Почетна / Друштво / Увежбавање апокалипсе

Увежбавање апокалипсе

Тешко да војни притисак на оружану силу каква је Русија, попут оног који НАТО врши војном вежбом „Бранилац Европе 2020“, има било каквог смисла, и баш зато влада мишљење да је опасност превелика и да ситуација измиче контроли

Северноатлантска војна алијанса најавила је одржавање велике војне вежбе, највеће у последњих 25 година, у којој је планирано учешће 37.000 војника из 18 земаља – 20.000 америчких и 17.000 војника европских савезника. Куриозитет је у томе што је саставни део вежбе пребацивање 20.000 америчких војника и 14.000 јединица војне технике ваздушним путем из САД у Европу – у Немачку, а затим у Пољску и балтичке земље, што ближе границама Русије.

АМЕРИЧКЕ ВЕЖБЕ Број америчких војника могао би бити и много већи ако им се придруже и они већ стационирани у европским базама. Тиме ове војне активности постају практично америчке, уз минимално суфлирање европских савезника.
Уосталом, вежбу је осмислила Влада САД, у сарадњи са НАТО-ом, под називом „Бранилац Европе 2020“. Ако је већ овакав бројчани однос америчких и осталих НАТО војника на вежби, јасно је ко је „бранилац“ и какву поруку шаље.
Иако су неке друге НАТО вежбе отказане због вируса корона, од ове, којом се директно провоцира Русија, Американци не одустају и вероватно ће се одржати како је и планирано, од 20. априла до 20. маја ове године.

ПРОВОЦИРАЊЕ РУСИЈЕ Често су кроз историју велики маневри били увод у агресију и ратове, па је сасвим нормално што Русија на ову вежбу гледа као на тешку провокацију и претњу по безбедност. Концентрација НАТО снага на руским границама уз овакве вежбе ствара утисак да оно за шта смо „до јуче“ мислили да је немогуће постаје реална опасност – нека врста војне агресије на Русију.
Стратези САД и НАТО-а планирали су да се овим маневрима фингира напад на Русију, чиме су разбили све дилеме да ли су такви планови уопште могући. Додуше, измислили су и повод, да је Русија пре тога повредила границе њихових савезника. Измишљање повода није ништа ново – такве поводе измишљали су сви освајачи, па и Хитлер. Ствар је намерно провидна јер НАТО не планира проигравање одбрамбене операције, него класичне офанзиве на Русију. Без обзира на другачије изјаве, челници НАТО-а у ствари желе да све то изгледа као велика војна претња Русији, и готово сигурно је то основни циљ вежбе.
Да нема скривалица и да су војни притисци и претње намерни, објаснио је министар одбране САД Марк Еспер, који отворено каже да се овом вежбом Русији шаље сигнал, како би се натерала да промени своје „лоше понашање“.
Москва је брзо одговорила да НАТО ову вежбу намерно планира у време када Русија слави 75. годишњицу победе над фашизмом, и да Вашингтон данас користи исте тезе које је користила нацистичка Немачка када је због неоснованих оптужби напала СССР.

СТРАТЕШКА ИЗНЕНАЂЕЊА Закључак на крају маневара, који ће окупљени команданти разних нивоа написати у своје радне бележнице, можемо претпоставити – да су енергичном и бриљантном офанзивом потиснули Русе и натерали их у бег, тако да се неће зауставити до Москве. Наравно да би све то било смешно да није исувише опасно.
Није јасно на које то компаративне стратешке предности рачунају штабови НАТО-а када планирају офанзивне војне операције против Русије.
Ако рачунају на неко стратешко изненађење и изненадни продор на територију Русије, од тога нема ништа, јер су Руси кроз историју доживљавали таква изненађења и то се неће поновити. Не само због тога што су веома опрезни него и због тога што располажу јаким обавештајним службама и модерним средствима за шпијунажу.
Ако рачунају на неку тактичку супериорност, она једноставно не постоји јер су руске војне школе, војне академије и војни институти веома респективни, тако да официрски и генералски кадар нимало не заостаје за оним из водећих држава НАТО-а. Чак би се могло рећи да су боље утренирани и боље увежбани за сваку врсту садејства у односу на хетерогене саставе НАТО-а, који су здружени из много држава различитог нивоа војне традиције. Било би неозбиљно да рачунају на супериорност ако упоређују храброст и пожртвовање НАТО војника у односу на руске, јер ако је по нечему познат руски војник, онда га управо то карактерише када брани отаџбину.

УПОРЕДНА АНАЛИЗА Да ли стратези НАТО-а можда рачунају на супериорност свог наоружања и опреме? У такву заблуду могу да упадну само ако не праве упоредне анализе сваког средства исте класе. Ако то раде, онда треба да знају да нису у предности.
Није то тешко доказати и довољно је упоредити тек неколико борбених средстава, од најсавременијих па до оних мало старијих, из исте класе, да би се то јасно видело.
Па, идемо редом.
Ваздух. Било би стварно илузорно и смешно да неко планира и очекује да ће постићи некакву надмоћ а камоли потпуну доминацију над руским ваздушним снагама. Руси традиционално производе квалитетне борбене авионе, који спадају у сам светски врх. Такав је, на пример, вишенаменски ловац пете генерације, стелт технологије и смањеног радарског одраза Су-57, који ће бити жестока конкуренција америчким Ф-22 „Рептор“ и Ф-35 (од кога се много очекивало, али показује превише недостатака). И када већ упоређујемо најсавременије апарате, може се видети да Руси држе корак и у областима за које се сматрало да увелико заостају, као што је област беспилотних летелица. Њихова беспилотна летелица за велике даљине „Охотник-Б“ по свим карактеристикама надмашује америчку X-47Б.
У транспортној авијацији Руси уопште не заостају, како у тешким војнотранспортним авионима, тако ни у лаким. У стању су да за вишеструко краће време пребаце веће војне формације на велике даљине, што су увежбали унутар Русије, док су Американци показали озбиљне слабости о том питању током Заливског рата, па и данас им треба исувише много времена да пребаце људство и технику из САД у Немачку за ову конкретну вежбу (сами су закључили да немају довољно транспортних авиона и припремају нове наруџбе).
Свака упоредна анализа показаће и да су руски борбени хеликоптери бољи од својих конкурената у свету. Тако је, на пример, руски Ми-28НМ по свим параметрима бољи од америчког АН-64Е „Апач“.
Копно. Ако анализирамо могућности заштите територије и јединица од удара из ваздуха, слободно можемо рећи да су у тој области Руси ненадмашни. Још увек је респективан и систем С-300 с дометом од 250 километара, док је С-400 с дометом од 400 километара баш по свим параметрима бољи од свих у свету с којима се уопште може упоређивати. Шта онда рећи за руски ракетни антибалистички систем С-500, који је у фази испитивања и дораде, али већ допуњава системе С-400, а за који се већ зна да може дејствовати и у ближем свемиру. Нико данас не може више од тога.
Руски тенк Т-90М је по наоружању и ватреној моћи, покретљивости, квалитету оклопа и заштити посаде у рангу с најбољим тенковима у свету, као што су амерички „Абрамс“, француски „Леклерк“, немачки „Леопард-2“ и израелски „Меркава“. Чак их превазилази по отпору оклопа и оптималној потрошњи горива и једино му се може замерити што је инфериорнији по снази мотора. Нови перспективни руски тенк „Армата“ с изванредним борбеним карактеристикама као револуционарну ствар има заштитну капсулу за посаду. Куриозитет је руски план да од њега направе тенк без посаде, с даљинским управљањем. Руска борбена возила по покретљивости и заштити посаде и војника не заостају за другима у свету. Тако је на пример Б-11 („Курганец-25“) по свим параметрима далеко бољи од америчког М2 „Бредли“. Средства самоходне артиљерије су више него равноправна са сличнима у свету, док се за вишецевне ракетне системе земља-земља може рећи да су међу најбољима.
На какве то, онда, компаративне предности рачунају НАТО стратези када нишане Русију? Нема предности, то је обична заблуда и самообмањивање, посебно ако се узме у обзир да онај ко напада мора располагати много јачом силом. Неспорно је само то да НАТО има предност код некаквог сукоба на океанима, али то за одбрану Русије и није тако важно. Усавршавањем руских хиперсоничних ракета и та предност се полако топи. Што се тиче Балтичког и Црног мора, руске флоте су довољно јаке за сваког противника. Више није толико важна величина брода него његова опремљеност савременим ракетним системима. Тако да није јасно одакле НАТО генерали (који су углавном амерички) црпе ту своју самоувереност и препотентност у наступу према Русији, и зашто ту заблуду о својој супериорности, као заразу, преносе на своје мале савезнике.
Могуће је у свему томе видети и друге разлоге за извођење оваквих вежби и маневара. Може то бити јачање илузије код држава на истоку ЕУ да им САД и НАТО гарантују потпуну безбедност и да то треба ценити, па и платити. Могуће је да циљ буде и економско изнуривање Русије и развлачење њеног војног потенцијала, како би се потпуно елиминисао утицај Москве на Блиском истоку и у Европи. Ова вежба је уједно одлична прилика за електронско извиђање и шпијунажу. Могуће је видети чиме то Русија стварно располаже, и проникнути у неке тактичке и оперативне тајне у вези с начином употребе крупних руских формација. Можда Американци стварно планирају повлачење својих снага из Европе па зато сада увежбавају хитно пребацивање великих формација. Међутим, све те користи су тако ситне и минорне у односу на опасности које САД и НАТО непотребно производе оваквим војним провокацијама и претњама на које Русија, хтела – не хтела, мора одговорити. А прст више није само на обарачу него на нуклеарном окидачу.

Нуклеарни сукоб?!

Постоји још нешто на шта НАТО штабови морају да рачунају када планирају и изводе овакве ратне игре на самим границама Русије. Без обзира на то што се за маневре гомила само конвенционално оружје, нуклеарно оружје је у приправности као никада досад. Русија има сасвим јасан доктринарни став да ће прва употребити нуклеарно оружје ако агресију на Русију изврши држава која поседује нуклеарно оружје. Значајан број држава чији војници учествују у вежби располаже нуклеарним оружјем. Нису у питању само САД, Велика Британија и Француска, него и државе где је оно стационирано, а то су још Немачка, Италија и Турска. Уосталом, и НАТО често звецка нуклеарним оружјем. У октобру прошле године у бази Бихел у Немачкој, где је стациониран део америчког нуклеарног арсенала, одржана је војна вежба под називом „Steadfast Noon“, за случај атомског рата. Увежбавано је допремање атомских бојевих средстава до авиона који су предвиђени да с њима полете – на кога ако не на Русију?
Опасност од нуклеарног сукоба постала је сасвим реална након одлуке САД да раскину споразум с Русијом о забрани нуклеарних пројектила малог и средњег домета. Тако је извођење овако великих маневара НАТО-а на самим границама Русије стварно постало увежбавање „апокалипсе“.
Има још нешто што су НАТО стратези у својој надмености сметнули с ума када проигравају како ће руске формације натерати у бег и повлачење. Промакло им је да су управо тада, ако се Руси нагло повуку, у највећој опасности јер то може бити стварање услова за коришћење нуклеарног оружја у одређеној зони одакле хитно треба повући сопствене снаге. Зато би командантима НАТО-а било паметно да током офанзивне операције увежбавају и нагло „тактичко повлачење“, или народски речено „бежанију“, на супротну страну ако примете да се Руси нагло повлаче. Зашто сумњати да ли ће Руси стварно употребити нуклеарно оружје уколико их неко нападне ако они сами кажу да хоће, и треба ли то проверавати у пракси?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *