ бити наметнуто. Без унутрашње сагласности нема јединства нити истинског ослабођења и уједињења без жеље и пристанка. Зато је начело народности (националност) држава (из 19-ог века) у 20-ом веку добило своје продубљење у начелу права самоопределења. Где се проширују државне границе без слободног пристанка несумњиве већине живља нових крајева ту није могуће да се на дужи рок одржи ни демократски поредак уколико га је уистини и било.

    Стварности политичких и културних односа и прилика у српским, хратским и словеначким подручјима одговарала је једино федерална организација државе и то на основи најширих покрајинских самоуправа (дакле „покрајински федерализам“). Само у оквиру тако организоване државне заједнице могло се очекивати да ће се временом и постепено моћи развити југословенски патриотизам и тако нешто што би се могло назвати и југословенском националном свешћу уз одржање посебних народних осећања, српског, хрватског и словеначког… Нешто подобно британском случају са енглеским, шкотским и велшким родољубљем.

    Политички фактори Србије (Круна, „војска“ и вођство двеју главних партија) имали су 1918/20. могућност да ударе темеље таквом развоју југословенске националне будућности: Далмација је била још онда југословенски надахнута, а у Босни и Херцеговини још није узео маха политички утицај Загреба. Покрајинске аутономије одузеле би антидржавну оштрицу и тзв. мањинским питањима и на Северу и на Југу, јер би се у оквиру покрајинских самоуправа све народносне скупине диференцовале по привредним, социјалним и културно-идеолошким интересима и идејама и међусобно повезивали рецимо српски аграрци са хрватским и словеначким, најамни радници из Србије са онима из Босне и Херцеговине, Хрватске, Далмације, Војводине и Словеније; грађанско-привредне скупине Срба повезивале би се са хрватским, словеначким итд. грађанским слојем, а у Хрватској и Далмацији као и у Словенији напрама клерикалним снагама груписали би се „напредни“ либерални елементи. Не би ни Далматинци, а још мање Босанци тежили под Загреб када би имали своје пуне самоуправе као што ни Македонци не би преко слободе у својој аутономији тражили бугарску власт. Тај је моменат пропуштен. Нити је у Београду било схватања за стварне могућности („Можемо ми све до Граца“ и „Ни верском јединству Срба и Хрвата ништа неће стајати на путу!“ итд.) нити су Срби политичари из Хрватске хтели да остану коначна мањина у Загребу када им се чинило могућним да владају целом Хрватском-Славонијом кроз-београдски централизам… А Светозар Прибићевић није патио од „демократских сентименталности“ како је то сам рекао, (види: Slavonic Encyclopedia, New York, 1949, стр. 1059; та он је био „државник“ – „реалиста“.

    У Србији је постојало дубоко уврежено нерасположење према аутономијама. Њих су балкански народи познавали као прелазни облик ка отцепљењу од Отоманске империје: Источна Румелија, Крит, Родос, а раније Молдавска, Србија и тежње у Македонији, Босни итд. Тако је појам аутономија у политичкој свести Балканца везан за „сепаратизам“ и за тежње ка потпуном отцепљењу. А политички појмови балканских народа прожети су и османско-исламским схватањем да победник у рату влада свим задобијеним земљама и житељима, да је господство и владавина нешто што се на мачу добија и губи (па уосталом: „Зашто смо се борили!?“). Пристати на аутономије покрајина значило би одрећи се заслуженог „плена“. То ће да чине ратници само у крајњој невољи, пред опасношћу од пораза. Освојени (или и „ослобођени“) постају равноправнима са освајачем када приме Ислам, или – када ступе у тазбинске и кумовске односе са победницима, али и онда не потпуно равноправнима (један мој познаник адвокат у Београду, а рођени Сремац, обичавао је рећи: „Ево ова моја Перса, десет година како ме у смислу Српског Грађанског Закона мора да слуша и да се повињава мојим одлукама, али ипак још мисли да је она нешто више од мене пошто је ту негде из Кумодража а ја „само“ из Прека…“). То је, уосталом, тако било и у Енглеској још тамо пре 6-700 година између потомака Нормана и Саса односно Данаца…

    Но „ослободиоци“ не запажају да је највећи сепаратизам у томе да за себе захтевају власт и „плен“ тј. најбоље положаје и најрентабилније „послове“ (лиферације, концесије, субвенције, провизије, царинске заштите, „хонорари“ итд.). И то не само у престоници односно од централне власти него и у „новим крајевима“ и од ондашњих „самоуправних“ власти… Највећи су стварни сепаратисти они који сматрају да им већ по месту рођења припада стварна превласт.

    в) Србија „народна држава“

    Они који неће да увиде (или да признају) основну заблуду „народног јединства“ и тобожње „слабости“ (нпр. Сједињене Државе, Канада, Швајцарска…) федералистичке (и то покрајинског, не народног федерализма) организације државе, позивају се најчешће на то, да је Србија била истински „народна“ или и „сељачко-демократска“ држава и да је она тај дух унела и у јединствену (централистичку) Краљевину СХС односно Југославију. Тај народно-сељачки „дух“ да претставља суштинско ослобођење и за Хрвате и Словенце и Србе Пречане, који су тобоже „робовали“ у феудалистичкој Хабзбуршкој Монархији. Нема сумње: у Србији је било и пуне друштвене и знатне политичке демократије (бар од 1903.). У томе је и била њезина привлачност за „пречанске“ Србе и напредне Словенце (и понеког Хрвата). Но било је још нечега у Србији што није било ни „народно“ ни „сељачко-демократско“, а што је избило у Југославији „на предњак“, особито када је утрнула политичка демократија (а и друштвена почела да замире). То је онај специфични „балканизам“ у менталитету варошана, не само у Србији, него и у Бугарској, Румунији и границама до пре 1918, у Грчкој. Вароши (управо варошице, бар до јуче) на целом Балкану представљају легла туђинског „левантијског“ (неки страни посматрачи додају још и византијског), паразитско-шићарџијског „духа“ средине, која је од искона била разнородна-туђинска према околном сељачко-пастирском народу Срба, Бугара, Румуна и Арбанаса. У варошима Балкана живео је и даље оријенталско-левантијски менталитет некадање византијске цивилизације, чије „левантијство“ је још зановљено приливом Турака и свега оног етничког наноса у њиховом поводу: Јермена, Грка, Цинцара, шпањолских Јевреја, а нарочито Цигана разних „поврза“ (од етиопских и мисирских до хиндостанских). У Отоманској Империји су ти елементи уживали стварну повлаштеност према сељачко-пастирском српском, бугарском или румунском народу и то зато, јер они у крајевима тих народа нису предсстављали носиоце национално-политичких традиција. А познато је да је у Отоманској Империји цела грађанска, а особито привредно-финансијска администрација, била у рукама Грка и Јевреја. (Нарочито су Јевреји уживали велике повластице и тако је разумљиво да су нпр. 1878. године Јевреји Србије захтевали од Берлинског Конгреса да не призна Кнежевини Србији пуну независност од Турске).

    Тај туђински варошки елеменат развио је кроз векове посебан однос према држави у којој је живео и према народу у чијој је средини „паре печалио“: без труни осећања одговорности према држави и њезиној судбини, трабанти скутоноше туђинских властодржаца, а бездушни исисивачи и пљачкаши (у неуморној грамзивости и безобзирном „зеленаштву“ према неписменом и бесправном рајетину) и то не само као „чорбаџије“, трговци, еснаф-људи и имаоци „спекулативне радње“, него и као владике и проте Грци међу Словенима или Румунима (Стефан-Стевча Михаиловић у својим мемоарима, издање Српске Академије Наука, Београд 1928, стр.55, забележио је како је још у првој половини 19-ог века слушао у Нишу у српској цркви месног владику, Грка проповедати на турском језику). Чиновници, без савести и без знања и способности, а без сваке савести, видели су у раји само могућност гулења и отимања. Раја је била бесправна и презрена „стока“ за те носиоце једино постојеће „јелинске културе“ или богом изабране израиљске премудрости. И само хајдучија је значила могућност раје да се „наплати“ и на турском силнику и паразитском Грку, Јеврејину, Цинцарину – али то су били само изузеци, а варош је била тврда бусија тих паразита. У варошицама Балкана кроз векове учвршћивао се менталитет подвалаџијства, „челепирлука“ (по најнижим ценама откупити сељаку његову муку, а по највишим продати му „бофл“ – робу из Царевине или „из Цариграда“), посредништва код власти, а све то у ситничавој завидљивости и крајњој нескрупулозности конкурената-паразита који се денунцијацијама код властодржаца у злобној међусобној суревњивости „изграђивали“ и „подваљивали“. Јован Цвијић указао је на то, да се велик део метода (подметања и „прикачивања канте“, једном речју подвалаџијства) партијско-демагошке „политике“ на Балкану не своди на хајдучку крв тобожњих предака партијских „првака“ него на „дух“ покварене ненародне чаршије, Цинцара и осталих туђинских сливака. (Туђинац уопште има свугде мање обзира према народним схватањима средине у којој борави само да би „зарађивао“). А траје генерације и генерације да се туђинци, када нису усамљени појединци него читаве „колоније“ – скупине истински, не само површно и привидно, „претопе“. (Ђорђе Вајферт се на самрти одрекао и Светог Ђорђа, своје тобожње „Славе“ и масонства и вратио се у крило Свете Римске Цркве и швапске нације).

