Почетна / Култура / У вихору револуције

У вихору револуције

Како је дневник српског официра вођен током боравка у Русији постао драгоцени извор информација за разумевање једне епохе

У драгоценој едицији „Србија 1914–1918“, коју уређује Зоран Колунџија, а саиздавачи су јој РТС и новосадски „Прометеј“, објављена је дневничко-мемоарска књига Радоја М. Јанковића „У вихору Октобарске револуције (1916–1918)“. На основу архивске грађе, предате на чување Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“, књигу је, озбиљно и одговорно, како само вишедеценијско искуство уме, приредила Даница Оташевић. Српски официр Радоје Јанковић, близак организацији „Уједињење или смрт“, носилац низа значајних националних задатака балканских ратова и Првог светског рата, био је послат у Русију 1916, да уручи одличја које је Цару Николају послао престолонаследник Александар, и да учествује у пропаганди за српску ствар. Укључиће се и у формирање Српске добровољачке дивизије у Одеси. Док је боравио у Русији, водио је дневник, драгоцени извор информација за разумевање епохе. Тај дневник се сада први пут појавио као целина.
Сусрет с царем Николајем Радоје Јанковић описује с пуно симпатија, гледајући у њему човека префињене душе који скоро да се снебива што је на престолу, а глас му је као „умочен у млеко“. Цар је рекао да ће српски орден поносно носити. Изгледало је да ће, са царском Русијом на челу, и Србија бити велики ратни победник.

СУСРЕТИ С КЕРЕНСКИМ Када је избила револуција која је свргла императора, Јанковић је и даље био у Русији. Ипак, влада фебруарских превратника српске официре узима у заштиту, као савезнике. Иако је Радоје Јанковић у то време највише узнемирен због суђења Апису и друговима, покушавајући да интервенише у њихову корист, он ипак прати шта се збива у највећој земљи на свету, па већ јула 1917. бележи да ухапшеног цара Николаја одводе негде у унутрашњост.
Извесно време, сретао се с вођом Фебруарске револуције Керенским, кога овако описује:„Керенски је корачао брзо, носио је неку импровизовану униформу у знак главнокомандујућег војском. Палац десне руке заденут за блузу, чизме жуте, шапка нешто несразмерна која га је чинила комичним. Његов глас је тенор, пискав, крештећи. Кад говори, он кара, праска, прети. Црвенило му удари у ионако црвено лице, облива га зној и бес. Говори крећући се. Искорачујући напред, повлачећи се назад и окрећући се око себе. Његово око сева: жиле су му на врату набрекле, он шишти, сикће. Рекло би се да ће да заплаче. Керенски глуми. Беседа је морала бити написана и више пута прочитана. Његов језик не запиње. Њега служи реч и то реч смишљена и добра. Његове фразе су сочне и пуне државничке садржине. Керенски се представља као главнокомандујући, као диктатор и ’таваришч’. Овај човек који је имао највећу популарност и сву власт у Русији није је никад употребио. Он није осетио шта је бољшевизам, он није ни знао ни одмерио шта је у суштини руска револуција. Он је једва 25. октобра 1917. тражио од Совјета републике дозволу да похапси бољшевике. Сутрадан бољшевици су га треснули о ледину, похапсили владу, а њега натерали у бекство у Европу.“
Неколико година касније, у накнадном запису, Јанковић Керенског назива „највећим и најфаталнијим фанфароном каквог је историја забележила“.

ТРОЦКИ И СРБИ Писац дневника, у складу с упутствима српске Владе, настоји да одржи савезничке везе с Русима, без обзира на преврат који се десио. Схватајући да треба спасавати што се спасти може, наши официри у Русији чак усвајају револуционарни дискурс Фебруара, тврдећи да је српски народ, који ослобађа Јужне Словене, такође чинилац револуције. На великом скупу револуционара 20. септембра 1917. у Александријском театру Срби су посебно поздрављени: „Све ће дати, до последњег човека, да нас помогну“, бележи Јанковић у свом дневнику обећања која је добио. Излази за говорницу и каже: „Нико толико не осећа револуцију Русије као Срби и Југословени јер су трпели зулуме и трпе. Но надамо се да ће руска револуција добро свршити и да ће на крају крајева помоћи добровољце, да кад се пређу Карпати – пођу на ослобођење свију земаља и заснују југословенску републику као ученици руске револуције.“
И кад бољшевици победе, нада га не напушта. Јанковић се, у име интереса Србије, среће с разним личностима бољшевичке револуције. Међу њима је и Троцки, кога овако описује: „Бело лице, дуга коса. Велико чело. Мачије око. Шораве усне. Црни танки обешени бркови. Шпицаста брада. Наочари. Тон говора пун, мек баритон. Без осмејка. Хладан, диктирајући тон. Нешто позе. Уморан. Ипак сигуран у оно што хоће. Зна куд иде. Неће у полемику. Политичар. Дипломата, дискретан и озбиљан. Ко зна колико куражан? Кад је рекао: ’Ако савезници неће мир уз нас, онда ћемо правити мир с Немцима, што ће бити најгора ствар за све’, он прети. Моја брошура о Солунској афери била код Троцког на ревизији. Одобрена за штампу на енглеском и руском језику.“ Лењинова десна рука каже да је „бољи сепаратни мир на рачун Русије, него рат до победе на рачун Русије“, најављујући тиме будуће преговоре у Брест–Литовску, када Лењин капитулира пред Немцима да спровео унутрашњи обрачун са „белима“.
Када је Јанковић другом приликом питао Троцког шта ће бити са Србијом, овај му је, доктринерски, као да није знао да је мала балканска земља под страшном аустроугарском окупацијом, а њена власт и војска у избеглиштву, рекао: „Подигните револуцију.“ Као фанатик „перманентне револуције“, на питање о ослобађању Босне и Херцеговине, Троцки каже: „Да Босна буде слободна треба ослободити и Индију“, на шта Јанковић, видећи да су Срби остављени на цедилу, каже: „Јадна Босна. Јадни ми!“

РЕВОЛУЦИЈА КАО РУСВАЈ После доласка Лењина на власт, Јанковић прати нови ток догађаја. Он пише да палата руских царева није оштећена у борби него су је опљачкали револуционари. „Нагрнули су у подруме да испробају вина од сто година донета са Крима и Бесарабије. Пијани они су прошетали по горњим одајама где су господствовали тирани и где се до октобра башкарио Керенски. Бољшевици су поштедели двор споља, али су га разорили изнутра. Најбогатији двор, најлуксузније одаје, најдрагоценије збирке уметничких производа изгажени су ногама пијаних војника Црвене гарде онда када од царизма није било ни трага; кад је цела царска породица била у страшном Сибиру; кад су сви велики кнежеви били похапшени и прогнани“…
У дечјим одајама „ормани са играчкама, пајаци, коњићи, кола, лоптице, све је то масакрирано и насилно здробљено. Са столичица и ормана згуљена је свилена тканина и однета. У соби руског престолонаследника радило је неко економско одељење Керенског. Он је крив што је ова ризница богатства оштећена. Његови службеници били су први који су начели народну својину у двору“, пише Радоје Јанковић оптужујући Керенског да је од многих просторија у Петрограду „нашао да је најбоље заседати по дворцу где је свака ситница мамила“. Керенски је уз то волео да се „башкари по царским одајама, свира на пијанину руске романсе и декламује Пушкина“.

ПРОФЕСИОНАЛНИ ПРЕВРАТНИК Радоје Јанковић је сретао и Лењина, који је, по њему, био отрован марксизмом, пуки професионални превратник: „Владимир Иљич Уљанов није био велики човек. Он је био само револуционар. Имао сам прилику да 1917. и 1918. године слушам Лењинове говоре. Сви његови говори, све његово обилато писање имали су карактер не велике духовне, већ револуционарне делатности. Брже но ико, смелије но ико, некомпромисније но ико, Лењин је тежио примени интегралног марксизма у руској револуцији. Лењин је био пасионирани, рођени револуционар, за њега је револуција ради револуције била животна визија. Лењин је био херој једне имагинарне реформе спровођене у мукама и крви једног сељачког народа, да би се коначно утврдило да су марксизам и комунизам смишљени противници слободног духовног човека. Совјетски комесари сматрали су Русију последњом бригом. Они су видели светску револуцију. Њима је светлост долазила једино из марксизма.“
Године које су дошле потврдиле су увиде Радоја Јанковића.

КО ЈЕ ЈУНАК НАШЕ ПРИЧЕ Син Миливоја, кафеџије и радикалског симпатизера, и мајке Милке, свештеничке кћери, Јанковић је рођен у Чачку 1879. године. О родном крају је говорио: „Сматрам да је тај крај језгро нашег народа. Тај крај је слемењача наше народне куће. То је стожер наше државе у сваком погледу. Чачани су жустри, убојни, пријатељски, племенити, одважни, трезвени. То потиче из племенитости читавог овог краја где сам научио дивни језик и красно певање.“ Војну академију завршио је 1900. Као млад официр, био је у служби Александра Обреновића. Учествовао је у Мајском преврату 1903; јунак је балканских и Првог светског рата; бранио је Аписа од оптужби, лутао Европом и светом, да би, по повратку у отаџбину, завршио на робији као „аписовац“. Пошто га је помиловао, краљ Александар Карађорђевић шаље Јанковића као дипломату у САД, где, поред значајног доприноса у консолидацији наше дијаспоре, он игра важну улогу у оснивању прве епархије СПЦ на северноамеричком континенту. Његова супруга Натушка (из познате јеврејске куће Калмића из Београда, коју су нацисти скоро истребили у Другом светском рату) помирила је Теслу и Пупина, који је био на самрти.
По повратку у Југославију, као човек од поверења Милана Стојадиновића, Јанковић постаје наш дипломатски представник у Албанији, у рангу министра, баш као Иво Андрић у Берлину. Задобио је поверење краља Ахмеда Зогуа и успоставио авионску линију Београд – Тирана. На Мусолинијев захтев је пензионисан: дуче је сматрао да Краљевина Југославија у Албанији не сме бити утицајнија од Италије. После настанка Бановине Хрватске, са већ остракизованим Миланом Стојадиновићем, Јанковић ствара Српску радикалну странку, која бива угушена због „великосрпства“. Немачки окупатори га, као сумњивог, хапсе, али га, већ болесног и изнемоглог, пуштају да умре код куће, што се и дешава 1943. године.
Био је, 1911, стари сват на венчању свог школског друга, песника Диса. Сретао је, уз Лењина и Троцког, и Бенита Мусолинија, али и америчке председнике Вилсона и Рузвелта. Пријатељевао је, поред Пупина и Тесле, и са Дучићем, Црњанским, Ракићем, Растком Петровићем, Иваном Мештровићем.
Бавио се књижевношћу и публицистиком. На енглеском је (наменивши је америчком издавачу) дао снажну критику совјетског експеримента, још увек необјављену. Штампао је драму На мукама и књиге приповедака Дани и године и Друмом и сокаком. Носилац је ордена Белог орла V степена (1916), Светог Саве III и IV степена (1914), Златне медаље за ревносну службу (1914), Југословенске круне V степена (1932), ордена Св. Саве I степена (1936) итд.

КО СУ БИЛИ ЦРНОРУКЦИ? Јанковић је био „црнорукац“. Људи који су припадали организацији „Уједињење или смрт“ били су, без обзира на извесне „преторијанске тежње“, верни својој отаџбини и јуначки борци за ослобођење Српства. О њима је, као витезовима Првог балканског рата, Радоје Јанковић записао: „Сви другови из 1903. били су на својим местима. Победе су биле и њихово дело. Велика победа над Турцима пала је на леђа неколицине вођа из наших редова“. А онда се, авај, кренуло ка сукобу: „У рат 1914. ушли смо завађени са радикалима, па према томе и са круном. Регент је био на страни политичара. Они су нас испремештали, ми смо их нападали по новинама. Ми нисмо ништа радили против радикала ни против круне.“ Али, ни регент, ни радикали, нису могли да дозволе лидерство групи официра неспремних да погну главу и у ратним и у мирнодопским околностима, нарочито у доба у које је требало да се оствари југословенска идеја, коју црнорукци нису сматрали панацејом за свој народ.
Дело Радоја Јанковића, достојно даљег проучавања, остаје да нас подсећа на вишезначност наше новије историје. Зато нам предстоје нова читања повеснице, овога пута са српског становишта.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *