Зечевизија – Апис по трећи пут међу Србима

Према Филипу Шварму, бившем државном службенику Хрватске и садашњем заточнику београдског „граџанизма“, од Аписа „нема бољег симбола за пометњу у српској војсци“

Зашто пуковник Драгутин Димитријевић Апис (1876–1917) игра улогу дежурног демона новије српске историје у разноразним телевизијским адаптацијама, па и у најновијој, троделној, чији је аутор Филип Шварм, а продуценти Јавни сервис Србије и опозициони лист „Време“? Зато што још постоји загонетка, која није разрешена ни првом појавом, у којој је Аписова судбина запечаћена на Солунском пољу 1917. године, ни другом, када га је Титов режим из ко зна којих побуда поново извео на суд 1953. и ослободио, па већ одавно мртвог рехабилитовао пред историјом. Ова, друга појава само је искомпликовала ионако сложену историјску енигму, у којој наш уважени историчар Милош Ковић разликује две димензије, историјску и митску. Аписова харизма има и једну и другу, али и трећу (на коју ћемо ускоро доћи). У међувремену, прегледајмо следећи, врло занимљив Ковићев закључак: „Српски писци, публицисти, па чак и историчари о Апису пишу са чудноватом мржњом“, наводи он, „при чему у њему проналазе кривца за данашње атентате и злочине.“ То је сасвим тачно и то јасно показује најновији Швармов конструкт, који Аписа „чудновато мрзи“. Он каже: „Апис није завијао за чопором, он га је предводио.“ Поређење једне часне историјске личности с вођом некаквог чопора (у чему смо препознали српски краљевски официрски кор 1903–1918) и јесте израз мржње на чијем крају Шварм види оно на шта алудира проф. Ковић, атентат на Зорана Ђинђића; што није теорија него чиста параноја завере.
Према Шварму, бившем државном службенику Хрватске и садашњем заточнику београдског „граџанизма“, од Аписа „нема бољег симбола за пометњу у српској војсци“, која је „сумрачни свијет перманентне завјере, интриге и конспирације, у коме нема разлике између добра и зла“ и „каос у коме се љушти слој по слој човјечности“, како ту војску с Куманова, Цера, Колубаре и Кајмакчалана сликовито описује лички стручњак за односе у Краљевини Србији у време владавине краља Петра Првог, који ни сам (тај краљ) није прошао боље од Аписа у читању Шварма и његових повјесничарки Бранке Прпе и Дубравке Стојановић. По њима, „Златно доба“ Петрове владавине (1903–1914) са златним динаром, процватом демократије и слободом штампе, било је „далеко од демократије“ (Прпа), а најшира слобода штампе „само привид, јер су постојале групе које су са моткама (као са данашњим бејзбол палицама) упадале у штампарије“ (Стојановић). Додуше, краљ Петар Карађорђевић прошао је овде нешто боље него у ТВ серији Ристовских (где је дибидус калирао) углавном захваљујући интервенцијама професора Ковића и Бјелајца. С друге стране, није сасвим јасно зашто су ова два угледна историчара уопште пристала да дају легитимитет описаној ујдурми друге Србије. Допустили су Шварму да се према историји односи као према шведском столу, са кога по свом укусу и нахођењу бирка шта му је по укусу. Историја није шведски сто и захтева целовит приступ. Али то је сада мањи проблем. Већи је очигледна намера да се по сваку цену деградира и унизи новија српска прошлост, која у ствари не постоји изван крвавих завера и бесконачних интрига и да се сведе на злоћудну фигуру Аписа као „симбола зла“. То су од Шварма тражили из Загреба и то су добили, уз асистенцију Јавног сервиса и о трошку грађана Србије.
То је зато што је Апис био чисти српски патриота, поштен официр који никога није убио, склон завереничком понашању, али само против непријатеља или издајника Србије. О Апису се може свашта пронаћи, али нема трага никаквом злочину, како би то хтели Шварм и његови хрватски налогодавци. Јесте Апис био српски националист и то је оно што не да мира Прпи, Стојановићки и инима. Та димензија је доминирала његовом мисијом. У Уставу његове организације „Уједињење или смрт“ (коју је жута штампа назвала „Црном руком“) записано је да је њен циљ уједињење свих српских (не југословенских!) земаља. Пред стрељање Апис треба да је викнуо „Живела Југославија!“. Можда, али Југославија је била Александров, а не Аписов пројекат; и завршила је као њен творац.