    Те балканско-левантијске ненародне варошке средине толико су у себе устаљене и вирулетне да прожимају својим менталитетом и све новопридошавше елементе и то свеједно да ли су то отпаци патријархалног села или може бити дошљаци „из Европе“ (тако нпр. и потомци оних Пруса-Штурма, Лилера и др. – што дођоше за време Краља Милана, постадоше прави Балканци…). Није првенствно „раса“ која уобликује менталитет и морал него друштвено-културна средина. А та левантијска варошка цивилизација показује се у вароши редовно јачом од патријахално-сеоске. И само изузетно људи произишли из добрих сеоских задруга одржавају и у вароши свој задружно-честити патријархално-домаћински дух. Познато је колико је велик удео Цинцара у „вишој бурзоазији“ и Србије. И када је мушка лоза српска са села често је женска страна варошко-цинцарска са доминирајућим утицајем (захваљујући престижу старије варошке културе) цинцарске тазбине. (Карактеристично је за велик утицај Цинцара у Србији нап. да је и вођство Српске Земљорадничке Странке, пошто је изинтригриран Србин, отац земљорадничког задругарства Мика Аврамовић, прешло на два Цинцарина еснаф-дипломате и цинцарских зетова, а који се сродише и са Јеврејима… па то ти је онда залога „земљорадничке идеологије“…). Но многи не знају да смо имали и генерала и министара и професора Универзитета и вероучитеља пуно – или полукрвних Цигана…

    Од нарочитог је значаја однос српског народа са Јеврејима. Били смо не само најтолерантнији него и хумани према њима (једино Недићева влада није учествовала ни у каквим антијеврејским мерама!). Имали смо Јевреје или полу-Јевреје министре, председнике Академије наука и професоре Универзитета, армијске генерале и амбасадоре. Одликован је Светим Савом не само Геца Кон, него и извозничарка перја и живине Хартманка из Суботице… па ипак су нам упропастили завидан углед који смо имали у Сједињеним Државама Словенци и Хрвати путем својих јеврејских веза (преко својих јеврејских жена), од Адамича, до Радића, и ништа нам не вреде „наши“ Јевреји: разни Симићи, Шантићи, Гавриловићи… Од куда то? Од куда је то да странци, који дођоше у додир са народом Србије заволеше га али који нас знају само по нашим политичарима, дипломатском особљу или новинарима ни мало нас не цене, шта више убрзо нас презиру односно не могу да подносе? А одкуда и то да се у Србији странци појединци брзо асимилују док „Београд“ није био успео да задобије са својом политиком ниједну етничку „мањинску“ групу (него је шта више успео да отуђи и своје најбоље пријатеље у Војводини или Далмацији, чак и међу самим „челик-Србима)? А изгледа да се чак и демонски-генијална „раса“ Јеврества стерилизује у додиру са балканском чаршијом, која по правилу производи или интелектуалне или моралне „мућкове“, свеједно да ли је гнездо цинцарско, јеврејско ( или „пола Атина а пола Палестина“), греческо, јерменско, циганско или и „српско“ пореклом из Врбице или Кораћице… И та је балканска варош са својим ненародним менталитетом одвела и државу и народ 1941. године у катастрофу – која није била неминовна. А одатле и у комунистички пакао 1944/…

    г) Ослободиоци – „државотворци“

    Јован Скерлић поставио је једном тврдњу да се интелигенција Србије није школовала на „помућеним изворима“ културе у Пешти и Бечу него у великим европским центрима у Паризу и Берлину. Оставимо по страни што је са тиме Скерлић показао да му није било познато колико је у Бечу било и више и старије културе него ли у Берлину! Али ни он ни многи други у Србији нису схватили да би бар за будуће државнике и политичаре Србије важније било да упознају политику Аустро-Угарске него оно што су њихови студенти могли за неколико година (а пошто су већ били духовно обликовани у балканској варошкој средини!) боравка у Паризу или Берлину да приме од оног што је до њих допирало.

    Српске победе у балканским ратовима приписивао је Јован Цвијић у првом реду културном ступњу народа Србије негде између примитивности и високе културе. Но, оно што војник извојева, то не умеше да изграде и одрже политичари и интелигенција што се образовала на „непомућеним“ изворима Париза и Берлина… Они који нису имали ни основна знања о политичким реалностима у новим крајевима, а нарочито о снагама које ће спречити консолидацију државе као и онима које би могле да унапреде стварно уједињавање, оперисали су десетак година са полицијско-писарским фразама „непоуздани“, „антидрзавни“, „сепаратисти“… Сматрали су, говорили и писали да је Степан Радић тобоже „неурачуњив“ и „недоследан“ а нису схватили да је Радић (исто као Др Мачек сада!) имао једну основну линију: извојевати Хрватству пуну државност – па у Југословенској Конфедерацији „од Јадрана до Црног Мора“ Србе држати у бугарско-католичким кљештима. Када су Срби најзад после безумничке катастрофе од 1941. године увидели да је Југославија неодржива сем федерално организована, опет њихови политичари не схватају да би народносни федерализам ( дакле заједница српске, хрватске и словеначке јединице) био само прелазна фаза ка отцеплењу Хрватске ( и Словеније).

    Један од тих наших политичара (представник 5% „земљорадника“ колико их је било по одбитку комуниста, који у тој странци нађоше прихватна склоништа) потпуно блеферски прети Хрватској – ратом, ако би хтела да се отцепи… На то има само један одговор: „иш не праши!“

    Они који 1918. године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941. године „Независна Држава Хрватска“ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити „под Београдом“ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било, моћи имати не само председника владе, којег не би хтео Загреб (а Др Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба „верује“ једино – Гилету из Ниш…), него да ли би и владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – „Југословен“… А када се зна нпр. да је Др Мачек и 1939. преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске ( види: W. Hagen, Die geheime Front, 2 Aufl. Nibelungen Verlag Linz u. Wien, 1950, str. 231/33 ) онда је јасно колику важност он полаже на „југословенство“ владаоца…

    Наши политичари и бивши дипломатски претставници су великим делом одговорни и за државну и националну катастрофу и за упропаштени углед и добар глас српског народа, нарочито у Сједињеним Државама, не могу никако ни после свега да се ослободе злосретне „фикс-идеје“ о Југославији (као тобожњој „међународној потреби“ – а може да испадне „међународна потреба“ и обнова неке католичке „Подунавске Конфедерације“ или и одвајања нап. Војводине и Македоније као посебних аутономних подручја непосредно под Европском Унијом или У. Н-ом да би као „мултинационална подручја“ престала бити разлогом спорова и сукоба између суседним им националним државама…). А постоји опасност да док они јуре за колима која неће да их повезу, промаше моменте могућности за друго куд и камо конструктивније решење: Балканска Унија Румуније, Грчке, Србије, Бугарске и Албаније. Пацификација и политичка, привредна и културна интеграција Балкана извесно је крупнија „међународна потреба“ него у себи парализована и на дуг рок неодржива Југославија!

    (Види: Проф. Др. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година I I, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953, стр. 12-17).




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *